Dakle, šta smo imali prošle nedelje? Vlada okončala vanredno stanje bez dobrog izgovora, plan za bezbedan javni prevoz napušten na zahtev predsednika, poslanici opozicije fizički napadali poslanike vladajuće koalicije, predstavnici druge opozicije protestovali protv predstavnika prve opozicije, a i protiv muslimana, jer ipak, Đurđevdan, Ramazan, Dan pobede i kraj vanrednog stanja sve na malom prostoru, pa ne može to naš mozak da izdrži. Zato, dajte da se držimo metala, tu bar znamo na čemu smo.
Blek metal kao predjelo uvek lepo legne a ove nedelje su ponajbolji albumi baš iz ovog žanra. Holandski duo Standvast ima novi album, Oersymboliek i to je jedna tvrda, tipično severnjačka afera, muzika bazirana na rifovima i žestini. Standvast su dovoljno old school da to meni prija, dakle, zvuče tvrđe i bješnje od dobrog dela savremenog blek metala što se ukršta sa shoegazeom i sličnim smerovima, a dovoljno su i moderni da ne upadaju u nekakav rivajvalistički talas. Najvažnije, imaju dobre rifove i pesme koje ne smaraju nego idu napred.
https://releases-werewolf-promotion.bandcamp.com/album/oersymboliek
Supersimpatični su mi Ancestral Ceremony iz Ekvadora koji su svoj debi album, Arts Of Death Of The Satanic Inquisition posvetili skandinvaskim prethodnicima i ponudili jednu lo-fi ali iskrenu i šarmantnu ploču sirovog black/ speed metala. Ovo uspeva da postigne lepu ravnotežu između blek metalske sirovosti i oštrine i nekog tradicionalnijeg metal izraza, sve snimljeno u verovatno prilično siromašnim uslovima, ali nekako i taj malo jeftiniji zvuk doprinosi autentičnom ugođaju. Mislim, slušajte im obradu Emperora. Dragi ljudi:
https://ancestralceremony.bandcamp.com/album/arts-of-death-of-the-satanic-inquisition
Vredensdal su ponovo sa nama i moram da priznam da sam prezadovoljan evolucijom omiljenog viskonsinskog blek metal benda. The Tyrant Shade je odličan američki blek metal, sada sa veoma dobrom produkcijom a muzičari, The Goblin Reaper i Lord Mortkin su se ovde baš pokazali, svirajući razigrano, bogato i uz očigledan gušt. Vredensdal sada nije SAMO obožavanje drugotalasnog norveškog blek metala već ima i plemenitu dimenziju blackened thrasha, a kompozicije su moćne, epske, a da se ne gube u nameštenoj emotivnosti i nekakvim produkcijskim ponorima. Odlični rifovi, odlični aranžmani i nadasve jedna, snažna, iskrena ekspresivnost. Prezadovoljan sam:
https://vredensdal.bandcamp.com/album/the-tyrant-shade
Gudsforladt su komunistički blek metal bend iz Salema u Masačusetsu, što je lepa i tako američka kombinacija tih nekih percipiranih utlimativnih, jelte, zala, a njihov novi EP, Possible Realms daje četiri pesme melodičnog, melanholičnog ali i dalje oštrog i tvrdog metal zvuka. Gudsforladt imaju pomalo screamo/ post black senzibiliteta u svojoj muzici ali je svirka brza i čvrsta pa sve te nežne molske harmonije ne umanjuju impakt jakog naboda koji bend provlači. Gudsforladt rade od 2016. godine i do sada su izdali pregršt EP-jeva a Possible Realms je, mislim, dobar pokazatelj da su spremni na propisan debi. Vrlo lepo:
https://gudsforladt.bandcamp.com/album/possible-realms
Evo odmah posle komunista nečeg sasvim suprotnog. Mislim, ne kažem da su Patala fašisti, dalekobilo, nisu, ali ko je ikada očekivao da imate blek metal bend iz Palo Altoa? Helou, pa to je NEKSUS silikonske doline, crno srce (neo)liberalnog lkapitalizma. Ali, da budemo fer, da jesmo to očekivali, očekivali bismo i da taj bend baš ovako zvuči. Patala na svom debi albumu, Trials of Humanity nude svežu i interesantnu, malo progresivnu muziku koja je možda samo 30% blek metal. Mislim, mažu se ovi ljudi po licima, ali muzički ovo je veoma raznovrsno, mešajući tradicionalniji blek metal zvuk sa melodičnom, gotskom ali i vrlo teatralnom muzikom. Gotika jeste teatralna sama po sebi, slažem se, ali Patala je više inspirisana japanskim gotik metal bendovima i evropskim melodeath sastavima poput Children of Bodom nego što su im uzori bili Sisters of Mercy pa je i ovaj album zapravo po strategijama, ako već ne po zvuku bliži interesantnoj, teatralnoj eklektici Sigh nego, recimo, Cradle of Filth pristupu. Vrlo zanimljivo, a to kažem ja, koji baš i ne volim gotik:
https://patalaofficial.bandcamp.com/album/trials-of-humanity
U moru lo-fi black metala po Bandcampu, argentinski Vöid su mi se izdvojili svojim istoimenim prvencem, valjda zato što imaju… dušu? Ovo je garažni, sirovi blek metal, naravno, sa potmulim zvukom i vrlo malo dinamike, gitarom koju bas jede 90% vremena i prostim aranžmanima, ali, pesme su izašle iz duše i izvedene su strastveno tako da mi je ovo prijatno da slušam. Da bend uđe u pravi studio i ovo snimi sa samo malo boljim zvukom – milina.
