Pogledao sam Sonic the Hedgehog 2, odnosno, kako ga kod nas prevode, Sonikov film 2, trenutno četvrti najuspešniji film ikada rađen po predlošku uzetom iz medijuma video igara. Koja su prva tri? Ko zna, ali na teritoriji SAD, Sonic the Hedgehog 2 je trenutno rekorder po zaradi u domenu filmova rađenih po video igrama, što, kad se uzme u obzir da se radi o japanskom predlošku koji je svoju globalnu popularnost zaradio najpre na ime drskog, tvrdoglavog mešanja Amerikanaca u originalni japanski dizajn, neka vrsta kosmičke pravde. Odmah treba i da dodamo da Sonic the Hedgehog 2 nije neki sjajan film, ali da su dosadašnji filmovi rađeni na osnovu video igara kriterijume generalno postavili bezbedno nisko da se može uz malo dobre volje reći da je ovo jedno ipak gledljivo iskustvo. A što je, što se tiče plavog, suludo brzog ježa Sonika, već solidan bod u gostima.
Hoću da kažem, čak ni film kao što je bio Uncharted, koji je u bioskope ušao nekoliko nedelja pre Sonika čija je premijera bila krajem Marta, a koji je zasnovan na igračkom predlošku ozbiljno formatiranom da bude film u interaktivnoj formi, sa, dakle, razrađenim likovima, zapletom, dramom, humorom i akcijom, čak ni takav film, skupo i dugo produciran sa Sonyjeve strane da deluje poput nekakvog tentpole naslova, nije uspeo, uprkos bona fide zvezdama u ansamblu, ni da primiriše stvarima koje su originalne igre imitirale (dakle, filmovima o Indiani Jonesu), pa šta onda očekivati od Sonika koji je istorijski umesto karaktera imao etitjud a umesto narativa seriju platformskih izazova koje je trebalo preći trčanjem i skakanjem?
Uspeh filma Sonic the Hedgehog 2 i posledično još dublje utemeljenje ove filmske franšize (sa trećim nastavkom najavljenim za 2024. godinu i televizijskom serijom za 2023.) su utoliko značajniji jer za naredno proleće čekamo novi film o Super Mariju, istorijskom Sonikovom rivalu (ili makar pop-kulturnoj ikoni na koju se Sega usudila da se baci kamenom i predloži alternativu u vidu Sonika) a koji, može se argumentovati, možda ne bi ni postajao da prvi Sonic the Hedgehog iz 2020. godine nije pokazao da je klasične igračke franšize koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih žarile i palile scenom i nosile barjake legendarnih konzolnih ratova, moguće transformisati u savremene filmove.
Prvi Sonic the Hedgehog je imao trnovit put od ideje do bioskopa, ali i iskren trud od strane Paramounta da, nakon prvih, negativnih reakcija na dizajn glavnog junaka, ode nazad u radionicu i prepakuje sav relevantan CGI u filmu dok omiljeni plavi jež nije dobio primeren izgled maskote koju su tri decenije pre toga zavoleli mladi milenijalci i nešto stariji dženekseri. Ovo je na neki način i simpatičan odjek činjenice da je i igrački Sonik u prvom, japanskom dizajnu, izgledao značajno drugačije, sa različitim vizuelnim i drugim porukama, a što je na kraju izmenjeno najpre na ime tvrdoglavog insistiranja američkog ogranka Sege da tako nešto neće proći na zapadu.
Američki ogranak Sege je, iako to japanski šefovi nisu rado priznali, bio u pravu i plavi jež u trkačkim patikama je postao kulturna ikona na ime demonstracije da Sega zaista radi ono što Nintendo ne može, ne u domenu nebulozne „blast processing“ tehnologije za koju se pokazalo da je puki buzzword i da Segina konzola Mega Drive/ Genesis nema nikakav poseban tehnološki trik ispod haube, već na ime dizajna igre oko ideje brzine i stalnog kretanja, ali i na ime glavnog junaka koji je bio ne samo sumanuto brz već i prosto – šmeker, stalno sa malo podsmešljivom grimasom na licu pa čak i sa insistiranjem da se igrač malo uozbilji ako ovaj ne bi jedno vreme unosio komande putem kontrolera. Sonik je, za razliku od Super Marija imao šmeka i nije mu smetalo da prepozna kako se nalazi u video igri.
