Potrajalo je, ali stigli smo do kraja priče u DC-jevom Black Label miniserijalu Aquaman: Andromeda i mogu da kažem da sam zadovoljan. Ovo je strip koji funkcioniše i daje čitaocu solidnu isplatu maltene uprkos samom sebi i podseća na to šta bi DC-jev Black Label mogao da bude sada kada više nemamo Vertigo i kada se sam izdavač nalazi usred čini se beskrajnog restukturiranja dok se kreativne i biznis-sile u firmi bore oko toga da se odrede prioriteti, demonstrira da se novac ipak može zaraditi a filmski deo posla nekako postaviti na čvrste noge.
Čovek bi pomislio da će Aquaman biti značajan deo ovog filmskog biznisa – na kraju krajeva film od pre skoro četiri godine je ispao vrlo neočekivan i vrlo veliki hit unutar DCEU gde su se brendiraniji superheroji malo izgubili u širini ideje, a strip o Aquamanu je, anticipirajući a zatim sledeći uspeh filma izbacio neke od najboljih priča o ovom veteranu DC-jevih stripova koji nas uveseljava i fascinira već, evo, više od osamdeset godina. No, to što je Aquaman deo DC-jeve postave iz Zlatnog doba i što se dokazao kvalitetom izgleda nije dovoljno pa je, kako sam ovih dana već ukazao, ovaj heroj trenutno bez tekućeg serijala i sa na brzinu otkazanim serijalom Aquamen koji je trebalo da bude proširivanje koncepta i uvlačenje novih demografija među čitaoce. Utoliko, Aquaman: Andromeda koji je krenuo u Junu, nastavio se u Avgustu i konačno završio u Novembru jeste na neki način gorkoslatko podsećanje na krhkost slave koju ima heroj-koji-priča-sa-ribama, ukazujući koliko on ima potencijala za zapravo ozbiljne, ambiciozne i poetične priče što metaforu o moru i dnu okeana koriste kao nešto više od readymade avanturističkog setinga iz doba palp-proze i jeftinih stripova, ali i da je, paradoksalno, Aquaman možda najmanje zanimljiv element ovog stripa.
Aquaman: Andromeda napisao je Ram V i do sada ste verovatno i sami zapamtili da kuda god on krene, ja ću slediti. Indijski scenarista je poslednjih nekoliko godina na sebe skrenuo reflektor pažnje vrlo širokog profila čitateljstva američkih stripova radeći kako nezavisne, creator owned stripove sa velikim opsegom tema i tonova (ali neizbežno nadevene filozofskom ambicijom), tako i uspešne superherojske serijale. Pre neki dan sam pisao o njegovom radu na Marvelovom Venomu, ali Ram V je preko, u DC-ju zapravo već itekako uspostavio dobru reputaciju pišući Justice League Dark, Catwoman i naravno The Swamp Thing. Aquaman: Andromeda, pripremljen kao prestižni out of continuity miniserijal za Black Label, tonalno i tematski smešten negde između klasičnog Vertigo rada i nekakve savremenije, zrelije superherojštine je na neki način i priznanje da je V kod ovog izdavača izborio poziciju poverenja. Ovo je pogotovo značajno imajući u vidu da se DC trenutno zaista nalazi u haosu pa da čak i ta prestižna Black Label izdanja pate od neujednačenosti i da se nikako ne može reći da imaju unificiranu viziju.
V je za ovu priliku sarađivao sa Christianom Wadom i Britanac je bez sumnje najbolji izbor koga ja mogu da se setim za potrebe vizuelnog uobličavanja jedne priče koja more, rekosmo, tretira velikim delom kao psihološku metaforu o podsvesnom, o beskonačnom koje svako od nas nosi u sebi, kao o poslednjoj granici koju opet svako za sebe mora da pređe, radije nego kao puko „mesto“. Ward je crtač koji izuzetno kombinuje slikarske tehnike i stripovsku naraciju i do sada je reputaciju uspešno gradio raznim serijalima koji su se događali u kosmosu (ODY-C sa Mattom Fractionom ili Invisible Kingdom sa G. Willow Wilson, ali i Black Bolt za Marvel koji je pisao Saladin Ahmed) pa je silazak duboko u okean došao kao prirodna ekstrapolacija za čoveka naviklog da razmišlja u tri dimenzije. Ward je ovde, posebno na kolorističkom planu dobio priliku da sebi postavi i nove izazove i Aquaman: Andromeda je impresivan, slikarski ambiciozan strip čija se naglašena poetičnost vizuelnog izraza sasvim lepo uklapa sa naglašenom poetičnošću teksta.
