Imao sam trenutak slabosti i sebi dopustio da pogledam nemački film Nico iz prošle godine, skromnu indie dramu o iskušenjima mlade titularne gerontodomaćice u Berlinu, koja je iranskog porekla i koja posle incidenta u kome biva izložena rasnoj diskriminaciji i fizičkom napadu odlučuje da nauči karate. Verovatno su me taj karate i činjenica da je prvi film Stevena Seagala, Above the Law iz 1988. godine na nekim teritorijama bio distribuiran pod naslovom Nico navukle da se izložim ovom iskustvu. Čuj mene „torturi“, iskustvu, ISKUSTVU. Uostalom, pomislio, sam, film traje svega 75 minuta. Odrastao sam muškarac, jebem mu sve, mogu da izdržim 75 minuta bilo čega.
Ali kako su to rekli Napalm Death pre više od tri i po decenije: patiš, ali zašto? Nico je film koji je pokupio neke nagrade na nekim mestima, koji su uradili klinci, još bolje – klinke, a koji je nadrastao format njihovog studentskog projekat i uz pomoć Nemačke akademije za film i televiziju u Berlinu ovaplotio se kao analiza ne samo manjinskog rasnog iskustva u modernoj, multikulturalnoj Nemačkoj već i kao snažan gest u smeru promocije različitih vrsta raznovrsnosti kojih i dalje, jelte, manjka na filmu pa je Nico i proslava telesnog diverziteta ali i nenametljivo queer film. Ali, eh, Nico jedva da je FILM, a ne tek nabacana gomila scena bez smisla i značenja.
Kao stari simpatizer svega što nosi barjak progresive i obraća posebnu pažnju na manjinska iskustva, mislim da sam ja nekako prirodna publika za film kao što je Nico. I uopšte, ja imam mnogo simpatija za to da određeni deo kinematografije u zapadnoj Evropi čini napor da prepozna stvarnost 21. veka i činjenicu da „evropski kulturni identitet“ danas ubraja i mnoge manjinske identitete, kako etničke, rasne i religijske, tako i one rodne ili seksualne, prekarijatske i razne druge. Diverzitet-po-svaku-cenu verovatno nije najvažniji kriterijum u pogledu kreiranja dobre umetnosti ali umetnost koja čini svesni napor da bude ranzolika tako što prepoznaje da postoje nezastupljena iskustva i njihove ekspresije i daje im prostor – pa, takva umetnost treba da postoji. Nico je, konkretno, autorsko delo meštovitog tima u kome preovlađuju žene i te su žene različitih etničkih porekla a Nemačka je onaj melting pot u kome su se susreli razni preduslovi da te žene budu u stanju da naprave film koji će, između ostalog kritikovati Nemačku za pomanjkanje kulturne senzitivnosti, gde će rasistički incidenti uvek biti jednu povišenu emociju udaljeni od izbijanja na površinu nominalno mirnog, inkluzivnog socijalnog mora.
A što je sve okej i Nico bez sumnje ima određene stvari koje mogu da pohvalim bez rezervi. Glavna glumica, Sara Fazilat istovremeno je i koscenaristkinja i koproducent filma i njen lik Nico je, ako ništa, jedno dobro prisustvo na ekranu. Fazilatova je dobila nominacije i nagrade za najbolju mladu glumicu na nekoliko festivala i mada Nico kao i mnogi slični evropski arthouse filmovi u principu gleda da u njemu bude što manje vidljive glume a što više prostog naturalističkog postojanja u kadru, Fazilatova svakako ima kombinaciju karakterne fizionomije, drusne, snažne fizikalnosti i jedne prirodne izražajnosti koji je čine upečatljivom. I ostali likovi su uglavnom solidni u tim svojim naturalističkim rolama. Priznajem da sam se dobar deo vremena vajkao što ove žene nisu imale priliku da igraju u filmu koji sa svojim likovima radi jače, dublje i interesantnije.
No, Nico je film koji jedva da ima zaplet što, s obzirom da u pitanju treba da bude drama, jeste problem. Ekipa je svesno išla na improvizovanje, koristeći naturščike bez ikakvog iskustva pred kamerom za uloge klijenata koje Nico obilazi u okviru svog posla, ali i koristeći scenario uglavnom bez unapred ispisanih dijaloga koje su glumci zatim adlibovali na licu mesta. Pretpostavljam da se snimanje kamerom iz ruke podrazumeva kao i to da je film, očigledno zaista nastao tek na montažerskom stolu (odnosno kompjuteru).
