Tetsuo II: Body Hammer je film koji u principu ne bi trebalo da postoji – on nije estetski ni tematski zaista unapredio ni jedan element originalnog filma o kome sam pisao prošle nedelje i u pitanju je ekscentričan „nastavak“ originalnog Tetsua koji zapravo ništa ne nastavlja već samo ponavlja srodne motive – ali i film koji je značajan u opusu Shinye Tsukamotoa po više osnova. Jedno je svakako to da je ovo prvi njegov pravi film urađen u koloru i kao takav je najavio brojne njegove opsesije što će se provlačiti kroz kasniji opus. Drugo je to da je ovaj film uprkos tome što su se svi složili da nije u pitanju jednako moćna i urnebesna adrenalinska cyberpunk ekstravaganca kao što je bio originali Tetsuo, zapravo isposlovao za Tsukamotoa mnogo pažnje, poglavito na zapadu i doveo ga u orbitu autora kao što su Trent Reznor, Gaspar Noe ili Quentin Tarantino, gde se ovaj potonji iz sve snage trudio da bude producent trećeg filma u Tetsuo serijalu, a što se nikada nije realizovalo, doduše najpre zbog toga što je sam Tsukamoto sa ovim filmom uglavnom egzorcirao najveći deo svojih demona vezanih za destrukciju i post-ljudski horor i okrenuo se za nijansu pitomijim temama.
Naravno, skoro dve decenije kasnije nastaće i treći Tetsuo film ali o tome ćemo pričati drugi put. Za ovu priliku posmatramo Tetsuo II: Body Hammer i zaključujemo da je manje nekada zaista više, a da veći budžeti ne donose nužno impresivnije izgledajuće filmove. Zapravo, moja glavna zamerka na Tetsuo II: Body Hammer je upravo to da dobar deo akcionih scena izgleda kao generički direct-to-video sadržaj kakav biste očekivali iz jeftinijeg a ne skupljeg nastavka kultnog filma, sa varnicama koje se odbijaju o metalne aramture i cevi rashodovane fabrike i puno dima koji treba da sakrije odsustvo scenografije. U poređenju sa originalnim Tetsuom, nastavak, koji je petnaestak minuta duži, upadljivo nema isti nivo elegancije i ekonomičnosti, a pojedini njegovi elementi izgledaju naglašeno kempi, kao da je neko u ekipi shvatao da se publici, pogotovo internacionalnoj, jer je ovo delimično finansireo i EMI, mora malo podići, i nelagodu izazvanu silnim nasiljem i body horrorom ublažiti sa malo trešerskog humora.
No, ovo je gotovo neizbežno samo varljiv utisak jer je Tsukamoto produkciji ovog filma pristupio vrlo ozbiljno. Dok je originalni Tetsuo i dalje izazivao tektonske pormećaje širom sveta, Tsukamoto je već razmišljao o nastavku, skautujući čak i napuštenu fabriku piva koja mu je delovala kao idealno mesto za snimanje. U međuvremenu je dobio ponudu da režira Hiruko the Goblin, po mangi legendarnog Daijira Morohoshija, pa je Tetsuo II pomeren na 1992. godinu i morao da pronađe drugu fabriku za svoje poprište.
No, ono što je ovaj film dobio tim čekanjem je bio značajno veći budžet – iako ga je Tsukamoto lako probio jer u cenu izrade filma nije uračunao sopstvene troškove, misleći da će, valjda, živeti od vazduha – i saradnja sa Toshibom i EMI-jem koja mu je odmah obezbedila ozbiljniju distribuciju nego što su je njegovi prethodni filmovi u startu imali.
