Pročitao sam trodelni grafički roman Savage Highway (u originalu L’Autoroute sauvage) a koji je, sva tri albuma odjednom, izdao Humanoids 2017. godine. Nisam siguran zašto mi je trebalo toliko vremena da se poslužim pričom koja je, makar na prvi pogled, delovala kao da je pravljena za mene, mešajući sirovu medmaksovsku postapokaliptičnu akciju sa naučnom fantastikom nešto višeg profila. No, sada kada sam sve uredno pročitao, imam razne utiske i misli na ovu temu.
Prvo malo informacija. Savage Highway je prvo bio roman, odnosno prvi roman u trilogiji romana o postapokalipsi najvećim delom smeštenoj u francusko okruženje (druga dva su se zvala La Mort en billes i L’île brûlée), a koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka u toj istoj Francuskoj. Autorka ovih romana je u Humanoidsovoj strip adaptaciji potpisana kao Julia Verlanger a što je istovremeno i najlogičniji i najnetačniji navod koji je urednik izdanja mogao da izabere. Naime, Julia Verlanger je bio pseudonim francuske spisateljice naučne fantastike po imenu Éliane Taïeb (rođene kao Helyane Simone Grimaître), jedne plodne autorke koja je počev od polovine pedesetih pa do 1963. godine napravila solidan prodor publikujući dvadesetak kratkih priča jednu za drugom u nagazinu Fiction. Zatim je napravila pauzu pa se vratila sedamdesetih kao spisateljica romana i počela da koristi pseudonime. Julia Verlanger je bio jedan od njih, ali daleko poznatiji joj je bio Gilles Thomas, pod kojim je objavila značajno više romana, uključujući ovu trilogiju objavljivanu u Anticipation kolekcijama izdavača Fleuve Noir, sakupljenu tek 2008. godine u jedan integralni tekst. Taïebova je umrla još 1985. godine, sa jedva 55 napunjenih i nije dočekala da vidi svoje delo prevedeno u strip-formu i na Engleski jezik, a možda bi se i sama začudila što nešto što je potpisala kao Gilles Thomas u Americi biva prodavano kao da ga je pisala Julia Verlanger.
Kako god bilo, Savage Highway ima tu distinkciju da su neki ljudi negde ukazali kako je autorka koristila nekoliko sličnih motiva i tema kao i roman The Road Cormaca McCarthyja, a koji se danas smatra jednim od definitivnih radova u okviru postapokaliptične fikcije i mračnim ukazanjem na najtamnije strane ljudske prirode i nebrige ljudske rase za sudbinu planete. Taïebova je Divlji autoput objavila trideset godina pre Puta i ovo jeste fakat koji treba imati na umu i poštovati. S druge strane, ako su ton i tretman motiva u romanu slični onima koje srećemo u stripu, L’Autoroute sauvage i The Road su gotovo komično antipodno postavljeni radovi na istu temu.
No, pošto nisam čitao originalni L’Autoroute sauvage nije na meni da sudim o izvornom materijalu. Ono što znam je da su romani potpisivani imenom Gilles Tomas najčešće baštinili „klasičnu“ naučnofantastičnu ideju o odlasku ljudske rase u svemir i naseljavanju drugih planeta što postoji kao pozadinski motiv u L’Autoroute sauvage ali je ovo mnogo više surova, brutalna low-tech priča kakvu su, slutim, u strip preveli nakon što je neko pomislio da popularnost propertija poput The Walking Dead gotovo da garantuje uspeh adaptaciji Savage Highway.
Scenario za strip pisao je Mathieu Masmondet, čovek koji je želeo da bude glumac ali je filmske škole koje je završio na kraju iskoristio da postane uspešni scenarista, prevashodno za televiziju. Masmondet je jedan od kreatora popularne francuske serije Casssandre, a što se tiče stripova deluje mi kao da mu je ovo za sada jedini rad. Priznajem da nisam bio naročito impresioniran njegovim tekstom u ova tri albuma, ali je Savage Highway ipak uspeo da me zadrži tokom svog kompletnog, jelte, trajanja, od oko stopedeset strana, na ime toga da na crtežu i koloru ovde prilično briljira kineski majstor Zhang Xiaoyu. Xiaoyu je iskusan profesionalac koji u rodnoj Kini uživa ugled i dobija lepe nagrade, a u Evropi je našao plodno tlo za svoju kombinaciju azijske lepote crteža, američke dinamičnosti lejauta i evropske discipline u crtanju. Do sada je imao prilike da radi i sa Fabienom Nuryjem (The Chronicles of Legion) i objavljivao za Glenat, Casterman i Humanoids. Prevod ovog izdanja radila je Cristy Stiles i ovde nemam nikakvih zamerki sem onih vezanih za ton originalnog Masmondetovog teksta.
Elem, Savage Highway se bavi iskušenjima na koje je bačena Helene, mlada žena koja sa ocem, sestrom u zetom živi na ostvrcu negde u francuskoj provinciji, nekoliko decenija nakon što je sve otišlo u majčinu. Početak stripa nam prikazuje kako njihovu kuću napadaju banditi, ubijaju muškarce a sestru odvode sa sobom, ali i daje vrlo malo podataka o tome šta je zapravo prouzrokovalo raspad ljudskog društva. Ono što vidimo je da je devastacija ne samo dovela do ozbiljnih ekoloških promena – a što bi mogla biti spona sa McCarthyjevim romanom – već je i, vrlo simbolično, Mesec na nebu oštećen i jedan deo ovog nebeskog tela je rasut u asteroidni pojas koji sada takođe orbitira oko Zemlje.
Iako ćemo do kraja balade saznati zašto se Mesec tako raspao i dobiti sliku o tome kako je došlo do, jelte, apokalipse i ko je za to kriv, strip Savage Highway pomalo razočarava time što su ovo informacije koje ni na koji način ne doprinose dubini našeg odnosa sa likovima ili zapletom. Masmondet nam ih isporučuje u jednom infodampu pred kraj trećeg toma, ali ono što bi trebalo da bude šokantno otkriće koje rekontekstualizuje sve što smo do tada znali o ovom svetu zapravo deluje kao da čitamo wikipediju sa ilustracijama a likovi su i dalje definisani svojim jednostavnim motivacijama i radnjama.
Da se razumemo, nema ničeg rđavog u down-to-Earth, gritty naučnofantastičnoj priči koja se ne bavi preterano univerzumom i perspektivom vječnosti a sedamdesete su svakako bile period u kome je ova vrsta žanrovske fikcije krenula da cveta, od Damnation Alley Rogera Zelaznyja (roman je, istine radi, izašao 1969. godine, ali je ekranizacija u bioskope ušla 1977.), preko A Boy and His Dog Harlana Ellisona (ponovo, originalna kratka priča je napisana 1969. godine, film je izašao 1975. a Ellison je dve dodatne priče u ovom ciklusu objavio 1977. i 1980. godine) pa do Mad Maxa, ali moj utisak je bio da je originalni književni predložak bio malo više highbrow rad od onog što smo u stripu dobili.
Ono što smo u stripu, dakle, dobili, je poprilično eksploatacijski nastrojena pripovest kojoj se u centru nalaze silovanja, ropstvo i seksualna eksploatacija žena, te njihovo korišćenje za rasplod. Tematski, naravno, ovo nije problematično samo za sebe ali obrada je ono gde se strip malo sapliće. S obzirom da ovo kucam dva dana nakon što je list ovdašnji, Informer, objavio senzacionalistički intervju sa serijskim silovateljem i branio se da je to „novinarstvo“ (iako, jelte, javnog interesa tu nije bilo a izazvano je uznemirenje u javnosti), svakako sam i malo osetljiv na to kako se takve teme obrađuju u literaturi pa ću reći da Savage Highway iako definitivno ima dobru nameru, da pokaže kako ljudi, kada više nema društva, padaju na nivo životinja i da će tu oni slabiji, uključujući žene, loše proći, ne briljira baš u egzekuciji.
Helene je predstavljena kao snažna, samovlasna protagonistkinja ali nju od silovanja spasava mišićavi, ćutljivi muškarac koji odmah posle toga poželi i sam da se posluži pa mu ona objasni da to ne ide tako pa su posle oni kao neki friends with benefits itd. i sve je to u teoriji u redu, osim što je napisano nezgrapno, nespretno i mene je bilo malo blam da čitam.
No, dobro, kad se čovek navikne na taj ton i dijaloge, Savage Highway je sasvim podnošljiv ekploatacijski SF narativ u kome naši protagonisti (ima tu još likova, uključujući dugokosog, harizmatičnog Azijata Jina) putuju u Pariz, a u kome se pomaljaju obrisi novog društva zasnovanog na muškoj dominaciji. No, Helena je odlučna da pronađe svoju sestru, kidnapovanu od strane bandita i bez obzira na body count koji će ovaj strip naređati do kraja, ona će svoju misiju isterati do kraja.
Nije ovo, da se složimo, neki VELIKI narativ, bar ne u ovoj strip-formi ali crtež koji isporučuje Zhang Xiaoyu u dobroj meri vadi stvar nudeći, kako sam sugerisao gore, i uredan i dinamičan vizuelni program, energičnu akciju, izuzetno lep kolor. Reći da je Savage Highway praznik za oči deluje i malo kontradiktorno imajući u vidu da je ovo strip do vrha pun nasilja, ali ako ste odrasli na nasilnim stripovima poput onih koje su radili Heavy Metal autori poput Richarda Corbena, onda ćete ovde biti kao kod kuće.
Sve u svemu, ovo je priča koja se lako pročita ako niste osetljivi na nasilje i seksualno nasilje. Voleo bih da je na kraju krajeva ovo suptilniji strip, sa manje fetišizovanja svih tih svojih nasilja, jer su tema i zaplet svakako primereni i nečem višeslojnijem i pažljivije ispričanom, ali to nismo dobili. No, jesmo dobili palpčinu koja je nacrtana vrlo atraktivno i u tome se svakako može uživati. Humanoids sva tri albuma spakovana u jednu tvrdokoričenu kolekciju prodaje ovde.