Nico je, kako rekosmo, gerontodomaćica, što je svakako važan element šire kontekstualizacije istorijskog trenutka u kome se Nemačka (i po sličnom obrascu ostatak zapadne Evrope) nalazi, uvozeći mladu radnu snagu iz drugih zemalja – sa Balkana ali i bliskog i daljeg istoka – kako bi popunila radna mesta u pomažućim profesijama potrebnim stanovništvu koje stari i neophodne su mu nega i pomoć. Film ništa od ovoga ne „izgovara“ ali je jasno da Nemačka danas zavisi od infuzije radne snage iz siromašnijih zemalja što rasističke incidente čini, jelte, ironičnijim. Nico i njena drugarica Rosa su, reklo bi se, druga generacija u Nemačkoj jer i među sobom pričaju Nemački uprkos bliskoistočnom poreklu, integrisane su u društvo u punoj, jelte, meri, jer se zezaju sa nepoznatim likovima po parku i smaraju vujspre*, takođe po parku, a Nico i kritikuje muslimanke koje se po Berlinu šetaju sa pokrivenom kosom jer ovo smatra retrogradnim i uvredljivim za one koju su se borili za ravnopravnost ali i za muškarce koji ispadaju nekontrolisane mašine za silovanje po toj logici.
*sleng devedesetih za koji nisam siguran da ga je i tada koristio iko izvan Zemuna
Sve je to lepo, jelte, osim što Nico ne pazi kuda ide gradom pa natrči na trio mladih belih Nemaca koje iznervira njeno kurčenje po ulici kao da je oslobodila Berlin i onda dobije batine i par rasističkih uvreda pride.
Film Nico ne prikazuje kao neku idealizovanu heroinu diverziteta. Ona jeste krupnija i tamnije boje kože ali je i nadrkana nadžak-žena koja voli da se svađa pa je fer reći i da je za ovaj incident pomalo i sama odgovorna, no, njena reakcija na njega je da počne da uzima časove karatea. I to je, er.. to je ceo film.
Nico nije drama u užem smislu jer u njemu nema dramskog zapleta niti tenzije. U njemu nema karakternog rada niti razvoja likova. Nico je smuljana procesija scena koja bi, da je režiserka Eline Gehring prema sebi bila malo stroža u montaži, trajala možda dvadeset-dvadesetpet minuta u finalnoj verziji jer film jedva da ima toliko materijala koji nešto govori. Ostalih pedesetak minuta su iritantno maniristički „arthouse“ kadrovi gde Nico samo stoji i gleda u prazno i u kojima se ništa ne događa, koji nemaju nikakvu vezu sa kadrom pre ili kadrom posle, koji nam MOŽDA sugerišu nešto iz unutarnjeg života protagonistkinje osim što ne znamo šta jer je Nico lik koji, sa svojim odsustvom glume i dijaloga što imaju nekakvo značenje, zapravo nema nikakav karakter izvan tih scena kada se svađa sa ljudima. Je li ona besna, ogorčena mlada Iranka-u-Nemačkoj koja iz sve snage pokušava da potisne bes i bude dobra prema svima? Ne znamo. Je li u suštini vesela i dobro raspoložena devojka koju je istinski šokiralo kada su joj pokazali da misle da ne pripada ovom društvu? Pa, ne znamo ni to. Insistiranje filma da dijalozi treba da budu improvizovani na licu mesta i prirodni ih čini trivijalnim, a scene bez dijaloga u kojima samo gledamo protagonistkinju na raznim mestima u gradu su sasvim manirističke i bez ikakvog značenja.
I, naravno, mora se prihvatiti i to da sam ja stariji čovek navikao da od filma očekuje GLUMU i naglašeniju estetizaciju, pa da je i to možda razlog što mi labava struktura Nico ne odgovara, ali u kontekstu filmova koje sam gledao poslednjih meseci, koji su i sami insistirali na naturalizmu, na dobijanju finalne forme tek u montaži, na naturščicima i improvizaciji, na scenama koje ništa ne kažu već samo nešto ne pokažu, u kontekstu, dakle, Shinye Tsukamotoa, Mattea Garronea ili Jeana-Pierrea Melvillea koji su svi napustili tradicionalnu strukturu za svoje drame, improvizovali, odbacili dijalog kao primarni vektor informacije i imali mnogo kadrova bez „akcije“ – Nico deluje kao film koji naprosto ne razume filmski medijum.
Ovo je možda najprepoznatljivije kada Nico i Rosa na lokalnom vašaru upoznaju mladu Makedonku Roni (igra je vrlo solidna servernomakedonska mlada glumica Sara Klimoska) između koje i Nico plane blaga varnica privlačnosti. Scene sa Roni su praktično jedini deo filma u kome gledalac ima utisak da gleda FILM, u kojima jedno proizilazi iz drugog, linije dijaloga imaju uzroke i posledice a likovi prolaze kroz određeni opseg emocija, percepcija, pokušaja i zaključivanja. Ostatak filma su kadrovi u kojima se ništa ne događa i u kojima se ništa ne rešava i koji mogu da idu bilo kojim redosledom. I dok shvatam kako ovo može da bude oslobađajuće za autora koji ne mora da svojeručno „upiše“ značenje u svaki kadar, mislim da taj autor malo i precenjuje i vreme i napor koje će gledalac uložiti u gledanje filma. Estetizacija filma nije tu da bi se autor osećao kao umetnik već da bi gledalac razlikovao film od nasumično urađenog video-materijala i ovo je lekcija koju mnogi mladi evropski autori, čini mi se, malko previđaju a Nico je baš paradigmatičan primer u tom smislu.
