Obišli smo proteklog vikenda galeriju Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom velike retrospektivne izložbe upriličene na stogodišnjicu rođenja Olge Jevrić pod nazivom Kompozicija i struktura. Ovako suv, funkcionalan i poslovan naziv izložbe organizovane povodom sto godina od rođenja jedne od najvećih likovnih umetnica koju su ovaj grad i ova zemlja imali je sa jedne strane u skladu sa činjenicom da je Olga Jevrić bila tvrdoglavo pionirski nastrojena u svom radu i po cenu gotovo parodičnog ostrakizma istrajavala u svojim apstraktnim kompozicijama (i strukturama) deceniju za decenijom, držeći se stalno međuigre mase, praznog prostora i (doslovno) gvozdenih spona kojima im je davala strukturu (i obezbeđivala kompoziciju).
Sa druge je pomalo i nemaštovit jer iako je sama umetnica svojim delima bez mnogo varijacije nadevala imena poput „Komplementarne forme“, „Agresivne forme“, „Strune u snopu“, „Pomereni segmenti“, „Stereotomija“ itd, dodajući rimske brojeve koji su signalizirali kontinuirani istraživački rad u serijama radije nego trenutne bljeskove božanske inspiracije, istina je i da je Olga Jevrić uvek i svuda u svojim radovima tražila i sponu sa četvrtom komponentom: onim ljudskim koje dolazi u interakciju sa masama, prostorima i sponama i reflektuje svoj duh o kompoziciju, nalazi sebe i duge ljude u njoj, doživljava umetničko uznesenje i u konačnici odlazi od strukture sa boljim razumevanjem sebe i sveta.
Hoću da kažem, ma koliko da je ona uzdržana bila, skulptura Olge Jevrić je u sebi imala nepobitnu poetiku. Ovo nisu bila samo bezinteresna plastična istraživanja i hladni užici u oblicima koje će cement i gvozdeni opiljci formirati pa neka posetilac u njima nađe neko svoje značenje, već autentični poziv na komunikaciju, spajanje, razmenu i jedinstvo. Treba to imati na umu dok prolazite kroz više od pedeset godina skulpture izložene u galeriji u Knez Mihailovoj.
Olga Jevrić je bila unikatna pojava na jugoslovenskoj i srpskoj umetničkoj sceni već i time što je bila prva žena ikada koja je dobila članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1977. kao dopisna, a 1983. kao redovna članica), bila prva žena ikada čiji su radovi uvršteni u jugoslovensko predstavljanje na Venecijanskom bijenalu, ali prevashodno time da je sem tokom prvih par godina umetničkog rada posle Drugog svetskog rata – kada je umetnicima maltene bilo obavezno priklanjanje preovlađujućem stilu socijalističkog realizma, setimo se da je čak i Lubarda u to vreme slikao partizane – čvrsto stajala na braniku apstraktne skulpture i zapravo se od svog izraza pronađenog pedesetih godina prošlog veka nije odmakla gotovo ni milimetar sve do svoje smrti 2014. godine.
Kritičari nenarodnog režima pod kojim smo živeli od kraja rata do početka devedesetih bez sumnje mogu da budu zlobni i da primete kako je Olgi Jevrić bilo lako da radi maltene doslovno iste stvari decenijama i ni na koji način ne promeni svoj izraz, stil i estetiku, kad se uspešno prikačila na državnu sisu, sedela u komisijama i bila pretplaćena na nagrade i samostalne izložbe na ime svog minulog a ne aktuelnog rada, ali mislim da ovo nije potpuno fer već i time da je ova skulptorka zaista bila prva žena koja je u jugoslovenskom, pogotovo srpskom umetničkom miljeu snažno i beskompromisno razvalila dotadašnju paradigmu vezanu za skulpturu i vajarstvo, zatim da je bila, jelte, ŽENA u jednom preovlađujuće muškom okruženju a zatim i da je njen rad bio naprosto dosledan u svojoj opsesiji masom, prostorom, vezama, teksturom, fakturom i oblicima te da je do kraja svog života ona nalazila načine da u svoje apstraktne radove udahne onoliko života koliko im je bilo potrebno da stoje samostalno i privlače pažnju. Kada ušetate u galeriju SANU na prvi pogled delovaće vam da stojite na podu prostorije ispunjen stotinama identičnih kompozicija cementa i gvožđa ali ovo, naravno, nije tačno. Olgina umetnost priča njenu životnu priču i ovo je, bez obzira na karijeru akademika i rano usvojen a zatim samo minimalno evoluiran vizuelni izraz, kao i svaka priča, serija preokreta i promena smera.