Veliki budžet je podrazumevao i veću ekipu. Rekli smo već da je tokom snimanja originalnog Tetsua najveći deo filmske ekipe otpao i odmetnuo se do kraja produkcije zahvaljujući teškim uslovima rada. Za nastavak je Tsukamoto uspeo da sakupi četu od šezdeset osoba – od kojih je svega njih nekoliko već sarađivalo sa njim – ali je, po svedočenju Hiromi Aihare on ionako radio većinu stvari sam i članovi postave su stojali unaokolo po setu nesigurni u to šta bi bila njihova uloga, da bi kraj snimanja Tsukamoto dočekao sa brojčanim stanjem od svega dvadeset ljudi. No, kako je trošak filma na kraju sa procenjenog budžeta od 300.000 dolara dobacio do milion, i kako se Japan nalazio na poslednjim metrima svoje „bubble economy“ faze, može se argumentovati da su svi na kraju dobro prošli, kako Tsukamoto koji je uspeo da napravi film koji je želeo, tako i producenti koji su imali skromni internacionalni hit iz kuhinje japanskog maestra cyberpunka.
Tetsuo II: Body Hammer je za nijansu mirniji film od originala, sa nešto više likova, ali i trudom da se gledaocu podari eksplicitniji zaplet, te psihološka motivacija za ono što likovi rade. Ovo nije nužno njegova prednost jer i dalje pričamo o vrlo rudimentarnom zapletu i radnji koja se razvija više prateći logiku simbola kojima je Tsukamoto baratao a manje po nekim opšteprihvaćenim pripovedačkim pravilima, no, verovatno je to bilo dovoljno da se film od strane šire publike prepozna kao „pravi“ akcioni/ horor uradak, radije nego kao eksperimentalna avangarda. Pomeranje težišta ka akciji, sa forsiranjem balističkog oružja u odnosu na down and dirty, in your face neposrednost originala je svakako takođe pomogla i publika koja je došla da gleda klasični shoot ’em up urađen po zakonitostima ranih devedesetih je možda i neočekivano dobila solidnu porciju transhumanističkog horora.
Tsukamoto kaže da ovaj film posmatra kao svojeg drugog sina, i da ga tako i voli bez obzira što se mučio i menjao ga u montaži (ali to je radio i sa kasnijim filmovima) i što je na kraju on ispao „ciničan“, verovatno u poređenju sa neposrednim, iskrenim prvim filmom. Tematski, pak, Tetsuo II: Body Hammer je kompleksnija ponuda od originala. Tamo gde su na programu bile čista mržnja i nihilizam, sa osobom koja je kontrolišući metal odlučila da uništi čitav svet (otud ni Body Hammer nije mogao da bude napravljen kao puki nastavak), Body Hammer ima čitavu diskusiju u kojoj se naspram mržnje i „lepote pronađene u destrukciji“ postavljaju ljubav, požrtvovanost i lojalnost porodici. To da je ovaj film ciničan svakako se primećuje u činjenici da ni jedna od dve porodice koju Tsukamoto prikazuje u ovom filmu nije zaista srećna, sa jednom koja je izvitoperena bizarnim transhumanističkim eksperimentima i seksualnom perverzijom, a onda drugom koja je, pored sve svoje iskrene želje da bude normalna, shrvana malograđanštinom. Tomorowo Taguchi praktično ponavlja ulogu iz prvog filma, on je i ovde srednjeklasni službenik, ali ovde taj službenik ima porodicu, suprugu i sina i nije motivisan samo seksualnom frustracijom, već mnogo čistijim motivima brige za sina koga kidnapuje, pa… banda ćelavih bodibildera.
Ima izvesne logike i metoda u ludilu koje nam Tsukamoto prikazuje sa vrlo stripovskim postavljanjem kulta sa kojim će se Taguchijev lik (Taniguchi Tomoo) sukobiti, a čijeg lidera samo naizgled pokreće želja za profitom koji dolazi uz kapacitet da se od ljudskih tela naprave balistička oružja. Pokazuje se da eksperimentalna tehnologija koja treba da okine ovu transformaciju u ljudima nije još uvek perfekturiana ali i da sam Taniguchi u sebi pronalazi snagu da bude više-nego-ljudski kako bi spasao svoju porodicu.
