Presavijao sam se od smeha čitajući prva dva tona, priznaćemo u principu objektivno komične mange naslovljene, eksplicitno i bez uvijanja, Manga Diary of a Male Porn Star (odnosno, u originalu, AV Dan’yuu Hajimemashita). Ovo jeste smešan strip, u objektivnom smislu, jer je pisan vedrim tonom i sa intencionalnim isticanjem apsurdnih, komičnih ili donekle neprijatnih situacija u kojima se autor nalazio tokom svoje pornografske karijere, ali ovo nije „čista“ komedija, u smislu da se humor stavlja u prvi plan i da je njemu sve podređeno. Činjenica da je u pitanju memoarski (a ne zaista dnevnički) osvrt na karijeru autora u japanskoj porno-industriji čini ovaj strip smešnim na jedan poseban način – jer ste svesni da su stvari koje autor opisuje i crta samo blago začinjene da bi bile komičnije – ali i poučnim na načine za koje niste možda bili ni znali da vam trebaju.
Manga Diary of a Male Porn Star izlazi za uglednog izdavača Shinchosha, a u okviru njihovog magazina Kurage Bunch. Ovo je, dakle seinen manga, namenjena mladim, ali odraslim muškarcima, što je valjda i najprirodniji kontekst za priču o pornografiji. Na Engleskom ovo izdaje američki Seven Seas Entertainment i trenutno su nam dostupne prve dve kolekcije – od pet koliko ih je do sada izašlo u Japanu – sa trećom najavljenom za Januar. Ono što je zanimljivo je da je autor ovog stripa, Kaeruno Erefante (nadam se da je jasno da je u pitanju pseudonim i da reč „Erefante“ ovde treba da asocira na slona) svoje memoarske refleksije na karijeru u pornografiji prvo započeo na tviteru pa da je sjajan odziv tviter-publike doveo do tranformacije serijala u „pravi“ strip, sa pravim izdavačem, urednicima itd. Ovo je, ako mogu da kažem, početak karijere o kakvom drugi samo sanjaju, ali Erefante je, naravno, sebi obezbedio prođu ne samo činjenicom da je godinama disciplinovano silazio u rovove i podmetao penis tako gde drugi neće ni kopačku, već i da ima neki bi rekli šokantno veliki talenat za kreiranje zabavnog, dinamičnog slice-of-life stripa koji je, kako rekosmo, duhovit, dinamičan, ali i poučan u meri koji možda ne biste očekivali.
Japanska pornografska (tj. JAV – Japanese Adult Video) industrija je, kako možda i očekujete, kompleksan i intrigantan zatvoreni sistem koji generiše ogromnu količinu profita ali u kome delatnici, ona najvažnija radna snaga koja stvara sav taj, jelte, sadržaj, mora da radi požrtvovano i krvavo da sastavi kraj sa krajem, suočena ne samo sa emotivnim i fiziološkim izazovima posla koji podrazumeva seks koji IZGLEDA dobro na ekranu ali nije nužno izvor zadovoljstva za njegove učesnike, već i sa širim socijalnim kontekstom, a koji uključuje i stigmu po prirodi stvari vezanu za profesionalne seks radnike u bilo kom društvu na kugli zemaljskoj, a onda i partikularne japanske predrasude i, eh, realne strahove vezane za činjenicu da je ovo indutrija koju istorijski kontrolišu jakuze. Japan povrh toga ima komplikovan, u velikoj meri na istoriji, tradiciji i prećutnim sporazumima zasnovan odnos sa legislativom i propisima pa japanska pornografija često nastaje u okruženjima gde morate poznavati pravila koja će vam retko ko reći naglas. Što, naravno sve dodatno komplikuje opstanak u industriji u kojoj ste dobri ne onoliko koliko ste veliki već onoliko koliko možete da ispoštujete rokove i ejakulirate na komandu. Ovo je i jedna od lekcija koje Erefante eksplicitno predstavlja čitaocu, trudeći se da mu razveje romantične zablude o tome kako izgleda seks za novac pred kamerama.
Erefante je svakako idealan pripovedač da nas vodi kroz staze i bogaze japanske pornografije jer je čovek, pa, naprosto, jedan od nas. Za razliku od stereotipa koji možda imamo o profesionalnim porno glumcima, koji su megajebači i u stvarnom životu i ovo im je naprosto prirodna ekstrapolacija urođenih talenata, Erefante je, naprotiv, okoreli otaku odrastao na video igrama, mangama i pornografiji, sa vrlo malo stvarnog seksualnog iskustva iza sebe kada nakon propalog braka dođe iz Osake u Tokio da traži novi posao i krene iz početka. Njegov ulazak u porno industriju je praktično slučajan, više na ime njegove radoznalosti da vidi kako se to sve snima iz blizine, a manje na ime nekakve artikulisane ideje o tome koji bi naredni posao voleo da dobije i da li se za njega oseća sposobnim. Kao i u drugim ovakvim industrijama zasnovanim na neformalnim kontaktima i preporukama, Erefante brzo shvata da je ovde važno koga poznaješ i kakav prvi utisak ostavljaš na ljude, a pomaže mu što japanska industrija – u skladu sa osobenim odnosom ove nacije prema seksu i intimi – ima prostora za muškarce čija se lica nikada ne vide pred kamerom i od kojih se doslovno zahteva samo da budu mirni dok kamera snima glumicu kako ih felacijom dovodi do ejakulacije. Erefante i počinje kao „shiru-glumac“, dakle, jedan od tih bezličnih momaka sa erekcijom kojom se bavi profesionalna glumica dok on leži na tatamiju i gleda kamermanove prepone iznad svog lica pošto se ovaj namestio tako da što bolje snimi oralni rad.
