Pošto je prošlo već godinu dana od početka izlaženja novog Marvelovog serijala Venom, sa dvanaest do sada izbačenih brojeva, a i sa upravo izašlom drugom kolekcijom koja obuhvata epizode od šeste do desete, pravi je trenutak da malo podvučemo crtu i pogledamo šta je novi kreativni tim ovde uradio. A uradio je. A i opasan je to tim.
Venom je, a niko time nije iznenađen više od mene, maltene postao deo Marvelove A ponude. Uspeh dva Sonyjeva filma – uprkos, što se mene tiče dosta niskom kvalitetu istih – je značio i da su u Marvelu podigli glavu, naćulili uši i Venoma apgrejdovali u properti sa kojim rade pouzdani i kvalitetni autori. Donny Cates je tokom svog vakta (i vakta Ryana Stegmana, naravno) osmislio vrlo ambicioznu novu istoriju i mitologiju vezanu za kosmičke simbiotske organizme od kojih je Venom nastao, a Eddie Brock, antiherojski „domaćin“ prvog simbiota je prilično manifestno udaljen od Spajdermenovog mitosa i dobio sopstvenu herojsku auru, što je sve kulminiralo u krosoveru King in Black kojim je Cates krunisao svoj rad.
O King in Black nisam imao naročito lepo mišljenje po više osnova – od pripovedanja zasnovanog gotovo ekskluzivno na ekscesu, bez suptilnosti, pa do činjenice da mislim da su se originalni Venom motivi ovde potpuno izgubili i da smo dobili samo još jednu generičku sagu o invaziji iz svemira – ali što se kaže, kad se dete rodi, treba ga ljuljati, pogotovo ako to dete ima zube i hrani se ljudskim mozgovima. Što, da se razumemo, više i nije stavka u stripovima o Venomu. Ključno, naravno, bilo je očigledno da i u Marvelu shvataju kako je potrebno smisliti šta SAD raditi sa novom mitologijom vezanom za simbiote, Venoma, Eddieja Brocka i njegovog sina Dylana koji je u King in Black video kako mu se otac žrtvuje za dobrobit svega ostalog i pred svojim očima dobio herojski primer kome su čak i superheroji sa ogromnim stažom odali veliko priznanje.
Marvel ima tu sreću da je Al Ewing srazmerno nedavno završio svoj ikonički rad na Immortal Hulku pa je bio dostupan i voljan da se pozabavi novim likom koji spaja dobro i zlo, animalno i racionalno, ljudsko i groteskno u jednoj ličnosti i koji ima readymade istoriju i mitologiju vezanu za sebe, kao stvorenu za malo arheološkog, disruptivnog rada. Uz Ewinga je u paketu stigao i Ram V, indijski scenaristički maestro (doduše, ako pratite njegov tviter nalog, znate da je V i zapravo izvrstan crtač), sveže naštelovan na ovakve narative nakon svog odličnog i veoma dobro primljenog serijala The Swamp Thing za DC, a uz njega se u Marvel iz DC-ja vratio i crtački superstar Bryan Hitch koji je za Marvel svojevremeno radio fantastične serijale poput Ultimates a poslednji rad za DC mu je bio serijal o Hawkmanu sa Robertom Vendittijem o kome nisam pisao ali koji jesam čitao i bio je pristojan. I sam Hitch je mislio da je bio pristojan pa je onda prošle godine i javno kritikovao DC što ga nije dovoljno promovisao a što je rezultovalo nešto slabijom prodajom nego što bi takav kreativni tim očekivao. Da kažemo da ne verujem da će Hitch u skorije vreme ponovo raditi za DC, tako da je povratak u Marvel delovao kao vrlo prirodan izbor, čak i ako serijal o Venomu i simbiotima koji su u suštini bezoblična crna masa možda ne deluje kao najprirodniji izbor za crtača kome su prevashodne odlike stila elegancija i prirodnost.
No, jedno je sigurno, Marvel nije napravio grešku kakvu je napravio DC i aktuelni serijal o Venomu je dobio vrlo solidan promotivni „push“, u skladu sa pedigreom kreatora ali i u prepoznavanju toga da su filmovi o Venomu kreirali interesovanje široke publike i prepoznatljivost brenda a da je Donny Cates kreirao ambiciozan bekgraund u okviru kog Venom može da ima samostalan protagonizam, raskačen od spona sa Spajdermenom, ali i prethodnih saradnji sa Guardians of the Galaxy itd.
Ovaj strip pišu dvojica scenarista jer on ima dvojicu protagonista koji, pa, praktično, kroz priču prolaze u dva različita žanra. Jedan je kosmički strip, prepun simbolike, putovanja kroz vreme, introspekcije i prepoznavanja u sebi različitih aspekata ličnosti koji su suštinski razdvojene, jelte, persone, dok je drugi akcioni, on the road thriller, sa mračnim biohemijskim kompanijama koje šuruju sa vojskom i državom, potkupljivim političarima i klincem koji se nalazi u centru svega toga dok pokušava da shvati šta nasleđe koje je dobio od oca – ovaploćeno u simbiotskim „prijateljima“ ali i specifičnom genetskom kodu – znači za formiranje njegove ličnosti i izrastanje u, potencijalno, heroja.
