Pročitao sam Chronophage, grafički roman koji je izdao američki ogranak interkontinentalnog izdavača (Les) Humanoids. Kao što se zna, na čelu američkog dela Humanoids je Mark Waid, čovek sa reputacijom i iskustvom i kako je ova kompanija poznata po pokretanju magazina Metal Hurlant u Francuskoj ranih sedamdesetih godina a koji je u dobroj meri revolucionisao strip kao medijum, tako i američki Humanoids u izvesnoj meri nastavlja tradiciju objavljujući stripove koji su za odrasl(ij)u publiku, u kojima žanrovski program ozbiljno shvaćene naučne fanatstike ide ruku pod ruku sa prikazima seksa i različitog drugog „zrelijeg“ sadržaja. Naravno, ja sada veoma generalizujem ali Chronophage je praktično pokazni primer za ono što Humanoids predstavlja u mojoj glavi, strip sa izraženom spekulativnom komponentom, ali čija je naučna fantastika upregnuta u dvokolicu ozbiljnog rada sa likovima i služi da se analizira proces donošenja sudbinskih odluka u životu i onoga kako se ljudska ličnost razvija u odnosu na te odluke ali i kako te odluke na kraju ne mogu biti razdvojene od suštine te ličnosti.
Chronophage je izašao zimus, polovinom Februara i autorski tim na ovom grafičkom romanu se sastoji od ljudi koji ne bez razloga imaju status popriličnih zvezda svog medijuma. Ilias Kyriazis je ugledni grčki crtač i scenarista koji je sa svojim serijalima Blood Opera, Manifesto, Manifesto Dyo i Blockbuster početkom stoleća na sebe skrenuo pažnju, zatim osvajao nagrade, učestvovao u uređivanju antologija, osnivanju magazina i svim onim drugim stvarima koje autori rade kada ih prepoznaju kao osobe sa sposobnostima koje se protežu izvan čiste kreacije. No, Kyriazis je pre svega kreator, i to vrlo talentovan – svojevremeno je i u Beogradu na Salonu stripa dobio nagradu za najbolji scenario – pa je od kraja prve decenije veka aktivan i na američkom tržištu sa stripovima za različite izdavače, od Dark Horsea, preko IDW-a, do DC-a i Imagea. O Image serijalu Secret Identities koji je Kyriazis pravio sa Brianom Joinesom I Jayjem Faerberom pisao sam pre nekoliko godina ovde. Kyriazis je i dalje veoma aktivan an američkoj sceni, sa serijalom Collapser koji je uradio za DC/ Young Animal neposredno pred početak pandemije.
Sa druge strane stola imamo veoma uglednog scenaristu po imenu, jelte, Tim Seeley. Iako Seeleyja danas najpre prepoznajemo kao autora scenarija za različite nezavisne i zavisne stripove (Hack/ Slash, Loaded Bible, Sundowners, Money Shot itd. itd. itd a koji su izlazili za Devil’s Due, Image, Valiant, Dark Horse itd.), uključujući opširne opuse za DC (Nightwing, Grayson, Batman and Robin Eternal…) a gde mu je Revival za Image svakako mangum opus, istina je i da je on neka vrsta opšteg eksperta za strip, sa dugačkom karijerom crtača (G.I. Joe, Halloween…) koja je zauzela najveći deo prve decenije ovog veka. Štaviše, Tom King, koji je pisao uvodnik za ovaj grafički roman naglašava Seeleyjev profesionalizam i zdrav odnos prema medijumu podvlačeći koliko je od njega naučio o pravljenju stripova, što direktno (tokom saradnje na Graysonu) što indirektno, kroz čitanje njegovih radova uključujući Chronophage.
I, sa Chronophage se svakako vidi jedan razrađen rukopis na delu. Ovo je strip koji ide odmerenim tempom, tačno zna šta želi da postigne, ali ne dozvoljava poenti da zamagli rad sa likovima, uživanje u pripovedanju, žive, ubedljive dijaloge. Opet, iako ovo jeste naučna fantastika sa ozbiljnim spekulativnim elementom u srži, istovremeno je i slipstrim jer tehnologija onog što se dešava nije toliko bitna – bitnije je šta nam ono što se dešava govori o likovima i kako će se ti likovi menjati do kraja ove priče. A menjaće se DRASTIČNO i ovo je možda jedan od najboljih primera GRAFIČKOG ROMANA u poslednjih nekoliko meseci, imajući u vidu da imamo posla sa narativom koji ima početak i kraj – uprkos tome što mu je tema upravo odlazak unatrag kroz vreme da se promeni početak kako bismo imali drugačiji kraj – a koji zajednički prave tu, jelte, poentu, i da plan nije i nikada nije bio da se od ovog razmota serijal koji bi iste likove dalje eksploatisao u novim, jelte, avanturama. Utoliko, iako se Chronophage nesumnjivo kvalifikuje za ŽANROVSKI rad, sa svojom temom manipulacije vremenom, on istovremeno beži od žanrovskih tropa u tehničkom smislu i iz sve snage nastoji da se realizuje kao priča u kojoj je dat jedan zaokružen iskaz, sa glavnim likom koji je prošao kroz radikalnu i neopozivu transformaciju u toj meri da ga čitalac na kraju prepoznaje samo po njegovoj suštini – a sve drugo kod njega je promenjeno.