https://voidblacklp.bandcamp.com/album/v-id
Finski …and Oceans svakako nisu lo-fi ponuda. Ovaj simfonijski blek metal kombo još od polovine devedesetih teše svoj zvuk mešajući pržački blek metal, orkestracije i u poslednje vreme sve više industrijsku elektroniku za raskošan, ekspanzivan zvuk i pristup. Ovogodišnji album, Cosmic World Mother svakako opravdava svoj pompezni naslov takođe pompeznom muzikom, aranžmanima punim sinti-orkestracija i harmonskih preliva koji će suze u oči naterati nastavnicima muzike. Mene …and Oceans uglavnom ostavljaju hladnim u tom nekom pogledu jer mi njihova rasvirana, kičasta epika prija pre na intelektualnom nego na emotivnom nivou. Ali opet, ne mogu da sad tu nešto mnogo kritikujem, u okvirima onoga što bend želi da uradi, Cosmic World Mother je perfektan album. Bend je svoje ran(ij)e simfo-blek tendencije ovde doveo do visoke zrelosti, koristeći elektronske i industrial gestove kao dopunu osnovnog pristupa i to sada radi kako treba. Ako volite, obožavaćete:
https://andoceans.bandcamp.com/album/cosmic-world-mother
Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom, Aan de wormen overgeleverd nude interesantnu, blago avangardnu interpretaciju klasičnog blek metala. U osnovi, pesme ovde imaju sve odlike ratničkog, agresivnog BM pristupa, ali zvuk je interesantan, višeslojan, sa pogotovo zanimljivo urađenim gitarama, pevač Alfschijn ima dugačke, melodične klin deonice (i to mu ide dobro, slušajte himničnu Rouwstoet, recimo), a neke pesme odlaze sve dok blackened rock’n’roll estetike (Aan gene zijde, na primer). Ovo je svakako album za više slušanja i meni se dopada njegova raznovrsnost ali i kvalitet koji bend demonstrira sa promišljenim kompozicijama i izuzetnom svirkom. Da je mastering samo malo manje glasan, bila bi ovo idealna ploča.
https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/releases
Italijani Forgotten Tomb nisu baš moja scena, ali izdali su deseti album, Nihilistic Estrangement pa je možda red da se notira. Forgotten Tomb sada već vrlo udobno rade taj svoj spoj „komercijalnijeg“ blek metala i „komercijalnijeg“ gothic-doom zvuka. Ovo je ponovo izašlo za poljski Agonia Records i u pitanju je kvalitetno producirana, dobro napisana, dobro odsvirana ploča muzike koja dobro zna kud će i šta će. Respekt iako ovo ja neću slušati.
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement
https://officialforgottentomb.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement
Zato mi se mančesterski (!!!) Winterfylleth mnogo više dopada. Britanci se inspirišu istorijom i anglosaksonskom literaturom, kako piše na njihovom profilu na Metal Archives, ali muzički ovo je blek metal sa dovoljnom količinom skandinavskog DNK da bude po mojoj meri. Album The Reckoning Dawn je već sedmi za ove vredne Britance i daje nam lepu kombinaciju žestoke, melodične, severnjački ledene svirke i ambicioznih vokalnih aranžmana u kojima klasično blek metal vrištanje sparinguje sa horskim baritonima. Winterfylleth pišu dugačke, atmosferične pesme i imaju prilično spljeskan master, ali ovo svakako uspeva da se meni uvuče pod kožu i ponese me svojom epskom širinom i hladnom a opet emotivnom atmosferom. Šteta je što bendovi sa dobrom produkcijom na kraju mnogo toga upropaste u masteringu, ali za Winterfylleth treba učiniti napor jer su odlični:
https://winterfylleth.bandcamp.com/album/the-reckoning-dawn-deluxe-edition
Sasvim razuman (ako već ne i potpuno opravdan) strah koji sve nas hvata kada treba da preslušamo album još jednog poljskog benda i mrmljamo sebi u bradu „valjda nisu i ovi nacisti“ donekle se umanjuje projektima kao što je album Transsatanizm jednočlanog projekta Biesy. PR, jedini član ovog benda je inače pevač simpatičnih i ekscentričnih blek metalaca Gruzja, a ovde nastupa u svom krosdreserskom identitetu, Faustyna IHS Moreau. I Transsatanizm je zapravo vrlo zabavan album eklektičnog, ekspanzivnog blek metala koji se u dobroj meri drži osnovne forme brutalnih pržačkih rifova i suptilnih gitarskih atmosfera ali je bogato nadograđuje eksperimentisanjem sa pevanjem (La dolce instant), elektronikom (Nowa Transylwania), odlascima u bučan, distorziran gotski pop (Golgota 2045) i svakojakim drugim diverzijama. I perverzijama. Ovo na kraju ispada srećan spoj jer blek metal, koji je nominalno transgresivna muzika, mora i sam da bude podložan transgresiji da bi sačuvao vitalnost. Faustyna IHS Moreau ovde nalazi dobru, funkcionalnu formulu da uz odličnu produkciju i bez nekakvog spadalačkog eklekticizma pruži album pun iznenađenja ali i identiteta. Sjajno:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/transsatanizm
Isti izdavač, Godz ov War Productions izdao je i drugi album krakovskog dua Odraza i mada je Rzeczom u poređenju sa Transsatanizmom konvencionalnija blek metal ploča, ona je i dalje odlična. Meni, na primer, je ovo album nedelje. I, mislim, „konvencionalnija“ ovde zapravo znači da je ovo vrlo savremen blek metal koji nema problem da se priključi na postmetalske izvore energije i meša melanholičnije, a zapravo meditativnije atmosfere, sa jakim udaranjem. Odraza su veoma po mom ukusu jer krljaju snažno i ubedljivo, izbegavajući za blek metal tipične žanrovske stereotipe, zvučeći ekspresivno, i izuzetno vladajući songrajtingom. Pesme su ovde kompleksne, sa mnogo delova ali aranžmani „dišu“ i zvuče spontano kroz sve te promene smera i atmosfere. I, da se ne lažemo, Odraza su ovde napisali nekoliko rifova koji mogu u enciklopedije (pa samo Świt opowiadaczy ih ima bar tri) i imaju fantastičan omot. Pa još ta fenomenalna produkcija! Mislim, ja stalno hvalim Poljake iz sve snage, a albumi kao što su ova poslednja dva podsećaju i zašto. Retko mi se dešava da nešto kupim i pre nego što sam ga pošteno čuo, ali ovo je izvanredno.