Dobro, možda je preterano reći da su ovo dva sasvim odvojena žanra jer ne želim da zvuči kao da je aktuelni Venom nastao grubim, mehaničkim spajanjem dva odvojena stripa u jedan narativ. Nije to ovde slučaj i Ewing i V su očigledno veoma pažljivo isplanirali svoje razdvojene delove narativa kako bi se oni smisleno spajali i dodirivali u određenim tačkama i uvećavali značenja koja čitalac dobija iz ove pripovesti.
Jedan od osnovnih zadataka ovog stripa je svakako da se kreira smislen nastavak životne priče Eddieja Brocka, originalnog Venomovog domaćina, ito nakon što se njegov život tehnički završio sa King in Black, kao i da se u njegovom sinu Dylau Brocku pronađe potencijal da on bude „novi“ Venom, odnosno neka vrsta „street level“ superheroja (možda antiherojske provinijencije) kako dalje priče ne bi potpuno odlutale od originalnog predloška. Ugrubo rečeno, V je zadužen za Dylanov on the road narativ i njegove sukobe sa lošim ljudima koji tvrde da žele da zaštite čovečanstvo od simbiota (a zapravo, nećete se iznenaditi, žele da naprave skupa biološka oružja), dok se Ewing bavi Eddiejem koji je sada neka vrsta dispergovane kosmičke inteligencije, novi „kralj u crnom“ i um košnice, bez tela ali živ i prisutan utoliko što ima moć da uđe u telo svakog simbiota na bilo kom mestu u svemiru i preuzme potpunu kontrolu nad njim.
Dylanovi delovi stripa prate relativno prepoznatljivu matricu koju smo mnogo puta već čitali u superherojskom štivu, neretko u Hulku, ali V ovo piše standardno ekonomično, ne preterujući sa tekstom i držeći dobar tempo. Dylan ima razloga da veruje da mu je otac još uvek na neki način živ ali njegov opstveni tinejdžerski život pod svoju kontrolu pokušavaju da stave razne maliciozne privatne kompanije i podmukli političari pa se njegov deo narativa formatira kao jedno dugačko bekstvo u kome mora da odabere kome i koliko da veruje ali i u kome otkriva da su simbioti – za njega – mnogo više od pukih inteligentnih ljubimaca kako ih na početku on doživljava. Dylan prolazi i kroz vrlo ozbiljna iskušenja vezana za susrete sa novim simbiotskim čudovištima od kojih je najstrašniji Bedlam, crveni, bestijalni simbiot obdaren ogromnom snagom i nekontrolisanim besom. U jednom od krešenda Dylanovog dela stripa dečak će shvatiti da u Bedlamu vidi lice svog oca…
Misterija oko toga je li i KAKO je Eddie Brock živ bi bila zanimljiva i sama po sebi ako bi ovaj strip imao samo Dylanov deo narativa, ali šarm aktuelnog serijala Venom je što zapravo priča jednu komplikovanu priču sastavljenu od nekoliko razdvojenih ali međusobno upletenih delova, sa dve strane. Ewingov deo stripa se tiče Eddieja Brocka i njegove potrage za, pa, sopstvom.
I, mislim, nije neko čudo da scenarista koji nam je dao Immortal Hulka na bis radi još jedan narativ u kome čovek i čudovište spojeni u jedno pokušavaju da humanizuju čudovište a čoveku daju moć što uz čudovišnost ide, ali ako su motivi donekle slični, vredi istaći da Venom nikako nije samo pastiš Immortal Hulka u kome crni tuš zamenjuje zelenu farbu. Naime, Ewingova zamisao za Eddieja Brocka je vezana za putovanje kroz vreme – a što je, pa, sasvim prirodan motiv za protagonistu koji svoju svest može trenutno da prebacuje sa kraja na kraj svemira tražeći nove domaćine – i prepoznavanje činjenice da ljudi koji dovoljno dugo žive mogu, reflektujući o svom životu da shvate da bi njihova mlađa verzija ovu stariju percipirala kao potpunog stranca (možda čak i neprijatelja) i vice versa. Takođe, ne treba propustiti da se uvidi kako je Eddie Brock na početku, u Spajdermenu, bio domaćin simbiotskom organizmu, a sada je „kralj“ simbiota kome su potrebni simbiotski domaćini da bi ostvario telesnost i zapravo ikakvu asertivnost. Ovo je i fino mehanički uvezano u zaplet stripa kako bi se Eddiejeve opširne psihološke i metafizičke kontemplacije presekle za superherojski strip neophodnim epizodama brizantne akcije.
