Pročitao sam Imageov šestodelni miniserijal Six Sidekicks of Trigger Keaton, a koji je Januara ove godine izašao i u finoj kolekciji što dodaje još jednu vinjetu vezanu za glavni narativ a koja je izašla u jednoj od Imageovih antologija (konkretno Skybound X broj 5). Sam serijal je krenuo u Junu prošle godine i dobio vrlo dobre kritike, sa Imageom koji je, možda i malo pretenciozno insistira da je ovo „strip za ljubitelje Chew i Assassin Nation“. Hoću reći, ovo sa Chew nema BAŠ mnogo veze sem ako se ne dogovorimo da je dovoljno što su u pitanju strip-komedije koje imaju i akcioni zaplet.
Ali nema veze, nije nerealno da će vam se ovo dopasti ako ste voleli Chew (a ako niste, plašim se da bih vam u kafani uradio ono što je Han Solo uradio Greedu), a svakako bi trebalo da ga potražite ako ste voleli Assassin Nation jer je i ovaj strip napisao Kyle Starks.
O Starksu sam već pisao prošle godine povodom njegovog grafičkog romana Old Head koji je on kompletno napisao i nacrtao i ovo je bio sjajan žanrovski rad u kome se komedija prirodno spojila sa fantazijom i akcijom a sve to uz solidnu dozu autentične ljudske topline. Starks je u stripovima dosta uspešan na ime rada za izdavače kao što su Oni Press (prevashodno Rick and Morty, a onda i Dead of Winter) i Image (Sexcastle, od kog se pravi i film, I Hate this Place, Rock Candy Mountain…) i za sada je i pored jedne nominacije za Ajznera nekako sasvim udaljen od ideje da bi mogao da radi superherojski mejnstrim. A verujem da bi mogao, no, očigledno je da Rick and Morty – gde je on najdugovečniji od svih scenarista koji su radili ovaj serijal – u dovoljnoj meri plaćaju račune da Starks može da radi ono što mu se dopada a ne da traži visokoprofilne korporative tezge.
Crtač na serijalu je bio Chris Schweizer, čovek izuzetnih brkova i vrlo karakternog, i karikaturalnog stila. U eseju u drugoj svesci ovog serijala Schweizer daje dosta detaljnu istoriju svog treniranja borilačkih veština iz tinejdžerskih i koledž-godina i ovo je, pokazuje se, značajno za to kako ovaj strip izgleda jer je mladi Chris sanjao o tome da radi borilačke koreografije za akcione filmove pa je, pošto ga je život odveo u drugu stranu, sa ovim serijalom imao priliku da makar delić te fantazije ostvari. Da, ovo je strip u kome se mnogo ljudi na mnogo mesta izdašno bori koristeći prenaglašene, vrlo „filmske“ borilačke tehnike. A neki likovi imaju brkove skoro jednako impresivne kao crtač koji ih je kreirao.
Schweizer je ovde uradio sav crtež – Starks je za ovu priliku striktno scenarista – olovke i tuš, letering i većinu kolora a jedino mu je u kolorisanju asistirala Liz Trice Schweizer, pretpostaviću njegova supruga. Ovaj nivo kreativne kontrole nad radom je u američkom mejnstrim stripu prilično redak i može da predstavlja i mač sa dve oštrice, pogotovo kada imate posla sa crtežom koji je ovako karikiran, na granici superdeformisanosti. Schweizer inače radi ilustracije i u drugim stilovima, pogotovo su mu zanimljivi crteži srednjevekovne opreme i arhitekture, ali ovaj strip je vrlo posvećen ekspresivnom, humorističkom stilu koji verovatno duguje dosta televiziji i serijalima poput Simpsonovih pa i Rick and Morty. I mada je na nekim od slika ovde – pogotovo kada Schweizer koristi mnogo malih panela za brzu „montažu“ Starksovih dijaloga – pomalo i teško razaznati izraze lica likova, ovo je u celini vrlo dobro pripovedan narativ gde crtež, lejaut i letering rade u finoj harmoniji da nam daju osećaj dinamične akcije, ali i komedije u kojoj se više stvari dešava u isto vreme i komični potencijal se nalazi upravo u tenziji između njih. Schweizer sebi ne stavlja u zadatak lake stvari i ovo je strip koji istovremeno treba da bude smešan sve vreme ali i da nam prenese osećaj dinamike i energičnosti holivudskih akcionih filmova sa često kompleksnim kompozicijama u kojima se mnogo likova bori u isto vreme, i sa nekoliko scena automobilske potere, i sve to izgleda vrlo solidno. Schweizer koristi prilično umiren kolor, bez gradijenata i senčenja su mu retka, tako da se prevashodno oslanja na samu liniju crteža da nam oživi likove i te razne uzbudljive scene i moram da kažem da povremeno na delu imamo prvoklasnu pokaznu vežbu iz karakterizacije i akcije koje koriste samo najmimalnija ali najefektnija sredstva. Letering je ovde često posebno efektan sa strateški raspoređenim oblačićima i suptilnim trikovima sa samim fontom koji pomažu čitaocu da se razabere u povremeno kompleksnim kompozicijama i organizacijama table, kao i da iznesu nijanse u tonu i tajmingu izražavanja likova.
