Vratio sam se u 2017. godinu da pročitam kolekciju miniserijala Reborn, a koji je Mark Millar uradio sa crtačem Gregom Capullom, demonstrirajući po ko zna koji put da nepogrešivo ume da izabere fantastične ilustratore za svoje creator owned radove, ali i da su njegovi stripovi, pisani tako da stignu u prodaju u Netflix-Ready formi, vrlo često bez duše, čak i kada se bave stvarima koje su naglašeno spiritualne, kao što je, u ovom slučaju, pitanje o tome šta se događa i kuda odlazimo jednom kada na ovom svetu umremo.
Mark Millar je katolik, ne samo po kulturnom bekgraundu, i iako su njegovi stripovi često percipirani kao nihilistične, temeljito bezbožne tvorevine svakojakog ekscesa u domenu nasilja, ali i seksa, definitivno ponašanja koje nije bogougodno, ne treba ni zaboraviti da je jedan od njegovih ranih radova u američkoj strip industriji bio American Jesus, kao i da, kako wikipedija tvrdi, Millar u privatnom životu redovno praktikuje verske obrede i uzdržava se od korišćenja psovki. Otud je i Reborn strip koji je jednom svakako morao nastati i pokazati da se i Millar bavi pitanjima života posle smrti i svrhe koju treba da pronađemo u ovom jednom životu za koji nam kažu da ćemo imati na Zemlji i za koga hriščanski, ali i drugi vernici tvrde da je samo test koji treba da položimo kako bismo zaradili nagradu u večnosti.
No, Millar je, bez obzira na sve to, u svom stvaralaštvu vrlo retko bio ikako spiritualan pa je i Reborn jedna čudna smeša ozbiljnih pitanja i vrlo lapidarnih odgovora na njih. Škotlanđanin se u svojim nekadašnjim radovima ipak nešto temeljitije bavio svojim temama pa iako su mu stripovi koji su ga proslavili i sami bili pretežno spektakl a onda nešto manje supstanca, otkada je sa Kick Ass postigao ozbiljan kinematski uspeh, a pogotovo onda kada je ceo svoj Millarworld uspeo da proda Netflixu, njegov rad karakteriše jedna opipljiva površnost.
Nije da ja ne pišem često o njegovim radovima i nije da niste već mnogo puta videli kako navodim da Millar, srećom, ima vrlo izgrađen bazični zanat za svoj posao jer to pomaže da mu stripovi budu, uglavnom, čitljivi, iako je očigledno da nakon početne premise koju smisli, on ostatak scenarija nakuca maltene po automatizmu, obilazeći opšta mesta i koristeći proverene „glasove“ da nam pruži jednostavne, generičke žanrovske radove koji pažnju privlače na ime Millarove poslovične supermoći vezane za samopromociju, ali i na ime izvrsnih crtača koje on regrutuje za te projekte. Reborn je maltene enciklopedijski primer ovog pristupa i u njemu, iako imamo posla sa, jelte, „ozbiljnom“ temom života-posle-smrti i Millar u njemu istražuje i neke kompleksnije koncepte, u praksi je u pitanju prilično generički high-fantasy seting sa tananim likovima koji imaju relativno srednjaške reakcije na suštinski veoma kompleksne teme sa kojima se susreću.
Millar se ovde igra kontrasta vrlo smišljeno pa je ovo strip koji startuje u maltene potpuno drugom žanru pokazujući čin urbanog terorizma u kome psihopatski snajperista na ulicama Mineapolisa ubija jednog po jednog prolaznika, uživajući u osećaju moći koji mu ovi bezumni činovi daju. Iza ovoga sledi mirnija, malo opora meditacija starije žene koja se bliži kraju životnog puta i reflektuje o svom životu, shvatajući da se strašno plaši da umre, iako ostatak sveta misli da u tim godinama ljudi postaju pomireni sa odlaskom i dosežu nekakav svečani spokoj, pa se i raduju tom eufemističnom „večnom počinku“.
Naravno, Bonnie Black se posle smrti u bolničkom krevetu budi u drugom svetu, ponovo ima dvadesetpet godina i shvata da se oko nje nalaze i neki ljudi koje je poznavala za života, svi podmlađeni i dobro raspoloženi. „Onaj svet“ je, ispostavlja se, magična, fantazijska zemlja u kojoj su vile i zmajevi stvarni a svi ljudi koji su za života bili dobri imaju vrle ratničke veštine, potrebne da se bore protiv kraljevstva u koje odlaze svi koji su za života bili loši. Zagrobni život je, ispostavlja se, manje duhovna, nedijalektička ravnoteža i blagoslov života u večnosti lišenoj bola, a više seting za nekakvu RPG kampanju koju za drugare osmišljava entuzijazmom ispunjeni osnovnoškolac.
Millar sa ovim stripom, ako pokušava da napravi išta više od tog generičkog fantazijskog sveta, priča priču o tome šta ljudi mogu da urade kada dobiju drugu šansu i kada im se pokaže da imaju svrhu. Svet u kome se Bonnie ponovo rodila nema socijalne kompleksnosti, istorijske kontroverze i društvene protivrečnosti, on je jedna alegorijski ustrojena borba dobra protiv zla u kome svako od samog svog pojavljivanja ima jasno postavljen cilj – u zavisnosti od toga da li pripada strani „dobrih“ ili „loših“ – i sve što iko radi je u službi rata koji se vodi dok jedna strana konačno ne prevagne. Sama Bonnie je, naravno, proročanstvom predviđena žena ogromnih ratničkih moći – a koje su srazmerne njenoj nesebičnosti i dobroti iz vremena dok je bila „živa“, kao što i neprijatelji imaju velike moći zla u srazmeri sa svojom sebičnošću, nasilnošću i sadizmom iz vremena življenja na Zemlji – koja će srušiti zli režim druge strane i ovom svetu, inšalah, doneti harmoniju i mir.