U Immortal Hulku se Ewing bavio traumama i njima posledičnim poremećajima ličnosti, izmešanim sa kabalističkom simbolikom, istražujući tako sve aspekte Hulka kao fenomena. U Venomu je opseg istraživanja nešto svedeniji i postavljen vertikalno, kroz vreme (mada je naravno u Immortal Hulku postajala i ta dimenzija) ali i intimniji jer Eddie Brock mora da uloži ogroman napor da shvati samog sebe u brojnm verzijama koje nisu, kao kod Hulka, aspekti odgovora na traumu i, može se reći, nepotpune ličnosti, već predstavljaju evolutivne stupnjeve u razvoju njegovog JA tokom stoleća i milenijuma. Ewing se ovde nalazi na svom terenu i daje čitaocu i intrigu i misteriju, ali i energičnu karakternu studiju prepunu šokantnih iznenađenja i energičnih obrta.
I, mada mi Venom po definiciji nije omiljeni lik i stripovi o njemu mi nisu nikada spadali u prioritetno štivo, ovde je veoma važno da se istakne koliko Ewingova i V-ova saradnja dobro funkcioniše sa narativom koji je bučan, višesmeran, natrpan filozofiranjem i akcionom dramom do granice haotičnosti, ali koji se, što više idete kroz njega, zapravo razotkriva kao rezultat pažljivog planiranja i koordinacije. Scene iz prih epizoda svoja puna značenja dobijaju tek nekoliko brojeva kasnije kada ih vidite iz druge perspektive a naizgled standardne scene superherojske borbe dobijaju težinu antičke tragedije kada se čitalac upozna sa njihovom pozadinom i shvati koliki su ulozi. Naravno, i lično veoma volim stripove (i radove u drugim medijima) koji znalački jednu istu scenu mogu da ponove a da ona ima sasvim druge konotacije i na tom planu Venom je trijumf.
Da se razumemo, malo je i do crtača koji treba da vas podseti na te stare scene i u vama izazove možda i podsvesni osećaj deja vu ponavljanja. Bryan Hitch je neko koga su uvek mnogo hvalili pa ga onda, kada ga kude, kude možda i prejako. Ono što mu se ne može prebaciti je da se plaši da radi i mada je sa Ultimatesima jako odugovlačio drugi serijal, sa Venomom ne samo da uspeva da drži mesečni tempo (dobro, pomažu i tušeri i koloristi Alex Sinclair, Andrew Currie i Clayton Cowles koji odrađuju lavovski deo posla) već i pomenute ponovljene scene ne odrađuje kopipejstovanjem – a što mu niko ne bi ni zamerio – već ih crta iz druge perspektive, pomažući da čitalac prepozna nešto što je već video, ali dajući novi pogled na poznati prizor.
Hitch, kad smo već kod toga, nije prvi crtač koji bi mi pao na pamet kada pričamo o stripu koji je definisan groteskom, bezobličnošću, stalnim kretanjem biološke materije po stohastičkim pravilima. Hitch je za mene crtač elegancije, maltene antičke zaljubljenosti u lepotu ljudske figure – što se u Hawkmanu recimo jako lepo videlo – i na Venomu on često ide protiv svojih prirodnih impulsa. Naravno, ne može SASVIM protiv sebe i likovi su mu mahom lepi ali ovo je i u redu jer ovo i jeste strip koji delom treba da ostavi utisak ozbiljnog trilera za zreliju publiku. Kad se stvari dešavaju u svemiru i na egzotičnim lokacijama u budućnosti, Hitch u sebi pronalazi ubedljivog psihodeličara, ali pripovedanje mu je uvek standardno uredno, i čak i sa panelima na kojima se čini da nema ni jedne prave linije i sve je u razmahanom, ustalasanom simbiotskom tkivu, uvek je jasno šta se dešava.
Hitch je i često vrlo dobar u domenu dizajna odeće, opreme, kostima, pa je ovde pravo zadovoljstvo videti ne samo dizajn Spearheada – tehnološkog odgovora na simbiotske pretnje – već i samih futurističkih simbiota od kojh su neki potpuno bestijalni a neki odišu kraljevskom elegancijom. Fakat je da je ovo mesečni strip rađen brutalnim tempom i da tuš i kolor često beže od detalja ali Hitch ovde svakako pokazuje da mu rad sa za njega atipičnom, jelte, materijom, nije neugodan.
Venom je, dakle, sa ovim kreativnim timom postigao maltene nemoguće, a to je da ovaj serijal čitam sa autentičnim zanimanjem da vidim šta će biti dalje a ne po pukoj dužnosti. Smela ideja da se pričaju dve odvojene a povezane priče i da se naracija posloži u spiralnu strukturu sa ponavljenjem scena je, mislim, dala stripu dosta dobrodošle težine i pomogla da se povremeno raspričani filozofski titlovi čitaju bez mnogo muke, a činjenica da je Hitch izgurao svih dvanaest dosadašnjih brojeva bez izostanaka mnogo znači za vizuelnu i stilsku konzistenciju stripa. Pa, ako ovo zvuči zanimljivo, izvolite se uključiti.
