Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas slušamo nešto staro pola veka ali, u našu odbranu, uglavnom je bilo nenabavljivo najveći deo tog vremena, nikada izdato na CD-u u ovoj formi i sa vinilnim izdanjima koja su imala znatno manje materijala od onoga što nam je danas postalo dostupno. Gotovo da i ne moram da kažem da je u pitanju još jedan živi album koji je izdao Sun Ra, zar ne?
Sun Ra & His Blue Universe Arkestra: Universe in Blue je snimak živog nastupa velikog džez vizionara i neke njegove postave, za ovu priliku preimenovane u Blue Universe Arkestra iz 1971. i/ ili 1972. godine. Sonny je u ono vreme već ozbiljno jahao svoj indie/ DIY etos pa je njegova izdavačka kuća, Saturn, izbacivala žive albume priličnom frekvencijom. Tokom sedamdesetih godina ovo će biti i način da se namakne keš za plaćanje plata muzičarima koje nije uvek bilo lako platiti samo od nastupa imajući u vidu veličinu orkestra. Nije, naravno, najjasnije kada je tačno i gde ovaj materijal snimljen. Urednik ovog reizdanja špekuliše da je u pitanju svirka u Njujorku, verovatno jedan od neprebrojnih nastupa u njujorškom klubu Slug u kome su Sun Ra i Arkestra nastupali praktično svakog Ponedeljka tokom nekoliko godina u drugoj polovini šezdesetih a zatim nešto nižom frekevencijom ali i dalje konzistentno u ranim sedamdesetima. Sam Sun Ra je album izbacio 1972. godine, mudro izbegavajući da napiše gde i kada je ovo zabeleženo, sasvim moguće i kako bi imao šansu da isti materijal kasnije prepakuje i proda pod drugim imenom. Pokojni Sonny jeste bio vizionar, ekscentrik, muzički genije i afrofuturistički mesija ali je bio i ozbiljan grifter pa je istoričarima i poštovaocima u amanet ostavio i popriličan izazov datiranja i identifikovanja okolnosti pod kojima su razni njegovi snimci nastajali. Rodger Coleman, bloger koji je opširno pisao o Sonnyjevim izdanjima na svom NuVoid blogu, špekuliše da je ovo možda i snimak napravljen negde na putu, dakle ne u samom Njujorku već na nekom od povrataka u matičnu Filadelfiju sa svirki po unutrašnjosti, a što bi činjenica da se na snimcima čuje relativno svedena postava mogla da podupre.
Dostupna, jelte, dokumentacija, sugeriše da je ovo materijal izabran sa snimka dužeg od dva sata a koji je datiran od strane, eh, stručnjaka na 17. avgust 1971. godine i emitovan na intenetu 2008. godine od strane predstavnika etikete ESP-Disk (koja je objavila nekoliko ključnih Sonnyjevih albuma uključujući The Heliocentric Worlds of Sun Ra jedan i dva kao i njihov nastavak Nothing Is), ali je naravno pomalo zbunjujuće to da je originalni album izašao 1972. godine izašao u mono-tehnici, dok je ESP-Diskov materijal bio stereo (sve podaci za koje sam zahvalan pomenutom Rodgeru Colemanu). S druge strane, sam tekst koji stiže uz ovo reizdanje insistira da je ovo zapravo izbor iz materijala snimljenog tokom nekoliko različitih večeri. Pošto je sa Sun Ra uvek sve bilo obavijeno velom neodređenosti, misterije i neretko namerne opsene pa i direktnog laganja, zašto bi ovaj album bio drugačiji?