https://odraza-official.bandcamp.com/album/rzeczom
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/rzeczom
Konačno, ove nam se nedelje vratio i Naglfar, jedan od ključnih blek metal bendova švedske scene. Cerecloth je album posle predugih osam godina čekanja i, pa, ja sam veoma zadovoljan. Naglfar nisu izgubili svoj karakteristični zvuk koji kombinuje brutalan, disciplinovan, leden metal sa odmerenim, dostojanstvenim,melanholičnim melodijama. Naravno, u ovih osam godina melodični blek metal je prosto eksplodirao i ukrstio se sa svim mogućim žanrovima, napravio velike korake u evoluciji čitavog žanra, ali je lepo čuti i jedan od bendova koji su ovakve stvari praktično izmislili kako se vraća na scenu autoritativnim opusom. Cerecloth jednostavno pogađa sve tačke u mom srcu i, svakako, možda je samo stvar u tome da sam ja staromodan, ali ovo je idealna kombinacija žestine, energije i nežne, melanholične emocije za moje potrebe. Kod Naglfara sve te melodije ne zvuče kičasto, već, sred te ledene atmosfere, imaju jednu epsku moć i nepatvorenu emociju a bend, iako snima za Century Media, i dalje zvuči tr00 i autentično, bez utapanja u nekakvoj „komercijalnoj“ interpretaciji svojih korena. Ja sam (pre)srećan što ovaj album zvuči ovako a nadam se da nisam jedini:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mB5kjznSt4rGf1hsB1LLbbcXZwS_Oy03c
Počnimo ovonedeljnu stoner orgiju jednim lepim doom metal singlom. Grave Disgrace su sanktpeterburški trio sa dosta iskustva i tako moćnim zvukom i identitetom da me čudi da ih Rise Above Records još nije uhapsio. Da se razumemo, na singlu Day of the Dead taj je identitet najviše usmeren na re-kreiranje zvuka dobro odležalih Black Sabbath, ali kada je TO u doom metalu bio grijeh? Day of the Dead je spora, teška, masivna, hipnotička, ozijevski zarazna pesma koju bi svaki bend ovog sveta bio ponosan da ima u opusu:
https://gravedisgrace.bandcamp.com/track/day-of-the-dead
Francuski Cairns je odličan sludge/ doom metal bend koji je 2016. godine snimio i album Terra Dementia i album Cairns a evo ih tek sada pred nama. Možda je ovo izašlo u nekim limitiranim tiražima i ranije, naravno, ali tko će ga znati… Elem, Terra Dementia ima vrlo godfleshovski prizvuk sa teškim, organskim i melanholičnim pesmama i lakim psihodeličnim gruvom. Cairns je tvrđi, mračniji, više „tradicionalniji“ sludge no, Cairns imaju tu melanholičnu crtu koja prozire i kada se ozbiljno ljute i, opet, ima tu malo Godflesha ili bar istih uticaja kao i Godflesh. Sjajno ovo zvuči i sedi između alternativnog nojz roka i sladž metala, baš gde treba:
https://cairns-music.bandcamp.com/album/terra-dementia
https://cairns-music.bandcamp.com/album/cairns
Valjan stoner rok dobijamo iz njemačkog mesta Münster. Bend se, takođe dobro, zove Tankdriver i jedino je ime albuma – Fuckushima – malo previše. Ali ovo je lepa, gruvi muzika za ljubitelje desert i grunge krila ovog pravca, sa pristojnim pesmama i pomalo urnebesnim upozorenjem da je materijal namenjen odraslima i da ovu muziku ne treba da slušaju maloletnici. Malo se tu, da kažemo, preteruje, pošto je Fuckushima sasvim pristojan i uredan album teškog roka. Al dobro, marketing.