Prosto, ovo je film koji u vizuelnom pogledu pokazuje veoma malo estetske namere. Da ne budem pogrešno shvaćen, tehnički je on više nego korektan – direktorka fotografije Francy Fabritz zna svoj posao – i nemamo posla sa telefonom snimljenim kvazidokumentarcem, ali sem u retkih nekoliko scena u kojima se vidi da je uložen rad u osmišljavanje kadra (recimo u sceni napada gde uglavnom vidimo samo protagonistkinju i pozicije napadača saznajemo putem njenog pogleda), pravilo je da imamo samo funkcionalne prizore, bez likovnosti ili izražene estetike.
I OK, vizuelno neupečatljiv film sa gomilom filer-kadrova bi bio sasvim prihvatljiv predlog da Nico ima tu, jelte, dramatičnost unutar svoje drame. Ali je nema. Ovo je film, praktično, bez zapleta, sa minimalom karakterizacijom, sklopljen od niza scena koje su uglavnom trivijalne i gde retki trenuci dramskog prevazilaženja nekakvog izazova naprosto nemaju kontekst u kome ih možemo tumačiti kao simboličke pobede što obeležavaju život protagonistkinje. Je li ona u traumi što je popila batine i šaku uvreda na ulici? Verovatno jeste, ali film baš ne bi da nam ovo nameće. Nico se malo duri pred drugaricom i malo, kao, intenzivnije trenira karate i to je to. U ponekoj sceni stane nasred ulice i, kao, priseća se batina, ali to je sve vrlo nemušto, nejako, bez stvarnog umetničkog rada. I, mislim, uvažavam da je naprosto odabrani stil autora bio taj sa minimumom estetizacije, dramatizacije i glume ali meni to naprosto ne daje efekte niti mi izaziva prostu empatsku reakciju.
Da stvari budu gore, kada film zapravo pokuša da ima dramatičnu scenu – a to je ona u kojoj Nico i Roni imaju kao neku svađu jer Nico shvata da je Roni bila prisutna na licu mesta neposredno posle napada koji je ova pretrpela – ovo je toliko loše, neuverljivo i neefikasno urađeno da je to trenutak u kome film potpuno pada i pokazuje da improvizatorski pristup ne može da funkcioniše podjednako dobro u svakom kontekstu.
Da ne pominjem scene vezane za karate-dođo. Ovde je sve pogrešno, od toga kako Nico vezuje svoj obi, preko nebuloznih scena u kojima trener svoje učenike udara bambusovim štapom kako bi valjda naučili da trpe bol, pa do njegovih sumanutih „podsticajnih“ govora u kojima on Nico praktično sprema za ulične tuče. Ovo bi možda prošlo u filmu koji ima žanrovskiji nastup, ali u filmu koji se sve vreme trudi da bude što je moguće naturalističkiji te scene su prosto idiotske. Kao, jelte, penzionisani karatista, mogu da sa dosta autoriteta potvrdim da su svi naši treneri bili svesni da nas spremaju za sportska nadmetanja i da je njihov savet vezan za tuče na ulici uvek bio isti: okrenite se i bežite ili ako to ne možete, udarite, okrenite se i bežite.
Niko od njih nije ni u ludilu želeo da bude odgovoran za zdravlje napaljenih klinaca koji bi pomislili da im vežbanje karatea daje prednost u uličnim sukobima pa su otud ove scene u Nico besmislene, neautentične i – do kraja filma nemaju nikakvu simboličku poentu. Ja lično verujem da je vežbanje borilačkih veština izuzetno korisno i za telo i za duh i da daje čoveku samopouzdanje koje nije vezano za pobedu u tuči, ali ovaj film to ne pokazuje.
Nico je, na kraju dana, jedna hvalevredna produkcija žena različitih etniciteta i seksualnih orijentacija, ali je u esteskom smislu samo lista progresivnih tema labavo spojenih neusmerenim, meandrirajućim, bledunjavim filmskim radom. U tehničkom smislu korektan, Nico je film bez maltene trunke filmske magije u sebi a što je poražavajuće s obzirom da se laća tema koje zapravo ištu snažnu, nadahnutu obradu. Ovo je, plašim se, i primer kako neki umetnici – ne samo filmmejkeri – čini se misle da je dovoljno pomenuti temu u svom delu pa da ono bude relevantno, ali to naprosto ne funkcioniše tako. Nico je film gotovo potpuno lišen estetskog napora – zapravo programski deestetizovan – ali koji svojim odustajanjem od toga da išta zapravo eksplicitno kaže izbija sebi iz ruke taj argument da odsustvo estetike prikazuje život kao realan i sirov. Upravo suprotno, Nico život pokazuje kao najvećim delom trivijalan a to radi bežeći od dramatizacije makar te trivijalnosti, nadajući se da je, opet, prosto ukazivanje dovoljno. Meni nije i žao mi je što su dobre glumice, dobra direktorka fotografije i dobra montažerka (koja je film i režirala) na kraju uložile dosta napora u film bez krvi i mesa koji ništa ne govori i nada se da će umesto njega govoriti gledalac. Ali sam se makar obradovao kada sam shvatio da je poslednjih sedam minuta odjavna špica i da ne moram da sedim sve do kraja.