Prva skulptura koja pada u oči je, naravno, „Veslač“ rađen između 1943. i 1948. godine, korektan realistički rad u bronzi, sa lepom studijom anatomije i samo blagim socijalističkim tonovima. Ovo je skulptura koja stoji u izlogu i naravno, potpuno je nereprezentativna za ono po čemu pamtimo ovu umetnicu jer sve, od odabranog materijala, preko figuracije i fokusa na ljudsko telo pa do tona stoji na potpuno drugoj strani od onog što će nju zaista zanimati. Olga Jevrić je, ne zaboravimo, prvo diplomirala na muzičkoj akademiji, pa onda prekinula studije istorije umetnosti da bi se bavila vajarstvom, njena umetnička ambicija nije bila mimetičko zamrzavanje prirode i već će serija portretskih skulptura rađenih na početku pedesetih pokazati postepeno ali odlučno napuštanje figurativne imitacije „originala“ u potrazi za izražavanjem suštine, duha tog originala.
Prvi veliki odmak i, može se argumentovati, revolucionarni korak za jugoslovensku umetnost bila je kompozicija „Predlog za spomenik – Milanovac“ iz 1954. godine, prvi u nizu odbijanja predloga spomeničkih struktura koje će je pratiti do kraja karijere. Olga Jevrić je svoje kompozicije videla kao monumentalne, masivne strukture koje treba da stoje, kako je sama zamišljala, na udaljenim, samotnim mestima gde posmatrač može da stane ispred njih i oseti tu masu, taj prostor, tu napetost kompozicije gde gvožđe pridržava velike gromade cementa i samlevenih, zarđalih opiljaka, da hoda oko njih u kontemplativnoj tišini i pronalazi sopstvene uglove gledanja, da oseti, možda i čuje vetar koji huji kroz prazne prostore i sam postane deo ove kompozicije. Ali nikada ni jedan spomenik po njenim zamislima nije sagrađen. U jugoslovenskoj skulpturi posle rata preovlađivale su ne samo ideje o tome da skulptura, posebno spomenička, mora da bude uvezana sa sećanjima na rat i žrtvovanja – a što su bile teme bliske autorki i neka njena rana dela su eksplicitno referirala na rat i posleratnu obnovu bez obzira što su u formalnom smislu bila inspirisana starim slovenskim stećcima – već i jedna vrlo kodifikovana vizuelna estetika koja je preferirala, pa i zahtevala, velike, monolitne mase i ispunjen zapremine. „Predlog za spomenik – Milanovac“ je bio čista suprotnost, praktično negacija ovog pristupa, sa svojim razaranjem strukture, uključivanjem praznog prostora kao integralnog njenog dela, razdvajanjem i napinjanjem masa u prostoru tako da se oseća tenzija a ne monolitnost, tako da su zarđale šipke istovremeno i potpora koja ih nosi ali i gvožđe koje ih probija.
Ovo je bilo toliko novo za domaću umetnost – a čak i u Evropi su tek nekoliko godina unazad u skuklpturi počinjali da se pomaljaju uporedivi primeri jake apstrakcije, napuštanja figuracije i razaranja strukture, kao i eksperimentisanja sa novim materijalima – da je samo intenzitet onog što je Olga Jevrić radila bio zaslužan što njene eksploracije nisu ostale neprimećene i skrajnute. Lubardina izložba iz 1951. godine u ULUS-u je presudno uticala na mladu skulptorku da se odvoji od jata i započne istraživanja u apstraktnoj ravni ali su prepoznavanja njenog rada od strane ključnih imena, kao što je bio Aleksa Čelebonović (kome je doduše, možda i bilo značajno što se legendarni italijanski likovni kritičar Gillo Dorfles izrazio pohvalno o Olginim radovima kada su zajedno posetili njen atelje dok je pripremala prvu samostalnu izložbu) bila presudna da dobije šanse koje su odredile dalji tok njene karijere.
Studijsko putovanje u Pariz, prva samostalna izložba sa odličnim kritikama a zatim učešće na Venecijanskom bijenalu 1958. godine su sve bile prelomne tačke za autorku koja je i pored toga što je jugoslovenski paviljon u Veneciji bio daleko od fokusa pažnje a njen rad sklonjen iza paravana, dobila mnogo više osvrta u štampi i pohvala kritičara od iskusnijih i cenjenijih jugoslovenskih vajara sa kojima je nastupala. Usledile su izložbe u Italiji i predlozi da se preseli tamo koje je ona odbila, smatrajući da joj je spona sa rodnim tlom presudna za stvaralačku inspiraciju. Time je svakako zapečatila svoju internacionalnu karijeru i ostala manje poznata skulptorka iz Jugoslavije čije će radove sa puno entuzijazma izlagati prestižne galerije u svetu (npr. Tejt Modern) ali koja će ostati ipak vezana za ovo podneblje.
