Shazam! je film koga sam propustio u bioskopu jer je bio prikazan u nekom nezgodnom trenutku za mene, ali sam ga dočekao na HBO-u nekih godinu dana kasnije i ako ništa drugo, ovo kašnjenje mi je omogućilo da film dodatno kontekstualizujem čitajući aktuelni Shazam! serijal iz pera Geoffa Johnsa, sa ergelom rasnih crtača kao što su Dale Eaglesham ili Scott Kolins.
Neiznenađujuće, aktuelni serijal nije naročito sjajan – čitljiv je, u najboljem slučaju – ali činjenica da se film, a koji je New Line Cinema pokušavao da napravi još od početka veka, pojavio upravo u trenutku kada je Geoff Johns praktično doživeo svoju apoteozu kao upravnika svega što je DC radio u drugim medijima je notabilna. Naravno, film je završen nakon što je Johns otišao sa pozicije CCO-a i predsednika DC Entertainment, ali nije potrebno mnogo forenzičkog napora da se vidi koliko ovaj film svuda po sebi nosi njegove otiske prstiju. Na kraju krajeva, osveženi origin story za titularnog junaka i, pogotovo, njegovog arhineprijatelja, Dr. Sivanu, potiče direktno iz serijala Shazam! kog je Johns pisao u okviru DC-jevog ributa celog multiverzuma New 52, a sa crtačem Garyjem Frankom, počev od 2012. godine. Još, možda važnije, posle godina u kojima su Warnerovi filmovi po DC stripovima po definiciji pravljeni u mračnijem, pesimističnijem ključu, uzimajući millerovsku interpretaciju originalnog Betmena kao prirodnu startnu poziciju, poslednjih par godina je počela blaga diversifikacija, sa Suicide Squad najpre – gde je Ayer išao na šarmantniji antiherojski nastup – koja se nastavila sa srazmerno žovijalnijim Aquamanom a onda u neku ruku kulminirala sa ovogodišnjim Birds of Prey koji je, kako smo već argumentovali, prigrlio dinijevski koncept Gotama i DC univerzuma generalno, zamenjujući makabr estetiku Kane/ Finger/ Miller (pa i (Scott) Snyder u ranijem periodu) betmenovštine šarenijim, i dalje psihotičnim ali tonalno vedrijim pristupom.
Shazam! se ovde uklapa utoliko što ovo i nije Warnerova produkcija – Warner je samo distributer dok je film pravio New Line koji je, kako rekosmo, uostalom pokušavao da ga napravi još od 2000. godine sa bezbroj različitih scenarija i kombinacija u kastu – spretno se uklapajući u činjenicu da ni Shazam! originalno nije bio DC-jev lik i da je njegov ulazak u DC univerzum star manje od pola veka. Naravno, nije ovo prvi DC-jev filmski property baziran na liku što je originalno pripadao drugom izdavaču, ali ako se izuzme Watchmen koji u ovu definiciju spada samo uz malo nerdovske akrobatike, jeste prvi veliki film ovog tipa. Ostali DCEU radovi su uglavnom bazirani na junacima koji su kreirani unutar DC publikacija još u zlatnom dobu i likovi poput Supermena, Betmena, Aquamana, Wonder Woman i – ako ćemo da potkačimo i televiziju – Green Arrow i Flasha su temelji na kojima je DC-jev strip-univerzum kakav poznajemo najmanje od početka šezdesetih, i sagrađen. Shazam! je ovde divlja karta i, uprkos svojoj velikoj popularnosti u četrdesetima, neka vrsta leftfield igrača, praktično alternativnog pristupa savremenoj superherojštini. Uzevši u obzir da ga je režirao David F. Sandberg, Šveđanin čiji je CV prevashodno zasnovan na horor filmovima snimanim u praktično kućnoj radinosti i „distribuiranim“ preko njegovih Vimeo i Youtube kanala, Shazam! je neka vrsta DC-jevog eksperimenta da kreira nešto uporedivo sa Marvelovim Dr Strangeom (ili, čak, al da ne preteramo, Thor: Ragnarokom). Sudeći po solidnoj – mada ne spektakularnoj – bioskopskoj zaradi, ovaj je eksperiment bio uspešan, pogotovo uz kritike koje su isticale svetao ton i srećno ugođene komične elemente filma. Čini se da je svet, pogotovo posle potonuća Snyderovog i Whedonovog Justice League (a čiju rezurekciju očekujemo sledeće godine na HBO Max) zapravo spreman na Johnsovski povratak nevinosti.
Shazam! je strip junak koga svi znaju ali ga niko ne čita. Nastao je 1939. godine kada je izdavač Fawcett Comics uposlio svoje kreativce da naprave lik koji će biti njihova verzija Supermena. Do ove godine „veliki plavi“ je već uživao ekstremnu popularnost u strip-medijumu i scenarista Bill Parker i crtač Charles Clarence Beck su preradili originalnu Parkerovu ideju o timu od šest heroja sa moćima mitoloških bića u pripovest o jednom superheroju sa moćima istih šest mitoloških bića (Solomon, Herkul, Atlas, Zevs, Ahil i Merkur, ako već ne znate i sami, a otud i akronim koji danas čini naslov filma), sledeći direktorski zahtev da Fawcett treba da ima superheroja koji je kao Supermen ali da mu je alter-ego desetogodišnji ili dvanaestogodišnji dečak.
Gađajući ovim, nimalo prikriveno, jednu sasvim određenu čitalačku demografiju i oslanjajući se na distinktan, crtački stil C.C. Becka koji je bežao od za to vreme „ozbiljnije“ superherojske estetike slične kriminalističkim stripovima i izdvajao se vedrijim, komičnijim, danas bismo rekli „stripovskijim“ izgledom i dinamikom, bližim mlađim čitaocima, strip čiji je junak nosio ime Captain Marvel je tokom četrdesetih bio toliko popularan da se uvek i svuda ponosno ističe kako je u ovoj deceniji njegov magazin – Whiz Comics – prodavao više kopija od samog Supermena. Uostalom, Joe Simon i Jack Kirby, kreatori samog Kapetana Amerike su već 1941. godine radili na Captain Marvelu – to nešto znači. Ovo je, pokazalo se, bio i svojevresni kamen oko vrata jer je još 1941 godine tadašnji Detective Comics (a danas samo DC) rešio da tuži Fawcett zbog kršenja autorskih prava, tvrdeći da je Captain Marvel blatantan plagijat Supermena. Parnica će krenuti tek 1948. godine, kada su superherojski stripovi već počeli da ispadaju iz mode ali je prvostepeni sud presudio u korist Fawcetta, samo da bi pre nego što je drugostepena parnica – u kojoj je utvrđeno da su neki elementi Supermenovih priča kopirani – okončana, Fawcett, verovatno krvareći novac zbog ionako opadajućih tiraža, pristao da se nagodi izvan suda, plaćajući 400.000 ondašnjih dolara National Comicsu (kako se tada DC zvao) i obustavljajući za sva vremena dalje objavljivanje Captain Marvela.
Kako to već u američkoj strip-industriji zna da bude, dvadesetak godina kasnije, DC će kupiti prava na Captain Marvela i odlučiti da nastavi sa objavljivanjem , ali ne pod istim imenom. Iako je serijal iz 1972. godine svakih par strana naglašavao da je ovo „originalni Captain Marvel“, sam strip je nazvan Shazam! da bi se izbeglo uletanje u klinč sa – pogađate – Marvelom koji je u međuvremenu kreirao sopstveni lik sa ovim imenom a onda otišao korak dalje i zaštitio ga kao robnu marku. Kako je Shazam! iz sedamdesetih bio više rad iz ljubavi za legendarnog urednika Juliusa Schwartza i legendarnog scenaristu Dennyja O’Neila, a ne nekakva velika komercijalna nada, tako je i ovo rebrendiranje bilo prihvatljivo, pogotovo što je, za razliku od današnjih ributovanja kontinuiteta ovog lika i njegovog (dela) univerzume, serijal bio direktan nastavak najkasnijih Captain Marvel priča iz pedesetih sa sve kanonskim objašnjenjem zašto likovi nisu ostarili za dvadeset godina. Ovaj serijal je imao i C.C. Becka na crtežu u prvih deset brojeva i bio iznenađujuće uspela, pomalo postmoderna reimaginacija optimističnog, naivnog superherojskog stripa iz četrdesetih u eri opadanja hipi-pokreta, Votergejta i kraja vijetnamskog rata. Pogotovo su epizode koje je, uskačući da odmeni O’Neila, pisao maštoviti Elliot S. Maggin imale u sebi subverzivne elemente parodirajući hladnoratovsku paranoju ali i „ozbiljnost“ savremenog superherojskog stripa.