Ono što Sonik NIJE imao je stvarni karakter, niti ikakav pravi zaplet već samo nisku mekgafina i klasičnu videoigračku šibu prepreka, neprijatelja i borbi sa bosovima pa je prvi film o Soniku, uprkos dugoj tradiciji stripova i animiranih serijala o Soniku zapravo od nule morao da smišlja „lore“ i karakterizacije, uz mnogo dovijanja pogađajući pravi ton koji će plavo čudo što poslednjih decenija tek incidentno ima poneku dobru igru među masom slabih, pravično uspostaviti kao popkulturnu ikonu čiji je status zaradio devedesetih.
I, mislim, ni to nije bio sjajan film, ali je bio dovoljno uspešan, a sam Sonik je formatiran kao vetropirasti ali ne psihopatski neodgovorni tinejdžer iz svemira koji na Zemlji pronalazi svoju (ljudsku) usvojenu porodicu a u sebi zametke herojstva.
Sonic the Hedgehog 2 se ne odmiče predaleko od ove matrice i, naprotiv, još više insistira na porodici kao svetoj vrednosti bez obzira na krvno srodstvo – dodatno, Sonika usvaja rasno mešoviti par Tika Sumpter/ James Marseden a što je vrlo osvežavajuć prizor – a Sonika prikazuje kao pomalo infantilnog, neodgovornog tinejdžera koji naprosto uživa u porodičnom životu što ga do sada nije imao.
Kako su superherojski filmovi danas, očekivano, predložak po kome se pravi sve ostalo, tako i Sonik ovde sebe vidi kao superheroja i jedna rana scena demonstrira njegovu relativno neodgovornu, hedonističku borbu protiv urbanog zločina u kojoj superbrzi jež pravi više štete nego što spasava ičiju imovinu od pljačke. Ovo je dosta poznat ali i potentan trop superherojskog medijuma, ali film ga brzo zaboravlja i prilično se bezbedno uljuljkuje u format direktnog nastavka sa ponovnim pojavljivanjem antagoniste Dr. Robotnika i njegovom potragom za smaragdom koji će mu garantovati moć da mislima oblikuje svet.
Rutiniranost u izradi ovog zapleta i scenarija jeste na tragu originalnog materijala u kome su „smaragdi haosa“ uvek bili puki mekgafin potreban da igrača intelektualno motiviše da ide napred ako mu već sam čin igranja nije bio dovoljna motivacija, ali ona ne donosi puno bodova samom narativu koji je vrlo generički, sastavljen od opštih mesta i pripovedan uz veoma predvidivu punktuaciju u vidu gegova i lakih podzapleta. Kako je Sonikov odnos sa ljudima, prevashodno parom koji ga je usvojio, emotivno težište filma, tako i film mora da se dosta bavi likovima Wachowskih (pomenuti Marsden i Sumpterova) i ovi delovi su laka komedija koja ide na nežne rasne tenzije i uvijene seksualne aluzije što je i dalje karakternije od dela koji se bavi Robotnikovim planom da zavlada Zemljom i univerzumom i koji se muči da između nekoliko likova nacedi nekakve dijaloge i dinamiku radnje a kojih naprosto nema.
Ovo jeste jasan problem za scenariste jer Robotnik treba da bude prikazan kao kredibilni megaloman i pretnja po svetski mir a to se onda radi kroz uvođenje sporednih likova čiji je posao samo da gledaocu ukazuju na njegovu veličinu, no, u praksi sam Jim Carrey je dovoljno raspoložen i razigran u svojoj – tvrdi on poslednjoj – ulozi da mu ova vrsta pomoći nije ni potrebna i samo razvodnjava priču.
Slično, čitav podzaplet sa Wachowskima i njihovim učešćem u Sonikovoj borbi protiv Robotnika je višak i nema gotovo nikakvo dramsko opravdanje i podseća da se uprkos lako dosegnutom šarmu u odnosu Sonika kao tinejdžera i Marsdenovog lika kao „ćaleta“, Sonik po definiciji ne uklapa u „ljudski“ svet i odnose jer njegove igre nikada nisu bile mimetičke, pa čak ni metaforične. Može se argumentovati da ni Super Mario nikada nije imao posebno konzistentan „lore“ ali je Sega sa godinama u Sonikove igre utrpavala štagod je u tom trenutku delovalo zgodno i sem „trčite što brže možete“ ove igre nikada nisu zaista imale nikakvu „temu“.