A koje je nije ni baš sasvim razumelo. Dok strani kritičari na tome nisu insistirali, naša je kritika i teorija o njenom radu pisala u kontekstu enformela, iako je sama autorka odbijala ovu etiketu (prihvatajući da njeni radovi vizuelno mogu da podsećaju na enformel ali da im je umetnička intencija drugačija) i praktično niko nije prepoznavao srodnost njene skulpture sa „Un Art Autre“ estetikom koju je artikulisao legendarni francuski kritičar i kurator Michel Tapié. Njen rad je bio nabijen ekspresijom, pa i brutalnošću, sa svim tim šiljatim šipkama i ekserima pokupljenim sa stovarišta, već zarđalim i protisnutim kroz grube, tvrde mase, gesturalan i tenzičan na nivou koji svakako zahteva određenu pripremu na strani posmatrača. Istina, enformel je sa svojom improvizatorskom etikom bio blizak radu ove autorke koja je radove započinjala bez jasne ideje kako će finalno delo izgledati, ali je sa druge strane Olga Jevrić uvek insistirala da materijal nikada nije diktirao formu njoj, već da je uvek bilo obrnuto.
I to se, na kraju krajeva i vidi, sa delima u kasnijem periodu karijere koja su mirnija, toplija, u kojima su metalne šipke manje vidljive ili nevidljive i više služe kao potpora, manje kao izvor tenzije i bola. Kustoskinja koja nam je držala vođenu turu na izložbi je ove kasne radove uporedila sa praistorijskom umetnošću, možda ne toliko po samoj formi, koliko po njihovom duhu jednostavnog uživanja u oblicima i teksturi koja će posle toliko decenija grubog cementa i zarđalog gvožđa uključiti i terakotu.
Naravno, zavodljivo je kreirati interni narativ u kome su rani radovi eksplicitno nabijeni tenzijom, pa i bolom (nekoliko ih je naslovljeno sa „Memento“, jedan rad se zove „Aušvic“) a da su pozna dela vidljivo umirena, čak i zadovoljna, ali mislim da je ovo i u skladu sa biografskim podacima koji su nam na raspolaganju, o mladoj, uznemirenoj ženi koja će u umetnosti tražiti način da isprocesuje užase Drugog svetskog rata a zatim o starijoj, nasmejanoj gospođi na vrhuncu karijere koju vidimo u filmu „Skulptura u svetu predmeta i pejzaža – Olga Jevrić“ koji se prikazuje u okviru izložbe. Opet, značajno je stalno imati na umu upravo to da je posmatrač u svakom trenutku bio nevidljivi, prećutani deo svake skulpture koju je autorka napravila i da masa, prazni prostor i metalne spone bez tog posmatrača, pozvanog ne samo da gleda već i da komunicira i učestvuje, naprosto ne bi imale život.
Šteta je, naravno, da ni jedna od ovih ideja nikada nije zaista realizovana u formi velikog spomenika koji bi stajao na nekom brdu, šiban vetrom i ispiran kišom, paljen suncem i usađen u krajolik da zauvek bude deo zemlje i vegetacije, ali su skulpture koje su na ovoj izložbi postavljene spajanjem dva legata (onog koji je autorka ostavila SANU i onog koju je ostavila beogradskoj Kući legata) i dalje impresivno upečatjive, nabijene snagom, masom, tenzijom i energijom ali i tim nepobitnim pozivom na komunikaciju i učešće.
Što se same izložbe tiče, vidi se da je Akademija ovo radila za svoju članicu i da su se autori Žaklina Markovič i Dejan Vučetić izuzetno potrudili pa pričamo o vrlo lepoj postavci sa dobrim osvetljenjem, svim potrebnim podacima, kvalitetnom vođenom turom i izvrsnim katalogom koji se prodaje za svega hiljadu dinara a pun je odličnih fotografija i tekstova koje su radili između ostalog i takva imena kao što su Ješa Denegri i Ana Ereš. Sve to bez plaćanja ikakve ulaznice. Tople preporuke za ovaj događaj koji je počeo 18. Oktobra a trajaće do 11. Decembra.
