Posle dosta nećkanja i otimanja, privoleo sam sebe da pročitam svih pet brojeva miniserijala Amazing Fantasy koji je Marvel izdavao krajem prošle godine, pa je proletos izdao i luksuzni „Treasury Edition“, čisto da se pokaže da beg nije cicija i da se ne štedi kada se radi o jednom od najprepoznatljivijih brendova koje ova kuća ima.
OK, šalim se, naravno, Amazing Fantasy je, jelte, magazin ugašen još 1962. godine, notabilan po tome da je u njegovom poslednjem broju debitovao Spajdermen pa je odziv publike bio tako dobar da je sedam meseci kasnije pokrenut Amazing Spider-man i ostalo je istorija. Marvel se povremeno seti ovog naslova pa smo i devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji ovog veka dobijali još po nekoliko svesaka sa logotipom Amazing Fantasy, a što vreme više prolazi sve je manje jasno zašto to rade. U ovom najnovijem slučaju, koji se zvanično vodi kao vol. 3 serijala i uredno je numerisan od jedan do pet, recimo da je RAZLOG što se ovo radi bio taj da se kombinacija nekih klasičnih Marvelovih junaka sa slavljenjem ere palpa u prozi i u stripu nekako uklapa sa (skoro) šezdesetogodišnjicom otkazivanja originalnog magazina.
OK, to je najgore objašnjenje koje sam ikada smislio ali zaista nemam pojma kako je tekao proces odobravanja ovog serijala i kako je odlučeno da mu se natakne ime Amazing Fantasy i kako, kad smo već kod toga, kako Kaare Andrews iznova uspeva da ubedi urednike u Marvelu da mu se povere scenarističke dućnosti???? Da se razumemo, Andrews je vrlo dobar crtač sa osobenim stilom koji i u ovom konkretnom serijalu daje dosta povoda za radovanje, ali ovaj svestrani Kanađanin koji se bavi i režiranjem filmova pa i televizijskog materijala ima prilično očajan učinak u Marvelu što se tiče pisanja stripova (koje će i sam nacrtati). Spider-man: Reign iz 2006. i 2007. godine je na neki način školski primer stripa u kome „ozbiljan“ pristup superherojštini proizvodi katastrofalne rezultate i dan-danas pamtim šok koji je u meni proizvela spoznaja da se ozbiljni i „gritty“ pristup superherojskom materijalu onako kako ga je pionirski postavio Frank Miller sa Dark Knight returns dvadeset godina kasnije može ovako nekompetentno pa i mlitavo primeniti na mog najomiljenijeg superheroja. Penis ostarelog Spajdermena koji se vidi u jednoj od epizoda je izazvao mnogo veću kontroverzu nego činjenica da je Spider-man: Reign naprosto bio loša ideja u lošoj egzekuciji i podsećanje da superheroji ne mogu i ne treba po svaku cenu da „odrastu“. A i mnogo godina kasnije smo dobili mnogo superiorniji strip sa istom idejom, Spider-man: Life Story pa, sub specie aeternitatis, zaista nema mnogo razloga da Spider-man: Reign uopšte postoji.
Amazing Fantasy iz pera Kaarea Andrewsa je dosta različit rad od Spider-man: Reign ali i sa jednom bitnom sličnošću. Ovo je neka vrsta omaža stripovima, ali još više palp literaturi iz vremena dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, vremenu kada bi naslovi magazina tipa „Weird Science“ ili „Amazing Fantasy“ odisali autentičom zaljubljenošću u avanturu i začudnost. To da su oba magazina koja pominjem u prethodnoj rečenici izlazila MNOGO posle ove ere – u pedesetim i šezdesetim godinama – je neka vrsta mog lukavog načina da sugerišem zašto ovaj Amazign Fantasy ima problem već u startu. Ali hajde, nemojmo odmah o problemima, da kažemo da je ovo omaž, dakle, prefinjenom avanturističkom palpu iz vremena pre Drugog svetskog rata kada su krupni muškarac sa pregačom oko kukova, lepa, opasna i oblinama obdarena a odećom siromašna žena, te egzotična divlja plemena i lavovi sa krilima bili gradivni elementi mnogih pripovesti. Ovde Andrews ide sasvim nasuprot gritty realizmu i slavi tu, jelte, začudnost, pa i nevinost klasičnog avanturističkog palpa dajući nam da ga proživimo kroz avanture popularnih Marvelovih junaka što u to vreme nisu još ni postojali. Dakle, sasvim suprotno od Spider-man: Reign, ali uz jednu, rekosmo, sličnost: nije lako pronaći dobre razloge da ovaj strip, jelte, postoji.
Andrews uspeva da vrlo jednostavnu premisu – prebacivanje Kapetana Amerike, Spajdermena i Black Widow u fantazijski svet u kome se tri plemena humanoidnih stvorenja bore jedna protiv drugih ali i surove prirode sa sve zmajevima i pomenutim krilatim lavovima – gotovo beskonačno iskomplikuje već na samom početku. Ovaj strip ima apsolutnog viška pozadinske priče što je, jelte, sumanuto, jer zaista nije potrebno da se Marvelovoj publici objašnjava ko su i šta su Spajdermen, Kapetan Amerika i Black Widow i koliko god da je istina da je svaka epizoda superherojskog stripa nekome prva koju je ikada pročitao, detaljni uvodi koji pokazuju kako su tri heroja dospela u fantazijski svet i svako od njih u po jedno pleme naprosto opterećuju priču sa previše „objašnjavanja“ i dodatnih likova koji joj nikako ne doprinose a samo troše prostor.
Ovde je brzo vidljiv i fundamentalni problem koji Andrews ima sa ovim stripom a to je činjenica da ima u rukama neke veoma ikoničke likove prepoznatljive ne samo unutar Marvelovog univerzuma već i u opštoj popularnoj kulturi, a da ih on tretira bez mnogo veštine ili kreativnosti, dajući im ravne, nezanimljive glasove i gotovo nula karaktera – što je posebno slabo imajući u vidu da ih je izmestio iz njihovog prirodnog okruženja i stavio u divlji, fantastični svet gde bi njihovi karakteri upravo trebalo da zablistaju.
No, slabo se ovde blista, Kapetan Amerika još i najboje prolazi jer Andrews njega uspeva da formatira kao velikog belog lovca sa žutom kosom, bradom i kožnom pregačom a da je njegova snaga ipak na kraju pre svega u inspirisanju drugih, a ne u ubijanju. Naspram toga, Spajdermen a pogotovo Back Widow su vrlo ravni likovi, bez karakterističnih, jelte, karakterizacija ili prostora da ispolje svoje ikonične (pa i totemske – govorimo o dva lika zasnovana na paucima) prirode.
Dalje je tu problem asimetrija između priča sva tri lika koje se ne uklapaju kako treba jedna uz drugu. Spajdermen je ovde zakomplikovan time što Andrews pokazuje da je u ovom svetu njegov stric Ben živ i da je zapravo i opsednut određenim, jelte, demonima prošlosti koji ga progone, pa i kadar da bude manje od idealizovane očinske figure kakvu – u ovom stripu još uvek veoma mladi – Spajdermen koristi kao motivaciju za ono što radi. Ovo bi, da budemo fer, bila premisa sasvim dovoljna za individualan strip o Spajdermenu i njeno ubacivanje u komplikovaniji narativ o još dvoje heroja ne koristi nikome: niti Spajdermenov narativ ima dovoljno prostora da zbilja zaživi niti drugo dvoje protagonista imaju jednako interesantne psihološke, etičke i emotivne dileme.
Dalji problemi ovog stripa odnose se na činjenicu da nije jasno šta Andrews zaista hoće njime da postigne. Omažiranje zlatnog doba palpa mu ne ide zaista jer je ovaj strip istovremeno i dekonstrukcija i nikada ne postiže konzistentan, jasan ton. Svo troje likova su mlađi od ovog doba i ne uklapaju se u njega ni po kom „prirodnom“ obrascu a Andrews dodatno usložnjava stvari korišćenjem drugih likova iz Marvelovog univerzuma koji se ovde pojavjuju u svojim „fantasy“ verzijama pa do kraja ostaje nejasno je li ovo paralelni univerzum ili zaista zemlja mrtvih onako kako stric Ben to tvrdi.
U finalu se Andrews odlučuje da nam, kao, odgovori na ovo pitanje ali tako da je najbolje ne razmišljati previše o nekonzistentnostima u priči koje to finale podcrtava. Da budem dalje i malo fer, finale je apsolutno najbolji do ovog narativa gde troje protagonista kao da se malo trgnu i prisete svojih ikoničnih karakterizacija pa dobijamo i malo pravilno odmerene nostalgije i nešto propisne emocije.
Ono gde imam znatno manje pritužbi je crtež i kolor. Andrews je talentovan crtač i mada ne znam kako je ubedio Marvel da treba da mu omoguće da piše i scenarije – mada opet nije da nema groznih scenarista kojima je to primarni posao – ovde on demonstrira nekoliko interesantnih pristupa i generalno vrlo sigurno postiže željene atmosfere. Da se razumemo, kako mu u pisanju likovima fali karaktera, tako je i u crtanju, ali ovo je strip koji impresionira time što se otvara kao omaž miltonkanifovskoj klasici, očeše se o slikarski superherojski pristup pa nađe ugodnu radnu temperaturu sa loiselovskom fantazijom koja je nabijena jakom energijom i osećajem začudnosti. Andrews ovde vrlo smelo i slobodno radi sa kolorom i svetlom, dajući stripu često vrlo različite atmosfere u zavisnosti gde se određeni deo priče dešava ali ovo u kasnijim epizodama nestaje jer se skoro sva radnja događa u fantazijskom svetu. No, bez obzira na to, Andrews perfektno radi sa lejautom i atmosferom a akcija mu je atraktivna ako već ne uvek „režirana“ onako kako ja to volim. Letering je radio Joe Sabino i on se jako dobro uklapa sa Andrewsovim energičnim lejautom i ekslozivnim kompozicijama, no, i dalje ne mogu da se načudim tome da je ovoliki vizuelni vatromet stavljen u službu jedne po svemu nedopačene, nedomišljene priče koja traći velike likove što ih je dobila na raspolaganje i do kraja ne uspeva da se sa sobom dogovori šta je zapravo htela.
To da je kraj najbolji deo ove priče jeste ipak neka optimistična poenta ovog teksta, no Andrews i urednici koji su sa njim radili svakako treba da promisle pre nekog narednog sličnog projekta. To da je niže logotipa Amazing Fantasy na naslovnim stranama dopisivano i „Science Fiction“ ispod imena autora sugerisalo je da će ovo biti u najmanju ruku barouzovska egzotična pustolovina sa superherojima a treba biti BAŠ tvrda srca pa ne umeti da se tome poradujete. Nažalost, dobili smo zbrkanu, nedorečenu priču koja ne zna da li je omaž ili dekonstrukcija, paralelni svet ili parabola o moći i odgovrnosti i ma koliko da imam simpatija za ovakve suštinski „what if“ projekte, ovaj zaista nema mnogo razloga da postoji. Ali ga Amazon, eto, prodaje ovde, pa vi vidite.