Ono što je jako zgodno u ovom trenutku naše današnje, jelte, budućnosti, kada slušamo remasterovanu verziju što ju je Sun Ra nalog na Bandcampu izbacio pre nekoliko dana, je što je ovo jedina dostupna verzija ovog albuma (a bilo je par limitiranih vinilnih reizdanja, uključujući 2012. godine, ali i Avgusta ove) na kojoj imamo materijal od šest pesama, a što uključuje dva bonus snimka koji neće biti ni na CD reizdanju što se sprema za naredni Petak. Kako i stara poslovica kaže da jelte, dobar bonus donosi paks in domus (ili već nešto slično), tako je i u ovom slučaju bonus-materijal zapravo najbolji deo paketa i čini jedan album čija je najveća vrednost bila ipak u raritetnosti, bona fide slušalačkom proslavom. Ma šta proslavom, FESTIVALOM. Takođe, prva kompozicija, Universe in Blue, koja je na ranijim vinilnim izdanjima bila podeljena na dva dela ovde je restaurirana u jedan neprekinuti komad od trinaest minuta, a što je svakako pozitivan razvoj situacije. Ipak ovde pričamo o hipnotičkom, repetitivnom, mantričnom materijalu koji se najbolje konzumira bez prekida što bi slušaoca mogli da izbace iz alfa stanja.
O postavi koja nastupa na ovom snimku se može samo nagađati jer se Sonny nije naročito polomio oko toga da dokumentuje muzičare – a kada album čujete postaće možda jasnije i zašto; ovo je u velikoj meri njegov šou – no, ako je ijedan džez muzičar bio predmet opsesivnog istraživačkog rada i zapisivanja, onda je to Sun Ra pa se na osnovu poznavanja perioda i zvukova koji se čuju na snimku može rekonstruisati jedan značajan deo imena koja su ovom prilikom činila Arkestru. Svakako je tu violinistkinja i pevačica June Tyson, legendarna članica ovog ansambla čiji glas ne možete promašiti. Tenor saksofon, jasno, svira John Gilmore a tu je i Marshall Allen na alto saksofonu i drugim duvačkim instrumentima. Reizdanje nabraja još dvanaest muzičara ukjučujući samoga Sonnyja, ali za razliku od nekih drugih Sun Ra albuma, do momenta kada postanete svesni da je ovo nešto na pola puta od klupskog džez-ansambla do big benda, proteći će dosta vode rekom Hadson.
Naime, kako i tekst koji stiže uz album naglašava, svirke u Slugu – AKO je ovo uopšte rađeno u Slugu – su tipično trajale više sati, sa Arkestrom koja bi počinjala oko devet pa vozila nekada i do četiri ujutro. I onda je sasvim legitimno što ovde na programu imamo spor, pomalo i programski oskudan set – makar na početku – u kome se forsiraju atmosfera i repetitivnost a manje se ide na dinamičnu, energičnu svirku.
Ako vas je „Blue“ u naslovu albuma asociralo na bluz, čestitke: naštimovani ste na istu kosmičku frekvenciju na kojoj je Sonny bio 1972. godine ili već tu negde. Ovo je album sporih bluz džemova i ako TO zvuči kao idealna ulaznica za slušaoce koji godinama slušaju kako je Sun Ra nešto jebeno posebno u panteonu džez-muzike, ali ih plaše atonalnost, avangardnost, afrofuturističnost i generalna abnormalnost koje se vezuju uz njegov opus, moram da insistiram da se pripazi. Meni, koji sam decenijama opsednut Sonnyjevim stvaralaštvom i čuo sam stotine negovih izdanja, od atonalnog džeza i kinematskog afro-funka, preko doo wopa i surfa do aranžmana kompozicija iz Diznijevih crtanih fimova, je ovaj album verovatno negde pri dnu liste albuma koje bih preporučio početniku kao dobar način da se upozna sa Sonnyjevim stvaralaštvom.
Jer, ne verujem da ste zamišljali muziku Sun Ra kao trinaest minuta šefovog odsutnog prebiranja po klavijaturi Farfisa orgulja dok ritam sekcija u pozadini vrti minimalni bluz gruv. A Universe in Blue baš tako počinje. Da se razumemo, prelepo je čuti Sun Ra koji samo istražuje, koji improvizuje i traži zvuk i frazu koji će mu otvoriti nove perspektive i horizonte, ali ovo je, vrlo očigledno, deo mnogo dužeg seta i samo za sebe nikako nema dovoljno kinetičke energije da vas izvozi onako kako ste možda očekivali i priželjkivali. Opet, kada se duvači uključe i krenu da soliraju, postaje jasnije kako je Sun Ra pravio magiju.
