Aquamen je miniserijal od šest brojeva koji je DC izdavao od Februara do Jula ove godine, nastavljajući se na završetak prethodnog, uspešnog serijala Aquaman, ali i miniserijala Aquaman: The Becoming o kome sam pisao onomad. Aquamen je bio postavljen na vrlo jasnu ideju o spajanju klasičnog i novog, tradicionalnog i modernog i ne može se reći da mu je nedostajalo ambicije. Ipak, nešto što je isprva najavljivano kao novi tekući serijal na kraju se završilo jednom pričom pomalo neugodno komprimovanom u šest epizoda i završilo na mestu na kome nije najjasnije zna li iko u DC-ju šta sada treba da se radi sa Aquamanom koji je, na ime uspešnog pojavljivanja lika u Warnerovim DCEU filmovima popularniji verpvatno više nego ikada u svojoj osamdesetogodišnjoj karijeri.
A što je pomalo bizarna pomisao. Juče sam pričao o osamdesetogodišnjici koju je Aquaman nedavno proslavio i činjenici da morate osetiti malo strahopoštovanja prema liku koji nikada nije zaista imao ikoničnost jednog Supermena, Betmena ili Wonder Woman, ali ni memorabilni ansambl koji imaju Green Lantern ili Flash stripovi. Aquaman je, sa svojim vezivanjem za mit o Atlantidi i tretiranjem mora kao velike, nepojmljive misterije, poslednje velike granice na ovoj planeti, nekako zaista bliži superherojskim konceptima Zlatnog doba od bilo kog od svojih kolega. Na kraju krajeva, on je jedini član Lige pravde sa titulom monarha i ta asocijacija na feudalizam i old school plemenitost ga decidno stavlja u jedan starinski format.
U poslednjoj deceniji, DC je napravio vidne napore da se ovo stanje izmeni, možda i u naporu da se pripremi teren za film, ali verovatnije zato što se Geoff Johns zaista potrudio da svoj pečat u DC-ju ostavi radeći sa nekim od ikoničnih likova iz Zlatnog doba. Rebirth faza DC-jevog univerzuma koja je koincidirala sa filmom o Aquamanu je donela i neke od najboljih stripova u istoriji ovog lika i zanimljiv spoj palpoidne naučne fantastike, političke intrige i dvorskog trilera. Impresivno, čak i hirurgija koju su autori serijala morali da izvedu nad glavnim likom kako bi plavokosog, arijevski lepog i glatko obrijanog muškarca približili izgledu (i statusu) Aquamana iz filma nije naškodila ovom stripu a Aquamanu je do kraja serijala dopušteno i da se smisleno promerni i sazri, sa sve zasnivanjem porodice i transformacijom Atlantide u neku vrstu mlade demokratije.
Odluka da se Jackson Hyde, donedavno poznat i pod pseudonimom Aqualad transformiše u „novog“ Aquamana a da se stari ne penzioniše je, verujem u DC-ju donesena uz pogled preko plota i ukazivanje kako u Marvelu zapravo dobro funkcioniše kombinacija Captain Marvela Carol Danvers i Ms. Marvel Kamale Khan, ili, možda jasnije, dvojice Spadjermena gde je Peter Parker neka vrsta mentora Milesu Moralesu a obojica imaju uspešne individualne serijale. Ovde je naravno važno i primetiti kako je „razmak“ između klasičnog Aquamana Arthura Curryja i Aquamana koji će jackson Hyde postati zapravo mnogo veći jer se radi o kontrastu lika nastalog početkom Drugog svetskog rata i postmilenijalnog gej klinca mešovite rase, crne boje kože, sa sasvim opravdanim kompleksima pa i traumama vezanim za svog oca, opasnog kriminalca, teroristu i Aquamanovu arhinemezu, Black Mantu.
Aquamen su pisali zajednički Brandon Thomas, scenarista iza Aquaman: The Becoming i Chuck Brown, scenarista takođe recentnog miniserijala Black Manta, a u činu fuzionisanja njihove dve priče u jednu i kreiranja narativa u kome će jackson Hyde, pod patronatom Arthura Curryja konačno od mladića izrasti u muškarca i svoj odnos sa ocem raščistiti, zbacujući sa pleća teret resantimana a u potpunosti uzimajući na sebe ulogu superheroja čija je dužnost da štiti, pomaže i žrtvuje se za druge. Crtač na serijalu je bio Samir Basri i on se pokazao kao jedan od najvažnijih faktora za to što je Aquamen na kraju ipak nekako funkcionisao.
Ne da je ovo loš strip, da odmah i to kažem, ali Aquamen ima vidne probleme u domenu onoga što želi da kaže svaki od dvojice scenarista i alociranog prostora da se to kaže na efektan i efikasan način. No, prva stvar koju će ljubitelji što su Aquamanu bili verni tokom poslednjih godina morati da progutaju je činjenica da je ovo, pa, prilično reciklatorski nastrojen zaplet.
Sad, nije da se u superherojskom stripu originalnost preterano ceni, i šest godina je verovatno dovoljno vremena da se kaže „ljudi, ajmo sad ponovo ono naše“, no fakat je da Aquamen prilično nemaštovito ponavlja mnoge od elemenata zapleta sa kojima smo ušli u Aquamen Rebirth, baveći se položajem Atlantide na globalnog geopolitičkoj (i, hm, marino-političkoj?) sceni, ambasadorom Atlantide u Ujedinjenim nacijama, diskusijama o tome da li nacija, u suštini, superbića može i treba da bude tretirana kao ravnopravan državni entitet ili kao tuđinska pretnja, a onda se u svemu tome pojavljuje teroristički zaplet u kome figuriše ekstremna nacionalistička frakcija.
Zaplet sa agentima-spavačima koji se putem daljinskih okidača transformišu u praktično-bombaše samoubice nije posebno originalan – Marvel ga je i sam koristio za svoju verziju Atlantide i njihove sukobe sa stanovnicima zemlje pre neku godinu – ali ako ništa drugo, Brown i Thomas u toj neoriginalnosti uspevaju da se snađu do mere da je Aquamen u svojoj osnovi jedan solidan politički triler, sa jasnim ulozima, relativno jasnim motivacijama svih umešanih strana, dobrodošlom tenzijom između protagonista koji pripadaju i svetu pod vodom i svetu na tlu u meri da kada zveckanje oružjem krene zaozbiljno, obe strane mogu legitimno da ih posmatraju kao izdajnike. Kada se na to doda sada prilično masivna Aqua-porodica, sa raznom rodbinom koja učestvuje u radnji, ali i koja služi kao podsećanje na to da ni Jackson ni Arthur nisu vukovi-samotnjaci i da u bilo kojoj verziji rata oni imaju da izgube mnogo više nego što je puki život, Aquamen ima pristojan odnos geopolitičke intrige, superherojske akcije i te neke humanije dimenzije u kojoj vidimo da nemamo posla sa hladnim profesionalcima već sa pravim ljudskim bićima koja kroz sve ovo prolaze uz ozbiljnu emocionalnu cenu.
No, Aquamen je istovremeno i strip koji na kraju ima previše svega u sebi i kome bi verovatno godilo da je ovaj zaplet mogao da razvuče na deset ili dvanaest brojeva. Posle izvesnog broja strana čitalac se gotovo pogubi u likovima i imenima kojih ima zapanjujuće mnogo i mada nije toliko teško ispratiti sve podzaplete – jer, s druge strane, zbog ograničenog broja strana, scenaristi nemaju luksuz da idu u opširna razvijanja – utisak da su neki od njih mogli da budu razrađeniji ili, suprotno, uklonjeni i sačuvani za neki strip laganijeg, odmerenijeg tempa, raste kako odmiču epizode. Istine radi treba onda i reći da se ovaj strip suštinski završava sa petom epizodom i da je šesta epizoda samo dugačka koda koja nas relaksiranim tempom obaveštava šta je onda bilo posle pa je pomalo i nejasno kako su Thomas i Brown uopšte došli do ove strukture i koliko su tu urednici insistirali da se seče, skraćuje i restrukturira. Ali fer je da pretpostavimo da su insistirali mnogo.
Jedan od centralnih motiva koje ovaj strip treba da razreši je Jacksonov odnos sa ocem, Black Mantom i ovo je nešto manje uspešno odrađeno od bazičnog geopolitičkog zapleta. Jackson je emotivni, pomalo eksplozivni Gen-Z klinac čiji je ćale legitimno smatran apsolutnim negativcem, negde između Radoja Zvicera i Osame Bin Ladena, i kada se otkrije da stariji Aquaman, Arthur Curry zapravo sarađuje sa Black Mantom, Jackson je shvatljivo šokiran i razočaran. Radnja stripa dalje treba da nam pokaže da je saradnja izmešđu smrtnih neprijatelja opravdiva na ime opštijeg dobra, kao i Jacksona koji sazreva i prihvata oca kao nesavršenog, ali ipak, eh, prihvatljivog, ali ovo nije izvedeno dovoljno ubedljivo. Brown i Thomas pišu pristojne dijaloge ali strip naprosto nema dovoljno prostora da dopusti Jacksonu da „proradi“ svoje emocije i njegova promena stava prema ocu je na kraju pomalo na silu.
Slično tome, scenario manipuliše Arthura Curryja i pokazuje ga kako neke svoje aktivnosti krije od ne samo Jacksona nego i svoje žene iako u njima nema ničeg nečasnog, naprotiv, iako bi mu njihova pomoć u tajnoj misiji koju je na sebe preuzeo bila dragocena, i ovo je opet veštački, pomalo neudoban način da strip dobije intrigu i tenziju koje scenaristi žele.
Problem sa postavljanjem ambicioznog koncepta koji zatim morate da kako znate i umete spakujete u odjednom vrlo tesnu formu je očigledno bio najozbiljniji kamen (ili, da ostanemo u morskom tonu – albatros) oko vrata ovog serijala. Aquamen je očigledno rad koji je trebalo da se razvija sporije, sa više prostora da likovi rastu i prirodnijim tempom razmotavnja zapleta. Raspoređivanje priče na dvanaest ili više epizoda ne bi automatski rešilo sve probleme ovog stripa ali bi, verujem, rešilo većinu i dalo nam neoriginalan ali karakteran narativ u formi političkog trilera. Nažalost, DC nikako nije prošao kroz sve brzake koji su spajanjem Warnera i Discoveryja samo produbljeni pa je i hitno otkazivanje ovog serijala nekim likovim naštetilo, svodeći ih na neobične, neprirodne persone koje bi trebalo da poznajemo bolje, a poslednja epizoda sa svojim gotovo nasilničkim uvezivanjem sa Dark Crisis nije baš poslužila da me odobrovolji.
Ako ništa drugo, Samir Basri na olovkama, Vicente Cifuentes na tušu i Adriano Lucas na kolorima dali su nam jedan atraktivan superherojski strip sa lepim, privlačnim likovima i upečatljivom, dinamičnom akcijom. Basri je vrlo solidan u pripovedanju a Cifuentes i Lucas čine njegov dinamični lejaut i jasnim i vibrantnim pa uz letering AndWorld Designa Aquamen svakako izgleda kao tentpole strip koji je inicijalno trebalo da bude. Nažalost, ostavljeni smo sa na brzinu ispričanom pričom koja i pored kompetentnog zapleta i pripovedanja naprosto nije uspela da se ispetlja iz kolizije svoje ambicije i ograničene forme. Ljubitelji Aquamana svakako treba da ovo pročitaju a ja se stvarno brinem šta će dalje biti sa ovim likovima sada kada je DC pokazao da nije kadar da iznese pozitivnu inerciju koju su gradili od 2016. godine naovamo. Amazon za koji dan kolekciju počinje da prodaje na ovom mestu.
