Pogledao sam, konačno, The Dirt, biografski rokenrol film o karijeri jednog od najvećih bendova ere glam metala osamdesetih godina prošlog veka, naime Motley Crue. Ovaj film je bio u raznim varijantama pripreme još od 2006. godine kada su Paramount i MTV otkupili prava na istoimenu knjigu iz 2001. godine, potpisanu od strane sva četiri člana grupe, u saradnji sa novinarom Njujork tajmsa, Neilom Straussom. Iako sam već 2019. godine, kada se The Dirt pojavio na Netflixu bio prilično zainteresovan da ga pogledam, slabe kritike su me odbile i bile su potrebne, eto, još tri godine da se privolim ovom iskustvu. Kritike su, nagađate bile u pravu. Motley Crue nikada nisu bili moj omiljeni bend ali neka me Đavo sad odnese ako oni nisu bend koji zaslužuje bolji, slojevitiji film.
Motley Crue nikada nisu bili moj omiljeni bend ali jesu bili neizbežni u osamdesetima. Na mojim tadašnjim listama omiljenih heavy metal sastava Crue nisu bili ni u top 20 (trebalo je probiti se kroz masu NWOBHM, speed i thrash bendova što su u ono vreme delovali kao protivotrov za sintetičke osamdesete u kojima je popularna muzika postala producentski produkt radije nego sirova, vitalna transmisija energije direktno od umetnika ka slušaocu) ali nećemo da se lažemo, Crue su uvek bili tu negde, izbacivali pesme koje su imale pravi odnos bezobrazluka, provokacije i pop-dopadljivosti da ni ljudi tvrda srca poput mene nisu mogli da ih ignorišu. Sasvim svesni da je rokenrol u osamdesetim godinama bio u podjednakim udelima big biznis kao i dnevnički zapis najgorih godina najgore ekipe iz Los Anđelesa, Crue su umeli da naprave pesme poput Shout at the Devil, Smoking in the boys room ili Too young to fall in love pokazujući da postoji tehnološki proces kojim se kokain i Jack Daniel’s transformišu u glasan, zabavan rokenrol sa priličnom pravilnošću.
Bilo je mnogo glam metal bendova u toj generaciji – mada smo mi to tada zvali sweet metal, a danas koristimo možda najispravniju klasifikaciju: sleaze metal – od LA komšija poput Dokken, Warrant, Rough Cutt, Great White, Faster Pussycat i LA Guns, preko ekipa iz drugih krajeva Amerike (Ratt, Skid Row, Cinderella, Enuf Z’Nuff, Poison, White Lion) pa do kolega sa drugog kraja sveta (Pretty Maids, Tigertailz, Hanoi Rocks…), ali ispravno je reći da su Motley Crue u jednom momentu bili najveći i na neki način epitomizirali celu scenu, muzički, kroz kombinaciju uticaja glam roka i pank roka sedamdesetih, scenski kroz kombinaciju feminiziranog imidža i mačo preterivanja, i životno kroz kombinaciju ekscesa svih mogućih tipova. Osamdesete su svakako bile era u kojoj je rok muzika potpuno izgubila nevinost i postala nesveti brak velikog biznisa i dionizijskog ekstremizma, a Motley Crue su bili na čelu juriša i, kako kaže i Tommy Lee u jednoj od scena u filmu, „Bend koji će popiti, pošmrkati i pojebati sve što mu se nađe na putu“.
Naravno, onda su 1987. godine Guns n’ Roses izdali svoj prvi album i to će biti to što se tiče Motley Crue koji će zauvek biti ražalovani na poziciju pretendenta na presto.
To i dalje ne znači da se o Motley Crue ne može napraviti dobar film i The Dirt u prvih nekoliko minuta gledaocu makar daje koktel Sunset Strip anarhije ranih osamdesetih (žurke na kojima se pije, šrmče i tuče, na kojima žene skvirtuju za oduševljenu publiku a Vince Neil ima snošaj sa ženom u toaletu i divi se tome kako je dobro ispao na plakatu za koncert zalepljenom na zid vecea) i prikaza teške porodične situacije iz koje je Nikki Sixx (aka Frank Carlton Serafino Feranna Jr.) od dečaka iz razlupane porodice postao neko kome samo rokenrol može da spase život. Početni deo filma je svakako kompetentno nanizana serija scena očekivanog mladalačkog ekscesa i gluposti ali i umešno spravljenih momenata STVARNOG rokenrola koje glumci oživljavaju sa zavidnom autentičnošću. Scena audicije za Neila u kojoj bend mora da se preštimuje jedan ton naniže kako bi ovaj mogao prirodnije da peva preko njihove muzike je gotovo savršeno urađena da gledaocu prenese taj trenutak kada je bend „kliknuo“ i od četvorke klinaca u garaži postao entitet za sebe.
Avaj, rokenrol filmovi imaju, bojim se, prilično predvidiv šablon po kojima se danas prave i The Dirt ovaj šablon prati, reklo bi se, bez razumevanja, mehanički i do kraja prilično beživotno. I sami znate da će prva polovina filma biti nabijena mladalačkom energijom, da će onda doći momenti teških iskušenja u kojima samodestruktivnost počinje da preovlađuje nad adrenalinskom željom za životom, da će onda bend morati da kroz ta iskušenja sazri i da se sa druge strane pojavi stariji, mudriji i na neki način vredniji. Bohemian Rhapsody urađen godinu dana ranije je bio ne naročito sjajan film ali je ovaj šablon pratio sa više razumevanja za dramske trope. No, taj je film režirao – barem načelno – Bryan Singer, a The Dirt je pravio Jeff Tremaine, čovek čiji je životni opus obeležen kreiranjem Jackassa pa je onda i The Dirt najjači u scenama divljeg preterivanja i rokenrol sumanutosti a znatno slabiji kada treba da nam prenese nekakav gravitas i natera nas da se zamislimo.