No, Aquaman: Andromeda nije i strip bez ikakve mane, naprotiv. Prva i možda najočiglednija za čitaoca sa nešto više godina u biografiji je to da je ovo, u praktičnom smislu, prepričavanje ili makar varijacija na vrlo poznat naučnofantastični narativ iz osamdesetih godina, naime na roman Sfera Michaela Crichtona a po kome je jedanaest godina kasnije, 1998. godine Barry Levinson snimio istoimeni film. Ovo je, ne treba zaboraviti bio na neki način Crichtonov poslednji roman pred lansiranje sopstvene karijere u orbitu sa Jurskim parkom iz 1990. godine i Spielbergovim ekranizacijama koje su usledile, ali i knjiga koju je nesuđeni lekar pisao dvadesetak godina, započinjući je još krajem šezdesetih kao neku vrstu dopune za njegov roman Andromedin soj. Dok je Andromedin soj, jelte, bio više horor-intonacije, sa bolešću koja dolazi iz svemira i uništava živote na zemlji, Sfera je u svojoj krajnoj formi bila više filozofski okrenuta eksploraciji ideje prvog kontakta Zemljana sa superiornom inteligencijom pronađenom na dnu okeana (uh… spojler?).
Ovo pominjem jer je Aquaman: Andromeda (koji već i naslovom, jelte, ukazuje odakle mu je stigla inspiracija) na neki način i varijacija na Sferu samo sa naglašenije horor-komponentom, priča o pre svega starim gresima koje su ljudi pokušali da pometu pod tepih i nastave da žive ali preko kojih se, u krajnjoj analizi nije moglo preći ako biste da ćivite ili da makar časno umrete. Otud mi nije smetalo što je V-ov scenario očigledan derivat Crichtonovog narativa jer je Indus ovde pronašao dovoljno osoben ugao gledanja na stvari i u jedan kompetentan naučnofantastični triler udenuo poetske slike koje su mu dale dostojanstvenu, humanu dimenziju. Kako to V već i radi.
Zaplet je, dakle, dosta predvidiv i tiče se supertajnog projekta američke vlade koja okuplja tim stručnjaka iz raznih oblasti i zatim ga podmornicom šalje na dno pacifika, nekih hiljadu i po kilometara južno od Uskršnjeg ostrva, na jedno od najizolovanijih mesta na planeti koje je, baš zbog toga izabrano kao tačka na koju će razne svemirske agencije usmeravati svoje satelite i druge module što padaju na Zemlju nakon okončanja službe u orbiti. Protagonisti ovog stripa su, dakle, poslati na svojevrsno groblje satelita i memorijalni centar ljudske ambicije da upozna svemir kako bi tamo istražili predmet koji je pao u more a kome se, po računici Amerikanaca ne može pripisati zemaljsko poreklo. Kada ekspedicija tamo stigne, počinju da se dešavaju zastrašujući incidenti koji kao da crpe svoju energiju iz podsvesti njenih članova.
Ideja da u DC-jevom univerzumu gde je nekoliko prominentnih zemaljskih superheroja poreklom sa drugih planeta a svemirska policija, Zelene svetiljke, ima nekoliko članova sa Zemlje, dakle da u takvom univerzumu imate ovu vrstu misterije ne bi prošla da Aquaman: Andromeda nije smešten u poseban kontinuitet i da ovo nije crtao Christian Ward. V-jev scenario se vrlo svesno i intencionalno bavi „običnim“ ljudima, ili makar ljudima nesuperherojske provinijencije koji se nalaze pred nečim što ljudski um, čak i um kolektiva naučnika, ne može tako lako da obuhvati i razume. Ovo je, rekosmo, delom i horor priča pa se materijalizacija najvećih i najdubljih strahova koje protagonisti imaju koristi da se uđe u njihove istorije i karakterizacije i V sve to povezuje na ovaj ili onaj način sa morem, ukazujući na više mesta da more sve pamti i ništa ne zaboravlja. Naravno da su ovo lake metafore za kolektivno nesvesno i podsećanje na to koliko zapravo nesvesno, više nego svesno utiče na naše svakodnevne postupke ali i odabir životnog puta i naravno da je ovaj narativ, derivativan kakav jeste ipak nekoliko koraka udaljen od žanrovskih vrhunaca (a vrhunac tih žanrovskih vrhunaca je, da ne bude nikakve zabune, Lemov Solaris). Opet, ako volite V-jevo poetsko izražavanje – pričali smo već da mu je Saramago jedan od uzora – njega ovde dobijate u izobilju, prateći misli nekoliko likova, a Aditya Bidikar, čarobnjak leteringa ovo pakuje u uvek zanimljiv format. Opet, ovde ima MNOGO teksta a Bidikarov napor da ne zakloni previše Wardovog crteža znači i da se povremeno koristi dosta uzak font i za moje stare oči je ovo povremeno znalo da bude i malo naporno.