U rukama nekog drugog režisera ovo bi bio klasičan B-akcijaš sa uhodanim narativnim tropima i nekoliko jasno prikazanih sukoba između „dobrih“ i „loših“ transhumanističkih monstruma. Ali Tsukamoto je već u ovom filmu počeo da gubi interesovanje za puki cyberpunk i mada je radio sa velikim budžetom, svestan da ga čeka internacionalna distribucija, udenuo u film mnogo scena koje su već najavile njegove buduće filmove. Korišćenje plavih kolornih filtera da se prikaže sterilnost tokijskog okruženja, kadrovi drhtećih fasada gradskih solitera potpuno lišenih ljudskog prisustva, pa čak i brutalana telesna fizikalnost scena sa bodibilderima, a pogotovo par kadrova boksera koji udara u džak su u punoj meri najavili ono što će Tsukamoto raditi dve godine kasnije u Tokyo Fist, menjajući ton i tempo svoje naracije. Tetsuo II: Body Hammer je tranzicioni film i u njemu Tsukamoto možda ne egzorcira sve svoje demone, ali fuziju metala i ljudskog tkiva dovodi do skoro apsurdnih granica, sa glavnim junakom koji u svojoj transformaciji postaje praktično ljudski tenk, sa cevima oružja što mu izlaze iz torzoa i pucaju gotovo nasumično, masivnim oklopom i gusenicama na kojima se vozi na kraju, upijajući u svoje telo dotadašnje neprijatelje. No, poslednje scene, za koje, naravno, nije jasno da li su san, halucinacija ili ipak nekakva moguća stvarnost su gotovo manifestno završavanje ovakvog narativa i okretanje nečem drugom.
Psihoseksualna komponenta je, na prvi pogled, gotovo potpuno odsutna iz ovog filma, ali, naravno, Tsukamoto se nije tako lako odrekao ove svoje opsesije. Odnos glavnog junaka prema do apsurda naglašeno muževnom kultu sa kojim se sukobljava je u kasnijim filmovima suptilnije izražen kroz strahove koje imaju protagonisti Tokyo Fist i Bullet Balet naspram snažnih, muževnih muškaraca, a ovde je razrešen kroz transformaciju koja na kraju treba da restaurira edenski raj porodičnog mira što smo ga videli na početku. No, dugački flešbek na Taniguchijevo detinjstvo koji vidimo pred kraj i koji kontekstualizuje njegovu moć transformacije donosi i perfektno uokviren prikaz seksualne devijacije koja je suptilnija pa i erotičnija od onog što smo viđali ranije.
Naravno, Tsukamoto je, radeći sa kolor filmom ovde sebi pustio na volju, kreirajući fantastične, začudne kadrove neverovatnih fuzija metala i mesa, ali i montaže koje gledaoca vode brzinom misli kroz simbole i slike da bi razumeo nešto što ne može da se opiše rečima. Saundtrak Chua Ishikawe je ovde rađen sa mnogo preciznijim Tsukamotovim upustvima pa je time i harmonija slike i muzike – i naravno, zvuka, koji je i ovde ključna komponenta pripovedanja – viša. Tetsuo II: Body Hammer svakako pada u nekim akcionim scenama koje su nepovezane, konfuzne i na momente nenamerno smešne, ali sa druge strane briljira u drugim scenama, na primer u sceni potere za kidnaperima na početku filma koja je snimljena bez najave pa su reakcije kupaca u tržnom centru, koji misle da vide stvarno kidnapovanje, dragocene.
Tsukamoto ovde otkriva i brojne druge načine da dinamizuje svoje kadrove i kreira na momente urnebesan film akcije i visceralnog horora koji se graniče sa slepstikom. Iako će u narednim filmovima uozbiljiti svoj izraz, Tetsuo II: Body Hammer ostaje kao ekscentrični, pomalo cinični „drugi sin“ čiji će se odjeci susretati u mnogim Tsukamotovim radovima decenijama kasnije.