I, dobro, ako ste došli samo da gledate Motley Crue kako demoliraju hotele, Ozzyja Osbournea kako šmrče mrave na slamčicu i liže sopstveni urin, da se divite tome kako četiri glumca izgledaju autentično kad sviraju, The Dirt isporučuje dosta toga, sa sve simpatičnim rušenjem četvrtog zida, u nekim momentima čak i da se prizna da se neke stvari u životu zapravo nisu odvijale ovako kako film prikazuje ali da na filmu to bolje izgleda ovako. No, film se zatim razotkriva kao, nažalost, sasvim artificijelna priča sa mehaničkom dodelom uloga glavnim likovima i slabim kapacitetom da nam te likove ubaci u zaista dramske scene.
Glumci su makar dobri u onome što rade, ali problem je što je svaki od likova napravljen da se ubaci u postojeći stereotip. Douglas Booth je vrlo upečatljiv kao Nikki Sixx i on treba da ima i najveći emotivni raspon jer njegovo potonuće u heroinsku adikciju i zatim klinička smrt treba da budu prekretnica filma, ali koliko god Booth dobro izgledao i solidno glumio, film naprosto nema šta da kaže niti želi da se zadržava kod njegove adikcije, smrti i odluke da postane strejter. Ove stvari se jednostavno dese, priča pored njih protrči i gledalac ne vidi nikakva iskušenja, muke, naučene lekcije.
Slično važi za incident u kome je Vince Neil bio osuđen za ubistvo iz nehata u saobraćajnoj nesreći u kojoj je nastradao bubnjar Hanoi Rocks, Razzle – Tremaine ovu scenu režira gotovo na granici parodije a iz daljeg filma je odsutna ikakva primisao o naučenim lekcijama i promenjenim ličnostima učesnika. Najgore je svakako što film dalje ulazi u dosta detalja vezaih za smrt Neilove ćerke od kancera nudeći geldaocu mnogo neugodne eksploatacije dečijih suza a praktično ništa u domenu razvoja karaktera kod Neila.
I na drugoj strani imamo dobre glumce samo ubačene u tipske karaktere – Iwan Rheon je, naravno, odličan kao Mick Mars ali glumac njegovog kalibra bukvalno ovu ulogu igra samo slaganjem face, bez potrebe da zaista glumi. Machine Gun Kelly je iznnađujuće zabavan kao Tommy Lee ali i ovde je utisak da je persona koju je film namenio Leeju – simpatični goofy nerd koji za razliku od Sixxa dolazi iz fine, podržavajuće familije – svedena na jednu jedinu dimenziju i to onu za koju je scenaristički tim procenio da je potrebna radi balansa.
Otud se film o četiri lika veća od života – ili makar četiri muškarca koji su u nekom trenutku verovali da su besmrtni – svodi na simpatično međusobo tapšanje po leđima, bez stvarne drame, čak bez i stvarne priče. The Dirt ne uspeva da u svojoj drugoj polovini zaista prikaže ikakva stvarna iskušenja na kojima se bend našao, ne pokazuje likove da stvarno sazrevaju ili da iko uči iz grešaka koje su pravljene niti uspeva da nam podari taj utisak da gledamo četiri ratna druga koji su preturili preko glave toliko toga da su zasta „jedina porodica koju sam ikada imao“ kako kaže Sixx u sceni koja treba da nas emotivno trone. Umesto tronuća, poslednjih četrdesetak je minuta samo niska mehanički spojenih scena u kojima nekoga ostavlja devojka (Rebekah Graf kao zapanjujuće ubedljiva Heather Locklear iz osamdesetih), nekome umre dete, neko se nervira jer novi pevač nije po ukusu stare publike, neko se muči sa degenerativnom progresivnom bolešću zglobova, neko uzima heroin ali bend nekako kroz sve to prođe bez mnogo drame i, kako kaže glas iz offa na kraju, svira još dvadeset godina nakon ovog trenutka.
Naravno, to što su se Motley Crue „raspali“ 2015. godine ne znači baš ništa jer se bend ponovo okupio 2018. i u trenutku dok ovo kucam je na turneji – doduše bez Marsa koji više nema snage da se bori sa svojom bolešću – a što je neobično odgovarajuće za film koji, na kraju, kao da i sam pokušava da ništa ne kaže, sem „ovi momci iz Motley Crue su baš šmekeri.“ A što je ista poruka koju smo dobili iz svakog od njihovih spotova. The Dirt je bila šansa da se ode dublje, dalje, da se ispod fasade rokenrol božanstava sa beskonačnim erekcijama i heroinskim linijama pronađu ljudska bića za koja znamo da moraju biti zakopana negde duboko. Ta je šansa ostala sasvim neiskorišćena pa nam na kraju ostaje samo da čekamo da neko kompetentniji konačno sedne i snimi taj film o Guns n’ Roses…