When the Black Man Ruled This Land je sedam i po minuta fantazije o faraonima i slavnoj istoriji koju bijeli đavoli danas kriju od naslednika nekada superiorne rase. Sun Ra je bio jedan od najeksplicitnijih crnih nacionalista svoje generacije džezera, sa sve vrlo komplikovanim odnosom prema današnjem stanovništvu Afrike koje je nedvosmisleno osuđivao jer su „vaši preci prodali moje pretke u ropstvo“ i sa velikim projektom izgradnje „stvarne“ istorije pune šifrovanih spona između kosmičkih događaja i afričke civilizacije. When the Black Man Ruled This Land, pak, nije komplikovana pesma već još jedan gruverski bluz u kome June Tyson pušta svoj moćni glas i vodi slušaoca kroz fantaziju što treba da zameni realnost. Kažu da je ova kompozicija u drugim izvedbama trajala i preko trideset minuta i uključivala čitav ritual koji bi kulminirao sa Sonnyjevim pozivom publici da se odrekne svoje smrti u njegovo ime – na kraju krajeva, on jeste sugerisao da je bog Sunca i životni projekat mu je bio prevazilaženje smrti tela – ali ovde je u pitanju samo lep, ekonomičan komad bluza.
In a Blue Mood je, pa, ponovo sedam minuta Sonnyjevog meditiranja na klavijaturama uz minimalnu ritmičku pratnju. Naravno da Sun Ra ovde radi razne avangardne stvari i rasteže konept bluza sve do pucanja, ali ovo je jedna naglašeno self-indulgentna kompozicija namenjena pre svega adiktima a ne generalnoj populaciji. „Zvanični“ deo albuma, srećom, završava se srazmerno bogatim programom. Another Shade of Blue je jedanaestak minuta energičnog svingovanja koje izranja iz Sonnyjeve teme na klavijaturama i ovde je konačno Arkestra razigrana u meri koju očekujete sa sjajnom Sonnyjevom pratnjom i izvrsnim solažama vedeta kao što su Allen i Gilmore. Ovde možda vredi istaći i da je kvalitet snimka na ovom albumu u najboljem slučaju šarmantno sirov ali da to ne zapažate zaista sve dok ne čujete mnogo muzičara koji u isto vreme sviraju glasno i brzo. No, čak i to doprinosi prijemčivosti muzike i Gilmoreov solo pri kraju kompozicije koji uleće u free-jazz vrištanje je pogotovo upečatljiv.
Bonus komadi su, kako je i najavljeno, jako dobri. Discipline 27-II je još jedan iz serije „discipline“ komada koje je Sonny voleo u ono vreme i ovo je tipično bogat aranžman sa moćnom, big band temom i sjajnim soliranjima na trubama (možda Akh Tal Ebah i Kwame Hadi) kojima tromboni (nagađamo Charles Stevens i Ali Hassan) i oboe (valjda James Jacson i Allen) podmeću temelje. Ovo je zvuk urnebesa koji nema nikakve veze sa haosom već naprotiv, baš sa disciplinom, bez obzira na svu radost i energiju koji isijavaju iz snimka, i u pitanju je klasični Sun Ra kakvog čujete i shvatite zašto ga toliko decenija mnogi obožavaju kao stvarno božanstvo.
Druga i poslednja bonus kompozicija je Intergalactic Research i petnaest minuta ozbiljnog free jazz freakouta koji predvodi raspoloženi Gilmore. Savršeno je naravno, a za ove dve kompozicije se ne zna kada su snimljene jer su skinute sa kasete iz Sonnyjeve arhive i samo je sigurno da su napravljene u Slugu.
Sve u svemu? Pitanje je da li ćemo ikada iscrpeti Sonnyjeve arhive i čuti SVE što je ovaj čovek ikada snimio. Lično, nisam se ni u najluđim snovima nadao da ćemo u 2022. godini i dalje dobijati izdanja sa snimcima koji nikada pre nisu objavljivani. Naravno da je u pitanju čudo i naravno da ovo morate slušati: