Danas bismo se malo opustili uz kolekciju Wastelanders, a koja u sebi sakuplja nekoliko kraktih, one-shot stripova o razlilčitim, jelte, Marvelovim junacima, smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj su kriminalci pobedili a dobri ljudi su osuđeni da im robuju ili nestanu. Ovi su stripovi izlazili od početka ove godine, ali su oni zasnovani na seriji podkasta ili, kako bismo mi stariji ljudi to rekli, radio-drama koje je prošle (i početkom ove) godine radio Marvel New media zajedno sa još nekim produkcijama. Marvel je poslednjih godina zapravo prilično posvećen ovoj grani eksploatacije svojih IP-jeva pa sam već pisao o nekim stripovima koji su nastali kao adaptacije podkast-drama i koji su bili vrlo solidni (na primer Benjamin Percy je pre svog prelaska u ulogu „zvaničnog“ scenariste stripova o Wolverineu radio podkast o Wolverineu). U samim Marvel’s Wastelanders podkastima korišćeni su i neki poznati glumci poput Roberta Patricka, brodvejske heroine Amber Gray ali i veteranki kao što su Morgan Fairchild i Susan Sarandon. Odabir ovih starijih žena za ove uloge podseća da je univerzum Wastelanda zapravo „normalni“ Marvelov univerzum 616 samo pomeren dosta decenija u budućnost.
I zapravo je ovo dobro podsećanje i na to koliko je Mark Millar, uz sve kritike koje mu upućujem, da ne pominjem kritike koje mu Grant Morrison upućuju,* čovek koji jeste (bio) uspešan u kreiranju dugovečnih, izdržljivih koncepata u stripu, pogotovo u Marvelu. OK, njegov i Hitchov Fantastic Four je bio trešina, ali dobar deo Marvelovog kinematskog univerzuma je nastao pod uticajem njihovog Ultimatesa sa početka veka, Civil War je, jelte, takođe imao vrlo solidnu filmsku eksploataciju a njegov posatpokaliptični, Wolverine-ali-kao-Mad-Max strip Old Man Logan je postao ne samo franšiza za sebe već i porodio paralelne serijale sa drugim „Old Man“ likovima.**
*Ima ona opaska da se nada da će naleteti na Millara negde u Glazgovu i da bi bilo idealno da se to desi dok je u kolima i ide devedeset na sat
**pa je čak i DC shvatio da nije previše krindži da se ova fora prekopira bez mnogo izmena pa smo kod njih imali Old Lady Harley
Narativ Old Man Logana je na kraju do nekakvog kraja i zaključka dovezao Ed Brisson sa Dead Man Logan, ali Avengers of the Wastelands koji je potom usledio pokazao je da se u Marvelu smatra kako ovaj koncept itekako još ima potencijala da se eksploatiše. Uostalom, KO ne voli priče o niskotehnološkoj budućnosti gde antiheroji lutaju polurazrušenom provincijom i sukobljavaju se sa bandama razbojnika i kanibala? Only fucking assholes, eto ko, rekao bi Mark Wahlberg da je sada među nama, pa je, eto i serija podkast-radio-drama pokazala da se tu može svašta dalje raditi.
Sami stripovi su, naravno, kraći od radio-drama na kojima su zasnovani, svedeni na kratke, jezgrovite priče (sem u slučaju one o Doktoru Doomu koja je epskija po zahvatu i ambicioznija po poenti) i iznenađujuće su mi prijali s obzirom da ovo nikako nisu nekakvi tentpole radovi ali ni priče zasnovane na nekakvom svežem, originalnom temelju. Naprosto, Old Man Logan „univerzum“ je prilično stereotipne lo-tech postapokalipse bez previše originalnosti, ali pokazuje se da neki od likova sa kojima su ovde autori baratali naprosto imaju dovoljno potencijala da izvuku lepe, kompaktne vinjete.
Prvi na redu je sam Old Man Logan u periodu pre, jelte, svoje smrti, a nakon što je pobio celokupnu Hulk-familiju sem bebe-Brucea. Okrutni, otvrdli borac se ovde smilvoao detetu koje nije ništa krivo pa ga u ovoj epizodi gledamo kako ga – po ko zna koji put u svojoj istoriji – obuzimaju očinski instintki i stari čovek luta opustelom Amerikom, ulazi u fajtove sa bandama i mudruje o tome da li se dete najvećeg zločinca koga je ikada upoznao može podići i vospitati da bude častan čovek.
Naravno, mi koji smo čitali prethode Old Man Logan i Wastelands stripove znamo da može ali scenarista Steven S. DeKnight ovde prikazuje tačan trenutak kada ovo posane očigledno iako je maleni Bruce još uvek beba koja ništa ne shvata i to je jednostavan, dirljiv i optimističan trenutak. A imamo i bonus scenu u kojoj beba glođe nogu zločinca kog je Logan ubio a ovaj mu zgroženo otima potkolenicu iz usta i kaže da se ljudi ne jedu. Ovo je nacrtao sjajni Ibrahim Moustafa pa sa kolorima koje je dao Neeraj Menon imamo vrlo lep mali strip.
Old Man Hawkeye epizodu je ovde fantastično nacrtao Ibraim Roberson a kolorisao Dijjo Lima i ona ima sličan, dobar, „istrošen“ izgled i odličnu akciju u kojoj oslepeli strelac ide sam na čitavu gomilu nindža a pod patronatom sensei Daredevila i ovo je, koliko se to u postapokaliptičnom okruženju može uraditi, duhovita i humorom nabijena priča koja ipak ne zaboravlja ni na gorčinu. Scenarista Ethan Sacks piše odličnog matorog Hawkeyeja a Roberson crta izvrsnu akciju i sjajnu ostarelu Elektru.
Old man Star-Lord nam daje hermetičniju priču u kojoj se titularni antiheroj vraća na Zemlju na kojoj je ostavio svoju nekadašnju ljubav, Kitty Pryde, samo da bi našao razrušene ostatke vile u Vestčesteru i mnogo teških uspomena. Ovo je manje dinamična priča – i pored nešto akcije i horora koje solidno crta Brent Peeples sa kolorima Crisa Petera – jer se scenarista Rich Douek fokusira na refleksiju i Star-Lordovo pronalaženje u sebi najdubljih prioriteta, i većina „stvarne“ radnje događa se iznutra uprkos atraktivnom dizajnu postapokaliptičnih X-Men i Avengersa, te borbi protiv, jelte, demona. Svakako solidna priča ako već ne zabavna na prvu loptu poput prve dve.
DeKnight se vraa kao scenarista za epizodu o Black Widow, a nju je nacrtao naš čovek Well-Bee sa kolorima što ih je dao Mattia Iacono i, mislim, ja obožavam Well-Beejev crtež a sa Iaconovim kolorima on radi izvrsno, kreirajući jednu mučnu a opet fascinatnu i atraktivnu šetnju kroz uspomene i suočavanje sa, jelte, opet duhovima prošlosti.
Doom je najduža i najkompleksnija priča u paketu jer se i bavi jednim od najkomplikovanijih likova koje Marvel ima. Tiranin Latverije, prirodno, u postapokaliptičnom svetu smatra da baš on treba da bude taj koji će u haos uneti red, rad i disciplinu. Torunn Gronbekk koji je ovo napisao stavlja Dooma u reflektivno raspoloženje i ovo je tipično zaranjanje duboko u ličnost čoveka u početku kreiranog da bude čisto zlo a kome je sa decenijama dodavano mnogo slojeva i kompleksnih, pa i konfliktnih motivacija. Pošto je ova priča pomerena još nekoliko dekada u budućnost Doom je ovde, pa… ne nužno milosrdniji ali jeste emotivniji i to solidno funkcioniše, pogotovo jer crtež – Julius Ohta – i kolor – Bryan Valenza – daju postapokalipsi samo malo glamura i čine ovaj strip ozbiljnijim i otmenijim.
Wastelanders nikako nije neka obavezna literatura u širem smislu praćenja metapriče u Marvelu, ali je odličan ogledni primer za to kako se može napraviti prijatna antologija malih narativa smeštenih u stereotipni ali funkcionalni „univerzum“ u kome stari, poznati likovi ipak imaju protstora za neke sveže, interesantne priče. Ako ste Marvel Zombie od staža ovo je strip za vas. Amazon kolekciju ima ovde.