Six Sidekicks of Trigger Keaton je nominalno „murder mystery“ narativ, ali sa zdravim komičnim trikom već unutar same premise. Titularni Trigger Keaton je, naime holivudski akcioni star i to starog kova, sa crnim pojasom iz mase borilačkih veština i istorijom učenja borbe od raznih majstora iz istočne Azije, a zatim sa niskom filmova i televizijskih serija rađenih u okviru ugovora sa studijom gde će on maltene u svakoj produkciji igrati isti lik mačo fajtera koji igra samo po sopstvenim pravilima a na kraju nekako uradi pravu stvar.
U stvarnosti, Trigger Keaton je hodajući ljudski toksin, do ivice psihopatskog narciosidni holivudski drkadžija sa devijantnim seksualnim navikama i opipljivim zadovoljstvom da ne samo ponižava već i povređuje svoje saradnike na setu, od kaskadera – kojih je nekolicina završila u bolnici zahvaljujući tome što Keaton ne voli da se pravi da udara pa stvarno udara na snimanjima – pa do dece-glumaca, nekima od kojih je ostavio trajne traume a svima upropastio karijere. Kada jednog dana Keatona pronađu obešenog u svom stanu, kao da čitav Holivd ispusti kolektivni uzdah olakšanja, od bivših saradnika koji sada mogu da fantaziraju da Keaton plaća kazne u paklu za nepočinstva što ih je radio ceo život, preko šefova studija koji su već godinama svesni da je ovaj glumac postao mnogo više generator skandala nego generator profita a ne mogu da ga otpuste zbog postojećeg ugovora koji mu je dao bivši šef, pa do čak i policije koja vrši uviđaj i svesno ignoriše znakove da je u pitanju ipak ubistvo a ne samoubistvo.
Jedini koji želi da istera istinu na čistac je Keatonov poslednji saradnik, momak koga je ovaj kinjio do besvesti ali koji svejedno misli da se pravda mora aktivno tražiti bez obzira na sve. On oko sebe okuplja tim sastavljen od još pet bivših glumaca koji su svi kao deca igrali uz Triggera i bili na meti njegovog psihološkog i fizičkog zlostavljanja i mada je Trigger sada počivši, i u stripu ga vidimo samo u flešbekovima (gde je apolutno smeće od čoveka), jasno je da je on obeležio njihove živote na presudne načine, nekima sasvim uništio snove o glumačkim karijerama a drugima razorio brakove i da je generalno prisutan u njihovim mislima svakog dana u najgorem mogućem smislu.
Zašto bi šestoro takvih osoba – traumatizovanih i nasilno probuđenih iz svojih snova o karijeri – želelo da se bavi pronalaženjem ubice čoveka koga su svi mrzeli i već je i svako od njih šest mogao imati motiv da ga ubije? Starks nalazi komediju ali i dramu upravo u odgovoru na ovo pitanje, radeći mnogo i dobro sa likovima i nudeći jedan dinamičan, zabavan narativ u kome šestoro Triggerovih žrtava prevazilaze svoju traumu aktivnim, asertivnim radom, izrasta u neku vrstu porodice i zajednički prolazi neočekivane avanture koje uključuju i „kaskaderski rat“. Ovo je narativ u kome klasičan detektivski postupak praćenja lanca tragova i osumnjičenih osoba nije važan niti zanimljiv sam za sebe jer je sama misterija u stvari banalna. Keaton je bio toliko ljudsko smeće da kada se i otkrije ko ga je – i zašto – ubio, niko od likova nije ni iznenađen ni šokiran, čime ovaj narativ eksplicitno izvrće i parodira žanrovski trop razotkrivanja počinioca i motiva u poslednjem činu. „Poenta“ ovog stripa je mnogo više u analiziranju načina na koji je svaki od likova psihološki i socijalno polomljen posle iskustva rada sa Triggerom i kako se kroz avanturu potrage za ubicom ovo šestoro nekompatibilnih ljudi pretvara u tim, pa i u grupu lojalnih i posvećenih prijatelja.