I, ja stalno govorim u muškom rodu, ali protagonistkinja ovog narativa je žena, Chloe, samohrana, jelte, majka, afričkog porekla (majka joj je u SAD došla straight outta Lagos) koja živi u Čikagu i podiže nepoćudnu tinejdž-ćerku Kai istovremeno radeći dva slabo plaćena posla i pokušavajući nekako da u okviru jednog dana iskoristi više od dvadesetčetiri sata koliko joj je astrofizika alocirala. Chloe je neka vrsta skupa svih onih klišea koje vezujete za afroameričke žene iz niže srednje klase – ćerka imigrantske majke, u mladosti tvrdoglava a i danas sa ne naročito funkcionalnim odnosom sa majkom koju smatra teškom ženom, niskog obrazovanja, sa trudnoćom koju je, ne slušajući majčina upustva prvo, jelte, zapatila sa sedamnaest godina a onda i rodila ćerku koja sada zauzvrat NJU ni malo ne sluša. Chloe i Kai su konstantno u klinču jer keva ne stiže da se ćerkom bavi od posla i vaspitanje joj se svodi uglavnom na dreku i zabrane, a i jer je ćerka, pa, i sama tinejdžerka, i ljubavni problemi su joj mnogo važniji od bilo čega drugog.
Chloe je, dakle, skup stereotipa o određenoj klasi afroameričkih žena – uključujući dredloks frizuru i raznobojnu odeću – i u nekoj drugoj situaciji možda bi neko i legitimno napao Seeleyja da, kao beli dobrostojeći muškarac, možda i nije najkvalifikovaniji da se bavi socijalnim i emotivnim životom crne, izmučene žene, ali u njegovu odbranu svakako moramo reći da je Chloe punokrvan, trodimenzionalan lik sa interesantnim unutrašnjim životom i, uostalom, vizijom i ambicijama daleko preko onog što deluje kao njena socijalna sudbina. Chloein rad u robnoj kući jeftinog tekstila je i neka vrsta podsticaja njenim dizajnerskim ambicijama, pa ona nosi isključivo odeću koju je sama sašila koristeći delove jeftinih konfekcijskih artikala koje je na poslu kupila sa popustom, kreirajući uzbudljive, eklektične pačvorke koji su ekspresivni, smeli i atraktivni. Chloe se nada da će ovu odeću uspevati da prodaje preko interneta u dovoljnoj meri da ne mora da radi svoja druga dva posla…
No, Chloe tokom jedne provale oblaka,vraćajući se sa posla, utrči u lokalni bar i tamo upozna, sasvim slučajno (or is it!!!!) muškarca po imenu Heath koji, pa, emituje jak šarm i njih dvoje postaju uglavnom seksualni i u nešto uzdržanijoj meri emotivni partneri. Seeley i Kyriazis stavljaju jak akcenat na karakterni rad i odnos ovo dvoje likova, kao i na dalje efekte koje njihova veza ima na Chloein privatni život i odnose sa majkom i ćerkom i ovo je u smislu motiva tematsko težište stripa, sa eksploracijom Chloe kao ličnosti – istovremeno i majke i ćerke, nezadovoljne ali borbene osobe koja preispituje neke odluke koje je u životu napravila a koje su je dovele do situacije u kojoj se danas nalazi. Kada postane jasno da NEKO manipuliše vremenom i da se Chloein život posledično suptilno menja, ovo postaje temelj jednog intrigantnog egzistencijalnog trilera.
Većina američke kritike koja se bavila ovim stripom naglašavala je njegovu horor komponentu, i svakako, ona jeste prisutna ali ovo, čini mi se, pomalo skreće pažnju sa činjenice da je ovo snažan karakterni rad koji te horor elemente koristi funkcionalno ali bez fokusa/ fetiša koji su osobeni za „žanrovskije“ stripove. Chronophage jako poštuje svoju protagonistkinju iako joj rastrže život na komade – doslovno – i momenti velikih iskušenja za nju su prilika da reflektuje na svoj život, prepozna lekcije koje joj je majka prenosila (a koje je često jogunasto ignorisala) a koje je docnije i sama pokušavala da prenese na svoju ćerku, te da na kraju odluči šta su joj tačno prioriteti i šta joj je zaista najvažnije. Ovo duboko zaranjanje u karakter glavne junakinje i njena asertivnost i odlučnost u momentima suočenja sa promenama koje su, možda „dobre“ za nju ali koje nisu posledica njene volje – to je sve dobro urađeno, posebno na planu simpatičnih, realističnih i relatabilnih likova koji se ponašaju kao odrasle osobe a koji na kraju prave neke fatalne izbore u životu.
Naravno, recepcija ove priče u velikoj meri zavisi od toga kako nam je Kyriazis predstavlja. Njegov stil je ekspresivan, stalno na granici karikature, kao i uvek, sa intenzivnim kolor-radom i odmeravanjem kada je uredni, pravilni lejaut table pogodan za tempo pripovedanja, a kada su neophodna iskakanja iz kadrova, pa i potpuna geometrijska dekonstrukcija dizajna. Kyriazis mi nije najomiljeniji crtač u estetskom smislu, ali kvalitet njegovog pripovedanja je neupitan a scene destrukcije vremena pri kraju stripa su nadahnute i primereno spektakularne.
Chronophage je primer pažljivo osmšiljenog „zatvorenog“ narativa, sa početkom i krajem i motivima koji se efikasno koriste po više puta koristeći autoreferencijalnost da priči podare ukus sudbinskog, egzistencijalno značajnog narativa. Spretno ispisani dijalozi i karakteran grafički rad se podrazumevaju pa Chronophage preporučujem bez mnogo rezervi. Humanoids ga prodaje ovde.