Aquaman: Andromeda je relativno predvidiv kao narativ jer se misterija koja u njemu pomalja na početku raspetlja znatno pre kraja, a onda preostaje „tehničko“ rešavanje problema u kome se likovi nalaze. Ono gde strip možda ne sasvim idealno menja svoj tempo je poslednja trećina u kojoj se dosta vremena odvaja na flešbekove i pozadinske priče protagonista kako bi njihove motivacije za ono što će preduzeti u finalu bile jasne i kako bi čitalac mogao da se u njih emotivno investira. Naravno, ne mislim ja da se stripovi moraju pisati po tačno određenoj formuli, pogotovo ne stripovi sa artističkim intencijama ma koliko „žanrovski“ bili ali stoji i da u finalu naglasak nije na akciji koliko na karakterizaciji pa treba podesiti svoja očekivanja na tu talasnu, jelte, dužinu.
Drugi, potencijalno veći problem je što ovo nije priča o Aquamanu koliko priča u kojoj se Aquaman pojavljuje i, dobro, nešto i radi ali svakako više služi kao alatka nego lik kroz koga se narativ prelama. Što opet ne mora biti problem ako ste podesili očekivanja na pomenutu talasnu dužinu, ali nije ni nefer reći da u stripu koji nosi Aquamanovo ime dođe prirodno da očekujete da on on ima više vremena „pred kamerom“ i presudniju ulogu u razrešenju.
Sa druge strane, to što presudnu ulogu u razrešenju ima jedan Srbin je svakako interesantno za čitaoce sa ovih prostora. Alexei Ivanov je napisan sa blago stereotipnom karakterizacijom ali ipak sa značajno više nijanse i dubine, pa i prostora za rast i iskupljenje, nego što je standard za Srbina koji je ratovao u Bosni i tamo radio i neke nečasne stvari. Naravno, to ime je problematično, ali V je pokazao interesovanje da ga, eventualno za kolekciju promenu u nešto „srpskije“ pa se ovde možemo nadati da jednom u američkom stripu vidimo Srbina koji ima uverljivo srpsko ime.
Ljubitelji Aquamana ipak neće biti sasvim razočarani karakterizacijom glavnog junaka koji dobija prostor da bude i humanizovan i da bude heroj, makar u bekgraundu glavnog zapleta. Ovde je više stvar u tome da Aquaman nije neophodan za ovu priču, kao što nije ni istorija Atlantide niti Aquamanov odnos sa Black Mantom, i da neophodnost da se svi oni uguraju u zaplet koji je očigledno nastao bez njih i nema potrebu za njima na kraju rezultira stripom koji bi bio elegantniji da nije morao da se „brendira“. Mada bi onda oslanjanje na Crichtonov predložak bilo još vidljivije.
Svakako, Wardov crtež uspeva da opravda mnogo toga, uključujući način na koji on crta Aquamana, dajući mu kraljevsku, pa i božansku auru i stavljajući ga simbolički, ako već ne delatno blizu centra ovog stripa. Naravno u samom centru je „stvar“ koja leži na dnu okeana i halucinantne scene koje se događaju u njenoj blizini niko drugi u ovom poslu ne može da nacrta kao Ward, sa punim psihodeličnim programom podmorske pustolovine koja je opora, mučna i strašna ali koja ljude ipak predstavlja kao bića kadra da prevaziđu svoje strahove, stid i žalosti. Ward nije čovek za likove koji „glume“ ali rad sa likovima mu je ovde siguran, često sveden na konture ili samo naglašavanje užagrenih očiju, a kada na red dođe crtanje morskih čudovišta, možete se kladiti da su ona VELIČANSTVENA.
Aquaman: Andromeda je, dakle, strip koji mora da prevaziđe dosta toga, od derivativnog zapleta, preko činjenice da Aquaman maltene gostuje u stripu što nosi njegovo ime, pa do akcentovanja poetske umesto akcione dimenzije priče, a što sve zaista ne mora biti po vašem ukusu. Je li po mom? Svakako jeste i mada Aquaman: Andromeda nije najbolji strip koji su radili bilo V, bilo Ward, bilo Bidikar, on je jedna lepa žanrovska vežba unutar poznatih parametara. Kao što sam već rekao, ja ovo doživljavam kao posthumni život Vertigo duha a kako ni svaki Vertigov strip nije bio nužno SAVRŠEN, tako je i ovde sasvim dovoljno što imamo posla sa nečim artistički ambicioznim i dobrim delom uspešnim, pa makar se radilo o korišćenju već postojećeg narativnog obrasca. Amazon serijal nudi ovde.