No, imale su dizajn i šarm likova i jedna od jakih strana ovog filma je uvođenje likova Tailsa i Knucklesa, a koji, slično samom Soniku, dosta uspešno ekstrapoliraju ono malo karaktera koji su imali u igrama u persone koje su shvatljive, relatabilne (Tails kao požrtvovani, slabunjavi tehnološki genije, Knuckles kao asketski, gnevni grubijan koji će tek naučiti šta znači prava požrtvovanost i herojstvo*) i simpatične. Odnos u četvorouglu Sonik-Tails-Knuckles-Robotnik je zapravo ono na čemu ovaj film počiva i kada se ostali viškovi stave na stranu, ostaje jedna zdrava, bajkovita postavka u kojoj imamo heroja, sajdkika, uberzloću i konfliktnog antiheroja koji svoje respektivne uloge igraju vrlo lepo. Ovde se CGI i brze animacije sasvim lepo uklapaju uz „real world“ setinge jer je sve dovoljno odmaknuto od socijalne sfere i imamo jedan uverljiv videoigrački film, a što ne mogu da kažem za druge scene u kojima se neretko vidi da, recimo Tika Sumpter stvari odrađuje preko one stvari i pita se je li u školu išla da bi sedela ispred zelenog panoa i gledala u prazno.
* Knuckles je originalno dizajniran da asocira na Jamajku, sa frizurom koja podseća na dredloks (štaviše tokom razvoja se i lik zvao Dreds) pa je na neki način i davanje Idrisu Elbi da bude njegov glasovni glumac element izvornog diverziteta igara a ne nekakav moderni „woke“ potez. Osvežavajuće, Tailsu glas daje Colleen O’Shaughnessey a koja mu ga već godinama daje i u igrama
Tehnološki je film vrlo korektan i reimaginacija brojnih ikoničkih elemenata iz igara, a kojih nije bilo u prvom filmu, odrađena je dobro pa će ljudi koji su se u Sonika zaljubili devedesetih godina imati mnogo prilika za nostalgične udahe. Glumci su uglavnom okej uz povremenu šmiru, mada je ovde HBO, na kome sam gledao film, napravio zanimljiv karambol, puštajući u premijernom terminu film sa originalnim engleskim dijalozima i bez titla, da bi sutra u reprizi išla domaća nasinhronizacija. Ovo je pomoglo da po ko zna koji put primetim da tendencija američkih scenarista da se za veliki deo humora oslanjaju na igre reči nema adekvatan odgovor na strani domaćih prevodilaca koji ne razmišljaju o tome da će na kraju ono što oni pišu neko morati da izgovara.
Ali, da se dogovorimo, nije da je Sonic the Hedgehog 2 sad neki vrhunac komedije. Ima tu nekoliko simpatičnih gegova, ali dobar deo filma otpada na citate drugih filmova i vrlo generičke dijaloške razmene i moram da priznam da sam sve vreme gledanja razmišljao kako će produkcije danas utući grdne pare u CGI i animaciju kako bi film imao primamljive trejlere, ali da će scenario generalno biti izblendirana smeša recikliranih tropa i citata iz aktuelne pop-kulture, uključujući internet meme koji su bili aktuelni pre dve godine, možda u logičnoj progresiji gde će za pet ili šest godina scenarije za ovakve filmove pisati algoritam. A što je, mudrujem ja dalje, ipak šteta jer Sonic the Hedgehog 2 ovakav kakav je, sa sjajem i bogatstvom priodukcije koje prikazuje, treba da stoji na makar istoj ravni sa filmovima poput Back to the Future ili Who Framed Roger Rabbit, osim što to naravno nije slučaj i ovde na programu imamo samo najbezmirisniju nisku verbalnih gegova i poduka o snazi prijateljstva.
To je verovatno najveći paradoks u slučaju filmova o Soniku koji su uzeli igračku ikonu čiji je specifični značaj bio upravo u buntovnoj reakciji na Super Marija usmerenog ka predadolescentskoj publici i obraćanju nestašnim tinejdžerima, a onda je infantilizovali, ukazujući današnjim tinejdžerima, eksplicitno da su još deca i da tako treba i da se osećaju. Što, da se razumemo, nije samo po sebi negativno, ali jeste u neskladu sa prirodom predloška na kome su ovi filmovi izgrađeni. Sonik možda nije bio „čist“ panker ali jeste imao pank frizuru, električnu gitaru i sve rešavao brzinom i tvrdoglavošću. Ovaj današnji Sonik (a ovo kucam u nedelji kada izlazi igra Sonic Frontiers – novi Segin pokušaj da pomiri Sonika i trodimenzionalni dizajn) ima više karaktera, ali manje etitjuda i to ga, da li iznenađujuće, čini manje interesantnim. Opet, film je umereno zabavan ako ste dete (ili dete u duši) i nisam tokom gledanja prevrtao očima kao što JESAM tokom nekih recentnih superherojskih produkcija, a tu je i jedan šarmantan set pis sa takmičenjem u plesu, pa se ovde ipak mora pričati i o nekom malom ćaru.