Naravno, sasvim je legitimno da čitalac ima brojna pitanja, od toga šta će biti kada „dobro“ pobedi i bude ispunjena svrha postojanja makar jedne strane u sukobu koji očigledno može da ima kraj, preko toga kuda će onda ići loši ljudi koji umiru na našem svetu, pa do toga kakav je status dece koja se rađaju u ovom svetu (a strip eksplicitno prikazuje da se ljudi u njemu venčavaju i imaju decu) i jesu li ona vezana svrhom, proročanstvom, sudbinom. Pitanje svh pitanja je i kuda DALJE idu ljudi koji umru u TOM svetu a strip na ovo poslednje sugeriše samo neodređen odgovor.
A i to je više nego što dobijamo u odgovor na druga pitanja, i to je jedna od demonstracija površnosti sa kojom Millar ovo piše. Naravno, objašnjenje tehnologije i logike sveta u kome se radnja odvija ne treba da bude centralni deo narativa, ali ako su one spojene sa njegovom očiglednom alegorijskom prirodom onda je odustvo tog objašnjenja vidljiva zjapeća rupa u središtu ovog stripa. Na pamet mi padaju mnoga prozna i druga dela koja su tretirala zagrobni život i koja su sa svojim premisama uradila mnogo više – Millar se pak zadovoljava samo najpovršnijim razdvajanjem stereotipnog dobra od karikaturalnog zla i to mu je dovoljno.
I, možda bi i bilo dovoljno ako bi fokus stripa bio na likovima i njihovim reakcijama na živote koje su dobili na poklon ali i ovde Millar demonstrira samo minimum zanata i odsustvo želje da nam da išta više od funkcionalnih stereotipova. U njegovim stripovima svi likovi govore na isti način, imaju iste emotivne amplitude i identične stavove i samo u retkim izuzecima, kada se autor baš upregne da kreira harizmatičnog protagonistu može da se zapazi nekakva razlika. No u Reborn ovo ne dobijamo i Bonnie je samo bledunjava, plitka skica kod koje je kontrast između uma sedamdesetogodišnjakinje i tela dvadesetpetogodišnjakinje gotovo neprimetan. Ostali likovi imaju još manje karaktera.
Ono što strip ima je zaplet koji je makar bazično funkcionalan, sa nekoliko preokreta i set pisova u narativu, kao i, a to mu je svakako najjača strana, Grega Capulla na crtežu. Capullo je posle svog rada na Betmenu postao s razlogom jedno od najcenjenijih imena u američkom savremenom stripu a ja sam još u vreme Death Metala isticao koliko on neverovatno detaljnih crteža uspeva da izbaci u mesečnom tempu. Sa Reborn je imao nešto više vremena za rad i naravno da je rezulat izvanredno lep crtež koji demonstrira ne samo zanatske kvalitete već i maštpvitost svog autora. Capullo je ovde mogao sebi da pusti na volju ne samo u domenu dizajna sveta (a koji ima fantastične zmajeve, male leteće vile, mačeve, ali i leteće automobile, neobičan spoj futurističke i srednjevekovne urbane i ruralne arhitekture itd.) već i u kadriranju i pripovedanju. Za Millara možete da kažete sve ali ne i da mu stripovi nemaju kinematsku dimenziju – na kraju krajeva pravljeni su skoro eksplicitno da bi bili ekranizovani – a Capullo je prosto veličanstven u prikazivanju atraktivnih vidika, moćne akcije na bojištu, svečanih dvorskih prijema. Njegovo oko za detalj je gotovo natprirodno precizno tako da njegove table uvek deluju kao da su rađene danima i dizajnrane do u najsitniju liniju a da opet ne dobijamo eksces kakav karakteriše rad opsesivaca kao što su Juan Jose Ryp ili njegov uzor Geof Darrow. Sa svoje strane, tušer Jonathan Glapion prati Capullove linije sa puno sigurnosti i obezbeđuje njegovim crtežima oštrinu ali i višeslojnost koju onda kolori što ih je obezbedio Francesco Plascencia oživljavaju dajući mu atmosferu, živost, sočnost. Na nekim od slika je igra senki i svetla postignuta kombinacijom tuša i kolora naprosto razmetljivo sjajna. Konačno na sve dolazi izvrstan, karakteran a čitak letering koji radi Nate Piekos, i rezultat je strip izuzetnog izgleda i atmosfere.
Šteta je, naravno, da on ne dolazi uz nešto bolji scenario. Millarova zanatska urednst ga svakako spasava od toga da se smandrlja u nečitljivost ali Reborn je još jedan temeljito površan, isprazan strip koji zanimljive koncepte i ideje traći na generičku priču i plošne likove. Čak ni taj Netflix-Ready element ovde nije preterano pomogao jer se Reborn već godinama nalazi u „razvojnom paklu“ u Netfliksu, sa poslednjm vestima iz 2020. godine da je film našao scenaristkinju (Bek Smith) kao i da će ga producirati Sandra Bullock.
Reborn je kao da ste uzeli neki od ranih pičeva za još uvek mladi Vertigo (zagrobni život, teške moralne dileme, razmišljanje o drugim šansama, duhovnost na planu nove telesnosti itd.) a onda od njega napravili izblendiran tritment za fentezi seriju za neki manje uspešan striming servis od Netfliksa. Ovaj strip izgleda IZVANREDNO i svakako mi nije bio mrzak za čitanje, ali što se Millarovog autputa tiče, pričamo o još jednom pobačaju. Amazon kolekciju ima ovde.