Ovo može da deluje kao previše lak ulazaku industriju i, zbilja i sam Erefante je privučen daljem radu upravio na ime toga da se na njegovoj prvoj plaćenoj tezgi zahtevalo doslovno samo da leži i svrši dok ga lepa žena obrađuje, ali naravno da je realnost mnogo komplikovanija od toga. Dalja poglavlja pokazuju dugačak put koji Erefante prelazi od asistenta režisera na mnogim snimanjima (gde mu je posao sve od dovođenja glumica od garderobe do seta, preko obezbeđivanja grickalica, pa do pripremanja veštačke sperme koja se koristi za neke lažne snimke ejakulacija), preko statiste koji se pravi da se vozi tokijskim tramvajem dok se dvoje glumaca bambusa u prvom planu, pa do glumca koji radi stvarne scene sa penetracijom, nekoliko poza i ejakulacijom.
Iako ovo naravno nisu teme za svakoga, Erefante ima razoružavajuće iskren karakter čoveka koji je autentično zadivljen ne samo prelepim ženama sa kojima radi već i profesionalcima kojima je okružen. Unatoč klišeima o jakuzama i kriminalu koji okružuju ovu granu industrije, Erefante predstavlja praktično sve svoje kolege kao divne osobe koje jedne drugima pomažu, ponašaju se kao normalna ljudska bića između scena, i svaka od njih ima svoje strahove, stidove ili nesigurnosti. Nigde se ne pominju nikakvi narkotici – što je u Japanu i inače daleko problematičnije u zakonskom smislu nego na zapadu – ali ni ikakva zlostavljanja. Svakako, Erefante naleće na nekoliko slatkorečivih producenata koji će ga nagovoriti da radi i stvari koje nije imao nameru da radi, i na režisere koji nemaju mnogo strpljenja, a jednom mu neće biti plaćeno kada ne uspe da svrši u alociranom vremenu jer ekipa mora da napušta studio pošto dolazi druga ekipa da snima, ali opšti utisak je da je u pitanju industrija u kojoj svi rade mnogo – s tim što se posao često sastoji od beskonačnog čekanja a zatim seksa pod maltene nemogućim uslovima vrućine, zagušljivosti, neudobnih poza i bolnih gestova koji izgledaju dobro na ekranu – i jedni prema drugima su kolegijalni i podržavajući u meri koja prevazilazi obične poslovne odnose i ima u sebi meru zajedništva što ga pripisujemo ratnim drugovima.
Erefante se eksplicitno bavi i stvarima iz domena emotivnog i socijalnog života, predstavljajući i kolege koje su u braku, kolege koje imaju partnere što ne znaju da su ovi porno glumci, ali i demonstrirajući koliko je teško zapravo imati „normalan“ socijalni i emotivni život čak i kada ste muškarac koji generalno trpi značajno manju socijalnu stigmu nego žena koja se profesionalno bavi pornografijom.
Čitalac će tako imati priliku ne samo da nauči kako se tačno prave pornografski filmovi, šta sve glumci moraju da urade tokom kadrova u kojima kamera snima nešto drugo a ne njihove ruke ili lica, zašto je disciplinovano praćenje protoka vremena tokom snimanja najvažniji kvalitet kod profesionalnog porno-glumca, već i zašto se glumci i glumice u principu vrlo retko druže izvan setova, pa čak i na samim setovima i koji rizici postoje u industriji koja i dalje ima veze sa organizovanim kriminalom. Erefante nam, dakle, daje jedan sasvim neuvijen i u principu human, optimističan prikaz industrije u kojoj je učestvovao sa entuzijazmom, ali ne bez prikazivanja mnogih teških iskušenja na koja glumci moraju da se naviknu. Scena u kojoj autor učestvuje u snimanju scene namenjene virtuelnoj realnosti je posebno ilustrativna jer su u pitanju uslovi pod kojima je, reklo bi se, gotovo nemoguće imati snošaj, a kamoli osetiti išta erotično iako je čitava svrha tog posla prodati erotičnost gledaocu.
Kad smo već kod ilustracije, Erefante sebe crta kao žabu, mada ta žaba više liči na zrno pasulja. U pitanju je svojevrsna (bezobrazna) igra rečima, ali i jasna intencija da autor sebe prikaže kao blizak najverovatnijem čitaocu ove mange, mladom japanskom muškarcu koji čita stripove, igra igre i masturbira na internet-pornografiju na svom telefonu. Erefante je jedan od nas, rekosmo, i njegov karakter je primeren ovoj ulozi: bez obzira na to koliko dugo ga gledamo da učestvuje u snimanju pornografije, njegovo uzbuđenje je i dalje opipljivo, njegova neverica da mu je ovo posao takođe, a njegove nesigurnosti u odnosima sa drugim ljudima su jako relatabilne. Sam crtež, iako jednostavan i na tragu underground razbarušenosti, zapravo je veoma primeren tonu stripa i uspeva da nam proda tu kombinaciju samozatajnog humora, stalnog života u socijalnoj i emotivnoj tenziji i erotičnosti koja uprkos industrijskom tretmanu seksa, ostaje glavni podsticaj autoru da opstaje u ovom poslu.
Naravno, Erefante je prestao da radi pornografiju i sada je mangaka (pored ovog stripa, ove godine je započeo i serijal Isekai Danyuu ~Shiru Danyuu ga Isekai Tensei shite Ero Chishiki Furu Katsuyo de Musou Danyuu ni naru Hanashi~, a koja je fantazijska varijacija na pornografske teme), ali njegova iskustva su zanimljiva, pa i dragocena za svakog ko se interesuje za seks industriju i smatra da će u njoj pronaći i neke skrivene istine koje mnogo govore o ljudskom, jelte, stanju. Seven Seas vam do sada izašle kolekcije nudi ovde.