https://tankdriver.bandcamp.com/album/fuckushima
Iz Luizijane dolaze Forming the Void sa solidnim četvrtim albumom, Reverie. Forming The Void svoj progresivni doom metal ovde lepo ukrštaju sa blagim mastdonskim tendencijama, ali muzika im je u presudnoj meri bazirana na teškim rifovima a manje na ritmičkoj komplikovanosti. Bend ima, za ovu muziku pogotovo, prilično ekstrovertan, prijemčiv nastup, sa lepim klin vokalom i bez žanrovskog bekeljenja a što čini efektnu kombinaciju sa teškim gitarčinama. Takođe, tempo je, za nešto što je nominalno doom, prilično lepršav a gruv je prirodan i spontan. Prijatno:
https://formingthevoid.bandcamp.com/album/reverie
Gas Giant su iz Nizozemske i njihov EP Earthward Ascend je skoro pa tipičan komad stoner psihodelije. Znate već kako to ide: lepi, teški, valjajući bluzom natopljeni rifovi, gruv umotan u hašišarsku izmaglicu, zarazne rokerske melodije i refreni, topla, fazirana gitara…. Blaga kritika ide na pevanje koje je neizgrađeno i nedovoljno ubedljivo ali bend ima u globalu zdrav zvuk pa se ovo nekako srećno prevaziđe. Vredi:
https://gasgiantband.bandcamp.com/releases
Grci Stonila sviraju instrumentalni stoner rok što ja generalno gledam da zaobilazim ali Stonerotica je pristojan album. Ne i idealno miksovan, bubanjo je, recimo, malo previše suv i valjalo bi mu dinamike, ali dobro, gitare su lepe i bend uspeva da provuče malo te mediteranske lepote sunca i maslina kroz spore, ali ne namešteno „heavy“ pesme bluzerskih osnova i lepih solaža:
https://stonila.bandcamp.com/album/stonerotica
Takođe iz Grčke dolaze Mather čiji album „This Is The Underground.“ (sa sve tačkom) donosi veoma dobro realizovanu psihodeličnu stoner viziju. Ovde imamo sedam pesama spore (a nekad i brže!), elegantne muzike u kojoj razigrane, lepe gitare sparinguju sa odličnim sintisajzerima. Mather imaju nimalo stidljivu komponentu progresivnog roka u svojoj psihodeliji ali i taman toliko „heavy“ zvuka da budu u metal kategoriji. Meni je ovo, uz dobar zvuk i odmerenu dinamiku svirke, vrlo lepo.
https://mather.bandcamp.com/releases
Onda imamo Italijane Buss čiji je prvi EP, takođe Buss, analogno snimljen, težak i prelepo faziran. Bend ne svira klasičan stoner i bliži je, kako i sam kaže „’70s andergraund rok sceni“, sa pesmama koje imaju bluz osnovu i psihodeličan prizvuk ali nisu sabatovske već su bliže tom nekom proto-pank zvuku bendova kao što su bili Heartbreakers, Richard Hell ili, šta ja znam, Dead Boys. Svakako je ovo izvrsna ploča koja je mogla da bude manje glasno masterovana ali je puna sjajnih tema, dobre atmosfere i spontane, eksplozivne svirke:
https://bussband1.bandcamp.com/album/ep
Heavy Psych Sounds nas je prošle nedelje obradovao Sonic Dawnom a unapred smo znali da ove izlazi novi Brant Bjork i njegov album, nazvan samo Brant Bjork je tu i, mislim, ispunjava sve što od njega očekujete. Bjorkov post-Kyuss autput je bio uglavnom smiren, meditativan pustinjski rok pa je i ovaj album takav, ploča odmerenog tempa i dinamike, bez suvišnih nota, sa jednim skoro uzdržanim pristupom materijalu. Bjork kao da se najbolje oseća kada ideje koje ima jedva pušta da se razrade, ne dajući volumenu i energiji da zaklone teme i melodije. I, mislim, ovo je čovek koji svakako ima pedigre i zanat u rukama da ne mora da se krije iza buke i žanrovskih stereotipa, pa je i ovo ploča dobrih pesama ali koja je, priznajem, meni za nijansu manje uzbudljiva nego što sam se nadao. No, ovim neću da kažem da ovaj lejd bek dezert rok nije prijatan za slušanje, naprotiv, samo da sam se nadao i transcendentnijem iskustvu:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-brant-bjork
Teksaški God Shell mešaju blackened doom, post metal i malo sludgea za vrlo sirovu, nihilističnu studijsku seansu na EP-ju A Life Through Scorched Eyes. Sve je to vrlo neprijatno i mračno, osim pesme Sonnet koja je dva minuta prebiranja po gitari i još dva minuta found sound šuma. Dobro. Kad sviraju, God Shell su vrlo hermetični ali prijemčivi pa ako vam se dopada deskrpicija, vredi stisnuti:
https://godshell.bandcamp.com/album/a-life-through-scorched-eyes
Unholy Slough su bend sa krajnjeg istoka Rusije koji, iako svira doom metal, izgleda ne zna da je Brojgelov „Trijumf smrti“ neko već iskoristio za omot jednog svog kompilacijskog albuma. Kad kažem „neko“, mislim „Black Sabbath“. Oh. Enivej, Triumph je drugi album Unholy Slough i ovo je do karikature zamračen doom sa malo sludge, black i death metal elemenata, težak, crn ko noć, spor i hermetičan. I mada nikako ne predviđam slavnu budućnost i stadionsle koncerte za Unholy Slough, ima ovde taman toliko esencijalne doom metal energije da meni ova razmrljana, mračna ploča bude simpatična:
https://unholyslough.bandcamp.com/album/triumph
Za još ruskog dum metala tu su Gvorn iz Jekaterinburga čiji se singl, Sounds From the Crypt smešta bliže „tradicionalnom“ doom metalu devedesetih – Paradise Lost ili My Dying Bride formulama iz prve polovine dekade – i u toj jednoj pesmi od solidnih deset i po minuta proizvodi ne mnogo originalnu ali vrlo lepo slušljivu smešu teškog, sporog metala i melanholičnog, kriptogotskog sentimenta. Derivativno ali solidno:
https://gvorndoom.bandcamp.com/album/sounds-from-the-crypt-single
Mančesterski Celladoor su metaliziranija Nirvana. To je to, mislim, ne treba viša da znate, ovo ima Nirvanin gruv, ima Nirvaninu tiho-glasno dinamiku i pevača koji potpuno skida Kurtov namučeni, hipsterski stil pevanja. EP Happy Place je, naravno, više pank nego metal ali ima za nijansu manje folka nego što se može naći u Nirvaninom opusu pa otud sve to ovde. Nije rđavo:
https://celladoor.bandcamp.com/album/happy-place
Pre skoro tačno tri meseca hvalili smo prvi album debi album grčkih stonera King Mountain a oni vele da su reakcije na njega bile tako dobre da nam sada, u znak zahvalnosti, poklanjaju instumentalni album Beleaguered koji su snimili tokom pandemijske izolacije. Zaista, Beleaguered se može kupiti za bilo koju količinu novca, pa i za dž, ali i, da budem iskren, nije ovo baš dobro kao Doomed Man Blues. Mislim, isti je to senzibilitet, bluzirani, spori teški rok, ali vidi se da su ovo komadi nastajali kroz džem i bez vremena da izrastu u kompletne kompozicije. Opet, King Mountain dobro sviraju i imaju solidan miks pa je ovo prijatno za slušanje sve vreme. Ne mogu da se sad nešto previše žalim:
https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/beleaguered-instrumental
Death doom je muzika koja, kad je dobra, ume da čoveka baš usisa kao neki moćni vrtlog. Winter su devedesetih godina bili bend koji je, praktično izmislio ovakav pristup iako su snimili, takođe praktično, samo jedan album (Into Darkness iz 1990. godine), a sada njihov gitarista, Stephen Flam (aka Spacewinds) ima novi projekat koji je, trideset godina kasnije, praktično nastavak Wintera drugim sredstvima. Bend, ili projekat, se zove Göden a njihov prvi album, Beyond Darkness (kapirate?) je naizgled beskrajna ploča sporih, žalobničkih ritmova i nisko naštimovanih, teških rifova koji preko njih bez žurbe odjekuju i odbijaju se od tamnog nebesnog svoda. Nije ovo, naravno, ploča bez kraja, ali jeste u pitanju dugačak, pomalo predugačak opus kome je taj iznurujući, mučni tempo jedno od glavnih oružja. Album počinje uvodnom Glowing Red Sun koja je devet minuta meditacije, ali ova pesma radi sasvim kako treba, vrteći dobar, ubedljiv death doom rif i tonući sve dublje u uzvitlane solaže. Ima ovde i recitacija i album sebe svakako veoma ozbiljno shvata no, ako ste skloni death doom estetici, prijaće vam taj odmereni, mrtvački spori korak kojim se sve kreće, ti prirodno distorzirani vokali i svečano htonska atmosfera. Možda bi album bio nešto efektniji da je kraći ili da pesme ponekad odstupaju od jedne iste formule, ali Göden je dosledna, posvećena i pročišćena rezurekcija Winter formule i nemam ja tu mnogo da zamerim:
https://goden-beyond-darkness.bandcamp.com/album/beyond-darkness
Pretpostaviću da ime dua iz Osake, BlackLab ima veze sa labradorima a ne sa laboratorijama kuda mene moj oštećeni mozak vuče, no, važnije je da ove dve carice imaju novi album, Abyss i njihov sirovi, bučni doom/ stoner zvuk je ovde u robusnoj formi. BlackLab su ono što ja ponekad opisujem koristeći deskriptor „White Stripes doom metala“, kombo koji ide na spontanost i hemiju karakterističnu za power-duo postave, pa su i ovo pesme zamočene u krvavu distorziju, sa ritmovima koji se UDARAJU radije nego da se sviraju i šmekerskim pop-rok senzibilitetom ispod užasne buke koju žene proizvode. Yuki Morino ovde stručno šalta između melodičnijih, pop-vokala i brutalnih metal urlika, sipajući paklene rifčine bez zastajanja, a stamena bubnjarka Chia Shiraishi ODVALJUJE instrument, uobličujući pesme u moćan gruv. Ovo je, takođe, preglasno masterovano i time jako teško za uši ali vredi žrtvovati se jer je odlično:
https://blacklabmoon.bandcamp.com/album/abyss
Bostonski Ego Death nalaze se negde između metaliziranog hardcorea i death metala na svom albumu The Harbinger of Decay, a da to ipak nije tek deathcore. Mislim, ništa protiv deathcorea, mislim da bi se jednom delu te publike ovo svakako dopalo. Ego Death imaju zanimljive ideje u vezi ritma i harmonija u svom uglavnom srednjetempaškom ali agresivnom izrazu. Imaju i dobru produkciju i mada vokal ume za nijansu previše da nagne u deathcore stranu, u globalu ovo nije meni nezanimljivo izdanje:
https://egodeathma.bandcamp.com/album/the-harbinger-of-decay
Gitarista meni dragih niških bendova T-Error i Polarni Fazani, Srđan Petrović snimio je interesantan solo-EP pod imenom INSAN(E). EP je nazvan Čovek… i ovo nije „samo“ metal već interesantna kombinacija metala, elektronike i, pa, skoro ambijentalnog pristupa. Kad se svira metal onda se, srećom, svira metal i Čovek… svakako prolazi moj test zainteresovanosti sa pesmama koje imaju i thrashersku žestinu ali i mejdnovski proggy naklon. Zvučno ovo varira i rekao bih da možemo da kažemo da je u proseku u pitanju vrlo slušljiv snimak, sa nekim momentima koji su malo više „demo“ kvaliteta ali ništa od ovoga ne grebe po ušima niti iritira. Ima dobrih rifova, lepih melodija i, najvažnije, puno srca u ovome:
https://insanhardcore.bandcamp.com/album/insan-e-ovek-ep-2020
Worn Thin iz Hudson Valleyja u državi Njujork na EP-ju Name Yourself daju dobar, gruverski thrash metal na konzumaciju. Ovo je muzika sa dosta pank senzibiliteta ali disciplinovana i „visokotehnološka“ u dovoljno metalnom smeru, sa odličnom pevačicom i bez gubljenja na kojekakvim mačo moshcore stranputicama. Dobar zvuk, tvrde gitare, meni prija:
https://wornthin845.bandcamp.com/album/name-yourself
Wraith iz Indiane za sebe lepo kažu da su „no bullshit speed & thrash metal“ i njihov EP Index Case: The Quarantine Sessions... je baš to – četiri pesme jednostavnog metala sa dosta pank elemenata, na tragu rane metalike ali sa sirovijom estetikom (više Dischargea, manje Diamond Heada, recimo) i, naravno, modernom, kvalitetnom produkcijom. EP se tematski bavi, jelte, pandemijom koje smo još uvek deo samo da bismo napakostili Vučiću a mada je ovo daleko od esencijalnog izdanja, prijatno je:
https://wraith219.bandcamp.com/album/index-case-the-quarantine-sessions
Sa velikim zadovoljstvom obaveštavam da su Kvebečani Metalian ponovo među nama. Prošle godine sam voleo njihov album Vortex a sada dobijamo živi snimak, Metalian! Live at Katacombes. Metalian, sa svojim klasičnim heavy stilom veoma pristaju uz živi ambijent gde se demonstrira kvalitet i sviračko umeće ali se i dodatno loži energija i napaljenost pesama i njihove interpretacije. Izrasli iz zvuka Judas Priest, Iron Maiden i raznih NWOBHM atrakcija, Metalian su ovde odlično snimljeni, uz taman toliko „žive“ sirovosti da se čuje da je ovo koncert, sa gitarama zgodno raširenim po kanalima i izvrsnim pevanjem, te izborom pesama koji će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Ako volite NWOBHM i njegove derivate, sa Metalian ni ove godine nećete pogrešiti. Fantastično:
https://metalian1.bandcamp.com/album/metalian-live-at-katacombes
Litvanski Ūkanose („U magli“) na svom EP-ju ...kai griaudėjo miškai... sviraju raspevan, melodičan folk metal i mada se meni sve to ne sviđa preterano, dobro je urađeno i te kombinacije frule i drugih etničkih instrumenata sa umereno (ne)zanimljivim metalom uspevaju da proizvedu lepu atmosferu i dobro raspoloženje. Četiri pesme, ne traje dugo, nije neprijatno:
https://ukanose.bandcamp.com/album/kai-griaud-jo-mi-kai
Poljski Old Skull je samo jedan od nekoliko metal bendova sa ovim imenom ali njihov debi EP, Death Rattle je toliko dobar da će možda uskoro oni biti i jedini. Death Rattle nam predstavlja ova dva muškarca, oba člana benda Bloodstained u old school death metal raspoloženju, sa teškim, masnim, uzbudljivim rifovima i stamenim, moćnim ritmom. Kroll i Gregor razumeju i „osečaju“ ovu muziku i daju nam pet pesama koje se razvijaju organski i imaju jasnu atmosferu i gruv, izbegavajući za moderniji death metal tipične „neprirodne“ cut and paste strategije. Zvuk Old Skull je pritom težak, intenzivan i dovoljno profi da se odvrne glasno i uživa. Veoma dobro:
https://oldskull69.bandcamp.com/album/death-rattle
Unholy Undead je solo projekat izvesnog Seana Powersa iz Denvera i njegov EP, Grave nosi četiri pesme šarmantnog, vrlo „kućnog“ ali vrlo dobro urađenog koktela metala, elektronike i panka. Sve to ima izvesnu demo dimenziju i Sean ponavlja nekoliko dobrih trikova kroz više pesama ali ima ovde talenta i lepih momenata:
https://unholyundead.bandcamp.com/album/grave-e-p
Jednočlan je i poljski projekat Torn from the Womb, ali u njemu Konrad Dera već nekih šest godina pravi brutalni, tehnički death metal. Ovogodišnji EP, sa tri pesme, Medieval Medicine prikazuje Deru u dobroj formi sa kvalitenom produkcijom i solidno napisanim pesmama brutalne ali dovoljno sofisticirane forme. Pored svoje dve pesme Dera obrađuje i Panteru i mada ja nisam neki ljubitelj tog benda, Strength Beyond Strength je slušljiva pesma i ovo je solidna obrada:
https://tornfromthewomb.bandcamp.com/album/medieval-medicine-ep
Losanđeleski Keverra su trio matorih, namrgođenih muzičara koji vole sludge metal pa je i njihov prvenca, Keverra sklopljen od deset pesama koje imaju prilično ’90s senzibilitet. Ovim hoću da kažem da Keverra imaju u sebi Eyehategod nasleđa ali da se čuje i malo industriala, pa i malo tog nekog „hate metal“ zvuka koji su promovisali Fudge Tunnel. Što je meni vrlo okej. Izvrištani, distorzirani vokali neće biti po svačijem ukusu ali meni to dodaje crtu prljavštine koja bendu lepo leži. Ovo je i snimao i producirao Sanford Parker, iskusni studijski stručnjak iza radova Lord Mantis, Minsk, Eyehategod, Yob , Wovenhand pa i Voivod i to dodaje još malo pedigrea ovom albumu. Lepo:
https://keverra.bandcamp.com/album/keverra
Inače, Floriđani, Siren su izdali pre par nedelja novi album, Back From the Dead. I mislim, kada više od trideset godina niste imali novu ploču, to je, reklo bi se,adekvatan naziv. Siren se pritom mogu pohvaliti da im je povratnički album vrlo solidan. Ovo je, doduše metal koji jeste blago arhaičnog tona, ali bend, čini se, samo time ostaje veran sebi, provlačeći melodični, cheesy, ali prijatan hevi metal koji u sebi ima više nemačkog nego britanskog korenja – uz, svakako, napomenu da Siren sviraju u jednoj američkoj tradiciji u koji spadaju i Queensryche ili Fates Warning. Dakle, petnaest pesama epike, klasičnih ’80s rifova, krljačkog bubnja i liričke tematike koja priča o životu bez obaveza, automobilima, rokenrolu i, povremeno (Treason, recimo), o nekim, kao ozbiljnijim stvarima. Siren su razoružavajuće neposredni, vrlo ubeđeni u svoju viziju i ubedljivi u njenoj realizaciji. Nije ovo muzika koja otvara nove horizonte ali dostojanstveno rezurektuje nešto što smo voleli.
https://sirenbandus.bandcamp.com/album/back-from-the-dead
Meksički Witchspëll na svom istoimenom albumu (a koji je i dugosvirajući debi) zvuče donekle slično mada njihova muzika ima više sklonosti ka upadanju u klasičnije rhythm & blues forme (She’s a Killer) a onda i ka omažiranju Iron Maiden koje počinje sa The Mirror & the Coven. Solidan je ovo heavy metal, sa kompleksnijim pesmama poput Savage! Savage! i dosta mejdnovskog šmeka, a što meni, prirodno, prija. Pevač (koji svira i bas i drugu gitaru) nije idealan, ali Witchspëll pišu dobre pesme sa dosta instrumentalne pirotehnike tako da ovo ne uspeva da previše zasmeta.
https://witchspell.bandcamp.com/album/witchsp-ll
Absence of Truth je jednočlani bend iz Sent Luisa i nekako mi bilo simpatično kako je čovek napisao „any enjoyment means the world“. Jer, mislim, iako muzika na njegovom albumu, Fear in the Hearts of Men nije nužno moja šolja čaja, zapravo mi je zazvučala okej. Ovo je uglavnom metalcore/ djent sa malo melodičnih izleta i mnogo srednjetempaškog nasilja i frustriranog dranja i, iako produkcija nije vrhunska, zapravo je na pravom mestu da zvuči i autentično i izražajno, a da ne bude prepeglano i bezdušno. Pritom, ovo je napisano i izvedeno vrlo dobro. Probajte, ima šarma:
https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/fear-in-the-hearts-of-man
Bear iz Antverpa na albumu Propaganda nude simpatičan mathcore/ metalcore program dubokih štimova, kompleksnih ritmova i promenljivih atmosfera. Glupo se osećam kad kažem da Bear ovde ne nude bogznašta originalno imajući u vidu kako je shizofrena i multifokusirana njihova muzika, ali, jebiga, mathcore je žanr koji već izvestan broj godina baštini baš takav pristup. No, dobra vest je da su Bear barem vrlo pristojni u onome što rade, nudeći pop-verziju djenta i djent verziju mathcorea koja ako ne probija neke kalupe i ne ruši granice makar isporučuje sve što biste od ovakve muzike mogli da poželite:
https://bearpropaganda.bandcamp.com/
https://www.youtube.com/watch?v=sNzlDXgufIA
Za malo art-rokerskiju priču od Bear, tu nam je peti album njemačkih The Hirsch Effekt. Za debatu je, svakako, jesu li ovi ljudi zapravo metal bend, ali Kollaps je ploča koja ima sasvim dovoljnu količinu tipično metal gestova u svom užurbanom, vrlo raznovrsnom programu da ja nemam problem sa doslednošću. Kollaps je nervozna, vrištava, ali i dostojanstvena ploča koja sa prividnom lakoćom spaja metal progresivu, postpank pa i postrok, dajući stalno iznenađujuću, stalno mutirajuću formu, ali, hvala nečastivom, i dosta supstance. Naravno, u ovako postmodernističkoj muzici supstancu valja naći, ali u tome i jeste slast u svim tim igranjima sa formom. The Hirsch Effekt, možda ključno, imaju vrlo zabavan, vrlo „igrački“ (tj. „playful“) senzibilitet, uspevajući da muziku rastegnu do krajnjih granica izražajnosti, tako da se sudari sa karikaturom, ali da se zadrže sa prave strane. Intrigantno i odlično snimljeno:
https://thehirscheffekt.bandcamp.com/album/kollaps
Wharflurch sa Floride sviraju, prigodno, vrlo aromatičan (da ne kažem smrdljiv), baš onako močvarni old school death metal. Njihov EP, Lurking Doom daje nam pet pesama dobre atmosfere i tamnog gruva. Ovde se čuju sve očekivane Autopsy reference koje vam padaju na pamet, ali Wharflurch imaju dobre pesme, i neki svoj identitet i mada je ovo moglo da bude malo osetljivije masterovano, zvuk je dobar i lepi se za uši. Dobro je:
https://wharflurch.bandcamp.com/album/lurking-doom-ep
Meksički Demön Ripper je solidan na prvom albumu, Mind Reset. Ekipa iz Duranga ovde svira moderan thrash metal sa dovoljno petljanja da se zavredi i tag „technical“ koji su postavili na dno svoje bandcamp strane. Za moj ukus ovde ima zapravo previše petljanja i bend je najjači kada pusti da pesme idu prirodno, bez namernih ukrasa i oneobičenja. Ipak, solidan zvuk i u celini pristojan album:
https://demonripper.bandcamp.com/album/mind-reset
I Revel in Rot iz Viskonsina se kreću negde u orbiti thrash metala ali ovo je mnogo sirovije, pa i meni zabavnije. Nonexistence Imminent je EP sa čak sedam pesama blackened thrash izraza koji je lepo spontan, prljav i prirodan, sa lepim harmonskim iznenađenjima usred teške paljbe oštrim rifovima. Nije ovo muzika suptilnosti i intelekta, ali Revel in Rot uspevaju da u jednom vrlo grubom estetskom miljeu naprave pesme koje se razlikuju jedna od druge i da svaka ima svoj identite. Fino.
https://revelinrot.bandcamp.com/album/nonexistence-imminent
Za dobar thrash se, naravno, već skoro četiri decenije možete obratiti njemačkim stručnjacima Destruction koji su upravo izdali svoj živi album Born to Thrash – Live in Germany. Ovo je živi album, koji pokazuje da je bend itekako i dalje u formi, mešajući pesme iz svih delova dugačke karijere, pa tako ovde imamo i ponešto sa prošlogodišnjeg Born to Perish, ali, naravno, i besmrtne hitove koji su definisali čitav žanr i solidifikovali poziciju benda u istoriji (Mad Butcher, Total Desaster, Thrash til Death, Bestial Invasion). Nema tu sad mnogo filozofije, ako znate Destruction, znate i kako sve to zvuči, ako ne znate, ovo je idealna prilika da se upoznate sa jednim od najvažnijih thrash metal bendova u istoriji. Born to Thrash svakako ne zvuči divljački i revolucionarno kako su Destruction zvučali osamdesetih ali je ovo i dalje katalog nekih od ključnih thrash komada u dobrim izvedbama:
https://www.youtube.com/watch?v=qZlaMkeVjdM&list=OLAK5uy_mybG3aVK-YfzPque0LRNGSHjpCXZNj1zg
Ne znam ko je Petrol Hoers, „performer, producer who is also a horse“ ali ova ekstravagantna britanska persona i pionir pravca „digital horsecore“ je upravo izdala album 21 Viral Hits pod imenom Petrol Hoers And Friends. I ovo je vrlo solidna grindcore ploča. Da se razumemo, ne donosi 21 Viral Hits neki nov, svež, neočekivan pogled na grindcore, ali je ovo kompetentan, kvalitetan album dobre muzike koja sa razumevanjem koristi grajnderski vokabular i nema gotovo ničeg od površne infantilne fascinacije koju grindcoreom tipično pokazuju umetnici iz drugih, jelte, grana, rada. Neke pesme su više naklonjene gruvu (Locusts, recimo, mada i ona ima pošten blastbit) a neke su „čistiji“ grindcore, ali ovo je zapravo impresivna ploča gde je sam autor – Petrol – uradio muziku i produkciju a gosti koje je skupio konkursom su napisali tekstove i snimili vokale. Još i pare idu za banke hrane za one koji hranu ne mogu da priušte. Ljudski. Kupite:
https://petrolhoers.bandcamp.com/album/21-viral-hits
Za kraj da dodamo još malo grindcorea a iz kuhinje uveg pouzdanog Horror Pain Gore Death Productions koji za petnaesti Maj pripremaju izlazak split EP-ja No Chords Barred bendova Formless Master i Bayht Lahm. Ali, mislim, na Bandcampu se već sve može čuti i priorderovati. Formless Master su, naravno, Takafumi Matsubara sa američkim prijateljima, neobavezan ali šarmantan spoj tehničkog grindcorea i kung fu semplova. Daleko je ovo od najvažnije stavke u Matsubarinoj biografiji, ali ko sad kaže da čovek posle golgote koju je preživeo ne sme da se zabavlja? Njihova strana EP-ja ima masu dobrih rifova (pogotovo u poslednjoj, četvorominutnoj Ballad Of Bolo Yeung), vrištanja i preciznih blastbitova. Bayht Lahm iz Nju Džersija su, komparativno, više lo-fi, hermetičnija interpretacija grindcore predloška pa time imaju i potencijal da se svide publici koja ne voli kada se ovaj žanr ukršta sa drugima i pokušava da razbije svoj manifestno hermetični kalup. Solidni su Bayht Lahm i trude se da pobegnu od ideje da grajnderi ne znaju da pišu pesme duže od pola minuta. Ovo je kao Fear of God koji je imao priliku da malo evoluira:
https://hpgd.bandcamp.com/album/no-chords-barred