Shazam! nije nikada bio mnogo popularan – nakon ovog serijala koji je trajao šest godina DC je periodično imao nove serijale, osamdesetih i devedesetih a onda nekoliko puta tokom prve decenije dvadesetprvog veka, pokušavajući da jedan manifestno zastareli koncept o superheroju koji je istovremeno dečak, i njegovoj porodici i prijateljima – a koji takođe mogu da se „pretvaraju“ u superheroje – ušnira u savremeniji superherojski senzibilitet. Ovo nije bilo naročito uspešno jer je, naravno originalni koncept baziran na ispunjenju dečačke fantazije, sa svom svojom nevinošću, bilo teško uklopiti u post-wolfmanovsko-perezovski, intenzivno grantmorisonovski DC tog doba. Tek kada Geoff Johns bude doživeo svojevrsnu regresiju u sopstvenoj glavi i odlučio da je superherojskim stripovima neophodan odmak od onog što su napravili Miller i Moore (i Morrison, pretpostavićmo, mada to nije rečeno naglas) i povratak kirbijevskoj imaginativnosti, nevinosti i plavom nebu, savremeni Shazam! će dobiti svoju „konačnu“ formu i sazreti, najzad i za bioskopsku inkarnaciju.
(Ovde je možda suvišno a možda i prijatno napraviti i jednu malu digresiju i podsetiti se, kad već pominjemo Moorea, da je mali britanski izdavač L. Miller and Son pedesetih godina, nakon što je Fawcett prestao da im šalje nove epizode Captain Marvela a koje su oni publikovali na ostrvu, kreirao sopstveni lik koji je bio jedva prikrivena imitacija Captain Marvela, kako bi mogao da nastavi sa publikovanjem priča koje su njihovi čitaoci voleli. Marvelman, kako se ovaj lik zvao, imao je nekolikogodišnji srazmerno uspešan izdavački život u Britaniji ali je prestao sa izlaženjem 1963. godine. Onda će, u nekoj vrsti paralelne realnosti onome što se dešavalo u Americi – baš kao što je Marvelman bio paralelna realnost za Captain Marvela – 1982. godine Alan Moore za magazin Warrior napraviti potpuni ribut Marvelmana kreirajući intenzivno postmodernu raspravu sa originalom i odvodeći strip u potpuno novom smeru. Ovo je izlazilo u britanskom magazinu Warrior a kada su reprinti krenuli 1985. godine za Eclipse u kolorisanoj verziji, ime je promenjeno u Miracleman da se izbegne Marvelov gnev. Moore, a potom Neil Gaiman koji je preuzeo ovaj serijal su uspeli da originalni Captain Marvel strip prikažu kao „stvaran“ u Miraclemanovoj fikciji, kreirajući zaslepljujuću metatekstualnu zavrzlamu usred i inače vrlo eksperimentalne britanske superherojske avangarde. Nagađate, danas prava na ove stripove drži – Marvel.)