Klasičan je to narativ, ali Starks vrlo dobro njime rukuje, dajući nam pitoreskne karaktere koji se tokom priče menjaju i čije su interakcije obojene zanimljivim simpatijama ili antipatijama koje imaju jedni za druge. Raspon ličnosti je širok – Terry, recimo, insistira da on nikada nije ni hteo da bude glumac, da je srećan u svojoj ulozi kaskadera i da ga je Trigger naučio svemu što zna, Tad je gotovo potpuno urušena osoba na ime toga što je kao dete glumio sa Triggerom dajući samo glas inteligentnom automobilu koji je ovaj vozio u seriji i to mu je obeležilo celu karijeru, Allison je karate-šampionka koja sada za život zarađuje boreći se za pare po drumskim kafanama, a Richard je jedini koji ima išta približno statusu profesionalnog glumca iako ga je saradnja sa Triggerom koštala mnogo nerava pa i braka – i ovo je vrlo zabavan, naravno nefunkcionalan, ansambl simpatičnih luzera koji se praktično spotičući i padajući unapred nekako dokotrljaju do rešenja misterije.
Triggera Keatona su u nekim osvrtima na strip sasvim prirodno poredili sa Chuckom Norrisom i Janom Michaelom Vincentom, mada bih rekao da ovde pre svega u korenu lika stoji pokojni David Carradine, ali Trigger je zaoštren do granice apsurda. Svaka epizoda nam pokazuje flešbekove na njegov rad na televiziji, sa nekim od svojih sajdkikova, i ovo su sve jasne parodije na poznate američke serije, od Knight Rider, preko Walker, Texas Ranger pa do Babylon 5, a u njima se vidi do koje je mere ovaj čovek bio egocentrično, otvoreno konfrontativno đubre, ali i da je imao dovoljno harizme da bude holivudska legenda. Utoliko, strip je istovremeno i zanimljiva turneja po holivudskim bekstejdževima, sa uvidom u kaskadersku kulturu (doduše snažno parodiranu) i način na koji ovaj posao funkcioniše, uključujući audicije, intervjue itd. Autori su se dalje veoma potrudili oko dodatnog materijala, uključujući IMDB stranice, tumblr diskusije, neobjavljene intervjue itd. a koji svi pomažu da se oslika lik Triggera Keatona koji u stripu odsustvuje praktično od samog početka – što veoma osvežava priču i daje joj jedno „realističko“ i dodatno komično utemeljenje. Starks i Schweizer ovde pogađaju vrlo dobar odnos komedije i ozbiljnije drame nadevene akcijom pa je Six Sidekicks of Trigger Keaton fino ispričana priča o likovima koji zajednički prolaze kroz neku vrstu katarze trigerovane (izvinjavam se) smrću njihovog zajedničkog (kvazi)mentora i nemeze.
Schweizerove akcione scene su obimne i pažljivo osmišljene, ne toliko da nam daju jedan neprekinut tok pokreta koliko da jasno i namerno omažiraju ikonične prizore upotrebe borilačkih veština iz američkih i kineskih filmova. Ovo najčešće karakterišu prenaglašene poze, izrazito tehnički korektni stavovi i izvođenje udaraca itd. Hoću reći, moja preferenca u scenama borbe uvek je da crtač ovo „režira“ tako da vidimo dosledan tok pokreta i akcija, što Schweizer ne radi, ali on i dalje uspeva da opravda veliku količinu akcije i Six Sidekicks of Trigger Keaton je vizuelno vrlo prijemčiv strip. Naravno, možda ni ne treba da naglašavam da Starks piše jako zabavne dijaloge i štaviše iznenađen sam da nisam video epitet „tarantinovski“ ni u jednom od prikaza jer je njihova dinamika sjajna a Schweizerov crtež i letering omogućavaju fino podešavanje komičnog tajminga tako da ovaj strip pored ljudske drame o traumi i njenom prevazilaženju isporučuje vrlo solidnu količinu humora koji izaziva glasan smeh.
Six Sidekicks of Trigger Keaton, dakle, ima moje tople preporuke jer je u pitanju zabavan strip čiji zaplet nije toliko intriganta koliko obezbeđuje prostor za odličan rad sa odličnim likovima, a čija je egzekucija veoma sigurna u pogledu obećane komedije i akcije. S obzirom da se ovo sve reklamira kao „prvi tom“ nadam se da će Starsk i Schweizer naći načina da nam daju još priče o ovim likovima, a u međuvremenu, kolekciju možete kupiti ovde.