Dobro. Nakon ovolikog uvoda red je da kažem da je Shazam! prijatan film koji je možda samo imao puno sreće da sleti u bioskope u najpovoljnijem trenutku i, a ovo je možda važnije nego što na prvi pogled izgleda – da ima u glavnoj ulozi muškarca. Ovogodišnji krah Birds of Prey je nesumnjivo delimično i posledica Warnerovih sumanutih očekivanja ali i marketinških eksperimenata (na primer to da je u neverovatno dugačkom nazivu filma, onaj najmarketabilniji deo – samo ime Harley Quinn – originalno stavljeno na sam kraj), no ne treba zanemariti ni kužni uticaj comicsgatea i generalnog mizoginog/ alt rajt aktivizma onlajn koji je usmeren na sve što smrdi po „diverzitetu“ i političkoj korektnosti, ali posebno snažno gađa projekte koji su bazirani na percipiranom „feminizmu“. Neću da preuveličam snagu ovog aktivističkog krila savremene ekstremne desnice, ali treba primetiti da je Shazam! upravo onakav film kakav se uklapa u ideju (savremenog) Geoffa Johnsa o superherojima koji su „komforno ćebe“, superherojima kao inspiraciji a ne političkoj kritici, superherojima koji su nostalgija bez negativnog predznaka – podsećanje na ne samo vreme kada je svet bio bolji nego i kada smo mi bili nedužniji. Iako Johns, naravno, danas sa DC-jem ima samo ugovorni odnos i nije njihov zaposleni, njegov recentni veliki projekat za ovog izdavača, Doomsday Clock je upravo apoteoza ovog svetonazora, konačni „obračun“ (ali iz ljubavi, valjda) sa nasleđem Alana Moorea i pokušaj da se Supermen konačno otrgne svojim politilčkim konotacijama i pozicionira kao ekskluzivno simbol nade i inspiracije. Koga zanima, o tome je opširnije pisano ovde.
Sve ovo sam ispisao da bih poentirao: Shazam! zapravo nije i sjajan film i da su se zvezde namestile samo malo drugačije – od toga da je montažer bio malo nervozniji pa do toga da se u vreme premijere dogodilo nešto što bi dominiralo naslovima u vestima – mogao je biti i ozbiljan komercijalni promašaj. Shazam! je, zapravo, film koji jedan solidan deo vremena ne uspeva da pronađe svoju radnu temperaturu i u kome se izrazito primećuje kada autori odrađuju obavezne stavove a kada sa strašću rade pomalo prevrantičku superherojsku dekonstrukciju.
Jer, Shazam! je istovremeno i tradicionalni superherojski origin story film, ali i parodija na isti, nešto kao kada biste Lethal Weapon i Loaded Weapon spojili u jedno, samo sa PG-13 estetikom i gorkoslatkom emotivnom ucenom koju dobijamo kroz formulu deca bez roditelja + božićna simbolika = profit.
Baziran na Johnsovom New 52 ributu Shazama, film ne pokušava da dodatno osavremeni ili racionalizuje origin story i ovde imamo sve po redu, čarobnjaka Shazama, Stenu večnosti, sedam smrtnih grehova i magiju, te dečaka-koji-postaje heroj uprkos svojoj pomalo problematičnoj personi. Billy Batson je u ovom filmu četrnaestogodišnjak koga je majka napustila kao veoma malog dečaka i koji poslednjih desetak godina provodi bežeći iz usvojiteljskih porodica i tragajući za njom, grčevito se držeći nade da je u pitanju samo nesporazum. Naravno, kada je u jednom momentu pronađe ovo je momenat otrežnjenja i, eh, donekle i sazrevanja za klinca koji simbolički postaje čovek – a što nije neslično scenarističkoj postavci prethodnog DC filma, Aquamana. Opet, ovo je film koji se ceo upravo bavi time da četrnaestogodišnjak izgovaranjem magične reči sebe može da transformiše u odraslog muškarca predimenzioniranih „odraslih“ moći, od samog stasa i izgleda, preko snage, izdržljivosti i neranjivosti pa sve do letenja koje su Frojdisti, sećamo se, smatrali simbolom erekcije kada bi se pojavljivalo u snovima. Veliki deo komedijske i samo malo subverzivne energije filma Sandberg nalazi upravo u tenziji između onoga o čemu dečaci sanjaju i onoga kako bi to izgledalo da se ostvari i Shazam! je film koji se u ovome oslanja na matricu što ju je 1988. godine postavio Marshallov Big sa Tomom Hanksom koji glumi dvanaestogodišnjeg dečaka u telu odraslog čoveka. Ovo su, dalje, i najuspeliji delovi filma sa najizrazitijom energijom, pogotovo kod Zacharyja Levija koji glumi „odraslog“ Shazama, i hemijom između dečaka i devojčica u domaćinstvu gde žive usvojena deca. Oni manje uspeli delovi filma su vezani za sve ostalo, odnosno za generički superherojski zaplet koji mora imati arhiantagonistu i sudbinu sveta u fokusu.
Zvuči pomalo nepravedno što koristim reč „generički“ jer scenario Henryja Gaydena verno replicira Johnsovo osavremenjavanje originalnog origin storyja Parkera i Becka a scenografija ropski prati Frankovu refleksiju Beckovih Whiz Comics panela, ali upravo se tu primećuje kako film nema ni mašte ni energije kada treba da se bavi ovim obaveznim sadržajima. Johnsov Dr Sivana je već i sam bio neprilično stereotipan lik a film ga dodatno utemeljuje u nikada prerasloj traumi iz detinjstva vezanoj za nedostatak očeve ljubavi i mada ima nečega u toj pseudosimetriji gde protagonist pati jer je majka odsutna a nada se da ga ona i dalje voli, a antagonist pati jer je otac stalno tu a ne primećuje ga – ovo je veoma dcjevski klišeizirano psihologiziranje kakvo bi trebalo da je ostalo iza nas kada je Zack Snyder sišao sa voza. Sivana u originalnim stripovima, ali i u DC-jevom relansiranju iz sedamdesetih predstavlja prototip „ludog naučnika“ odnosno „zlog genija“ i njegov naglašeno karikirani prikaz i kod Fawcetta i kod DC-ja iz sedamdesetih je bio integralni deo duha ovog stripa koji je od početka išao na odmak od mejnstrim superherojštine i svojevrsnu, kako i gore rekoh, „stripovsku“, dobronamernu karikaturu njegovih tropa. Naravno, Johns je taj koji će u New 52 ovo prenebregnuti i, ironično, „uozbiljiti“ strip, posebno Sivanu pa onda i film nema kud već da ide sa negativcem koji potpuno protraći sav kempi potencijal što ga je kasting fantastičnog Marka Stronga doneo.
Ovo je zaista na neki način usud DC-jevog filmskog autputa – deceniju unazad DCEU je promovisan kao „ozbiljan“ i „zreo“ u kontrastu sa marvelovskim žovijalnijim pristupom, do mere da se pričalo kako se i u samim stripovima insistira na mračnijem tonu i obeshrabruje komedija, a što je, ipak, najviše bilo rezultat ogromnog uspeha Nolanove trilogije o Betmenu. Danas, vidimo po Aquamanu, Suicide Squad i Birds of Prey, vedrina i humor nisu tabu u DCEU produkciji ali Shazam!, film napravljen izvan Warnera i po definiciji postavljen kao dobronamerna parodija na mejnstrim superherojštinu naprosto ne može da ode dovoljno daleko u smeru komedije da bi u potpunosti „radio“, a kamoli se primakao Foxovom Deadpoolu.
Utoliko, delovi filma koji se tiču glavnog negativca su vrlo generički i prilično slabi. Sivana je jedva skicirani „villain“ koji sem svog kompleksa što ga tata nikada nije voleo nema maltene nikakav karakter, pa čak ni jasan motiv što želi moć. Udružen sa otelotvorenjima smrtnih grehova, Sivana se pretvara u „letećeg“ superzločinca koji čak nema ni kostim i njegov antagonizam je nemaštovit, dosadan i vrlo očigledno urađen kao obavezan sadržaj filma ali ni mrvu preko. U originalnim stripovima, Sivana je, kako već rekosmo, karikirani zli naučnik sa ergelom pitoresknih sajdkikova i ambicijom da vojno osvoji Sjedinjene Američke Države već u trećem broju Whiz Comics, tj. u drugoj epizodi Captain Marvela i mada je to prilično slično Supermenovom Lexu Luthoru – u tome je upravo cela poenta Sivane, da bude grotesknija, karikiranija verzija Lexa Luthora. Utoliko, kempi Gene Hackman iz Donnerovog Supermana je bliži onome kako bi Sivana funkcionisao u Shazam! nego štoje Strongov ozbiljni ali isprazni negativac.
Drugi elementi filma su bolje realizovani i mada prate Johnsovu osveženu (i „uozbiljenu“) matricu klinca koji pronalazi porodicu – i daruje joj dar kolektivne superherojštine transformišući svoje usvojene sestre i braću u „Marvel Family“ – Sandbergov je rukopis ovde sigurniji. Ono gde ova postavka dobija na dubini – tematika napuštene dece, uklapanja u nove kolektive, maloletničke delinkvencije, konačnog „usvajanja“ porodice – je dobrodošlo, pogotovo uz solidno zabavan ansambl klinaca kao ispao iz jedne od onih komedija koje je Steve Martin u ciklusu Cheaper by the Dozen pravio oslanjajući se na Langov original iz pedesetih. S druge strane, film se možda i previše oslanja na bajkoviti senzibilitet u kome deca prirodno prihvataju onostrano a tenzije unutar porodice usvojenih klinaca se prevazilaze bez mnogo drame – ponovo se vraćam na originalni strip u kome je ideja da je Billy Batson dečak bez roditelja koji spava u podzemnom tunelu metroa a preko dana radi kao najavljivač na radiju bila intenzivno satirična i da je film možda mogao da profitira od zaoštrenijeg tretiranja svoje tematike dece bez roditelja, beskućništva itd. što bi ka približilo originalnom materijalu i uklopilo se u njegov parodijski odmak koji se vidi samo kad tretira superherojske klišee. Valjda ne moram ni da naglašavam da su rasističke karikature iz Whiz Comics epizoda iz četrdesetih ovde sasvim odsutne i zamenjene rasno diversifikovanim ansamblom koji prati Johsnovu postavku iz New 52. To se, makar, valja pohvaliti kao dobrodošlo odmicanje od originala.
No, ako ništa drugo, Zachary Levi je odličan kao Shazam! koji ima telo muškarca u kasnim dvadesetim („možda i tridesetogodišnjaka“, kaže u jednoj sceni) ali intelekt, nagone, navike i senzibilitet četrnaestogodišnjaka. Sav sada već žanrovski kanonizovani pripovedački asortiman „origin story“ filmova je u Shazam! umešno imitiran i parodiran sa svim montažama koje očekujete, inicijalnim šokom protagoniste, sumnjama u sebe i odbacivanjima uloge izabranog i Levi ovde ima odličnu rolu sa prenaglašenim, sigurno parodiranim gestovima i facijalnom mimikom i odličnom hemijom između njega i Jacka Grazera koji igra Freddyja Freemana. Stalno ponavljajuća šala na temu toga kakvo superherojsko ime Batson treba da izabere je uspešna, a manifestno postavljanje radnje filma u DCEU a bez „stvarnih“ kameo-pojavljivanja likova iz Warnerovih filmova je odlično odmereno i postiže tu tematizaciju superherojštine kao aktuelne popularne kulture glavnog toka i u intertekstualnoj ravni (sa memorabilijama i dobro uklopljenim referencama na Betmena i Supermena) ali i u metatteksutalnoj gde film jasno postavlja pitanje kako bi izgledalo kada bi tinejdžeri STVARNO mogli da se transformišu u superheroje.
Utoliko mi je malo i krivo što je Shazam! morao da bude i „normalan“ superherojski film sa balastom dosadnog superzločinca i nemaštovito dizajniranih CGI demona čime je manje mesta ostavljeno za očigledno superiorniju parodiju i komediju. Paradoksalno, Shazam! je mogao da bude bolji film sa upola manjim budžetom gde bi bio prisiljen da na subverziji i komediji izgradi svoj čitav slučaj. Naravno, onda to ne bi bio Shazam! iza koga bi stao Warner i ono što nam je ostalo je neobična, ali uglavnom funkcionalna neravnoteža između korporacijske generičke superherojštine i dinamične indie komedije. Dobro, videćemo kako će nastavak izgledati ako ga bude.