Prošlonedeljni film u tekućem ciklusu radova Akire Kurosawe bio je Pijani anđeo (aka Yoidore Tenshi), sedmi Kurosawin autorski film i po nekoliko elemenata notabilno delo u njegovom opusu. Snimljen 1948. godine, na mizanscenu prljavog, siromašnog i moralno urušenog predgrađa, Pijani anđeo je prvi Kurosawin film u kome prominentno figurišu kriminalci, prvi japanski posleratni film o jakuzama, prva saradnja između Kurosawe i glumca Toshira Mifunea i, po mišljenju dobrog broja kritičara, prvi Kurosawin veliki film. Iako opterećen cenzurom i menjan tokom produkcije u skladu sa zahtevima okupatora ovo je i prvi film kojim je mladi režiser, po sopstvenim rečima, bio zadovoljan u smislu slobode svog izraza.
Pijani anđeo se, kako rekosmo, smatra prvim posleratnim japanskim jakuza-filmom, ali ovo nipošto nije standardna žanrovska priča o jakuzama. Štaviše, iako se oko poslova lokalnih gangstera, njihovih međusobnih odnosa, usijanih glava i vrele krvi, osećaja časti i mačoidnog nastupa vrti najveći deo ove priče, Pijani anđeo je mnogo više anti-jakuza film nego klasična priča o antiherojima sa one strane zakona. Možda je i to deo razloga što je film primljen sa ogromnim entuzijazmom u Japanu, osvojivši naslov filma godine u prestižnom magazinu Kinema Junpo, jer su kritika i publika reagovali ne samo na poznate gangsterske trope i prikaz tvrdih momaka sa ulica i iz plesnih klubova već i na Kurosawin ustanički stav i oštru kritiku jakuza kao beskorisnih tumora na tkivu zajednice, tupavih siledžija koje svoju moć duguju samo reklakazala pričama o sopstvenoj snazi i urbanim mitovima o tome koliko su značajan deo japanskog društva.
Ovde vredi podsetiti da je u Japanu organizovani kriminal tradicionalno zaista ugrađen u društveni odnos, sa jakuzama koje imaju odnos komplikovanog ali uglavnom čvrstog primirja sa organima reda i pozicijom u zajednici koja se prihvata kao element opšteg društvenog stanja. Organizovani gangovi u Japanu imaju svoje oznake (značke), druge ljude nazivaju „civilima“ i ne samo da drže velike legitimne biznise već i, na kraju dana, čuvaju neku vrstu mira na ulicama i oslobađaju pripadnike zajednice straha od lokalnih siledžija, napaljenih klinaca, silovatelja, entuzijastičnih razbojnika i slično. Jakuze sebe smatraju posebnom društvenom grupacijom sa izvesnim zaslugama (što, ipak, većim delom potiče od njihove istorije u Edo periodu kada su se neki krijumčarski klanovi nametnuli kao ekonomska i socijalna sila i bili prepoznati i od strane države na određenom nivou kao legitimne organizacije) i nisu nepoznate ni recentne situacije kada su reagovali na velike društvene krize i pomagali zajednicu – na primer nakon velikog zemljotresa u Kobeu pre četvrt veka.
Sa druge strane, jakuze su, naravno, kriminalci i bave se trgovinom ljudima, narkoticima, reketiranjem i to što, tehnički, ne kradu i što štite zajednicu od lopova u nekoj krajnoj analizi ne bi trebalo da je dovoljno da ih se smatra za dobročinitelje i neku vrstu, jelte, humanitarne organizacije kojoj je čast na prvom mestu.
A ipak, to je ono kako su često prikazivani na filmu, pogotovo u periodu pre drugog svetskog rata kada su bakuto kriminalci (kako su tada nazivani zbog svoje sklonosti ka kockanju i organizovanju biznisa vezanog za kocku) imali čitav filmski žanr u kome su igrali ulogu nevoljnih otpadnika od društva zlatna srca, takoreći klasičnih antiheroja. Paralela sa američkim filmom može da se nađe u džejmskegnijevskoj romantizaciji kriminalaca no dok je u Holivudu žanr nastavio da se razvija tokom rata, u Japanu je praktično usahnuo jer je najveći deo produkcije tokom četrdesetih kontrolisala država i usmeravala filmove u propagandnom smeru, kako smo uostalom već i pominjali pišući o Kurosawinom ratnom periodu.
Zbog toga je Pijani anđeo došao kao takav šamar od koga se dobar deo nacije, naizgled u sekundi otreznio. Ako je ovo prvi posleratni jakuza-film snimljen u Japanu, on je verovatno i prvi u kome se termin bokuto zamenjuje terminom jakuza koga čujemo izgovorenog nekoliko puta, prevashodno iz usta lokalnog doktora, Sanade, rezigniranog, besnog čoveka koji posmatra kako mu se zemlja pod okupacijom urušava, društvo propada a pijane budaletine koje sebe smatraju modernim samurajima pucaju jedni na druge i trabunjaju unaokolo o časti i lojalnosti.
Moderni pripadnici organizovanog kriminala u Japanu sebe nazivaju terminom gokudo, koji bi se mogao prevesti kao „esktremni put“, romansiraući svoje postojanje kao, jelte, borbu neprestanu u kojoj treba da bude što biti ne može. Termin „jakuza“ koji je rašireniji – a što same jakuze boli – je zapravo pežorativ i označavca luzere, bednike koji se kockaju i gube i nema u sebi ničeg romantičnog.
Kurosawi su cenzori strogo zabranili da pravi ikakve reference na američku okupaciju, pa čak i isticanje znakova na engleskom na ulicama – nečeg što je uspeo da provuče u prethodnom filmu, romantičnom i zastrašujućem Divna Nedelja – i Pijani anđeo je film koji bedu, prljavštinu i moralno propadanje pokazuje bez važnog dela konteksta. Nekom manje sposobnom autoru ovo bi umanjilo oštrinu kritičkog sečiva ali ne i Kurosawi i ono što počinje kao socijalna drama o lokalnom doktoru koji se nagledao svega i preko glave mu je ranjenih gangstera i bolesnika od tuberkuloze, transformiše se u belo usijanu basnu o propasti lokalnog jakuza-indijanca, mladog, napaljenog gangstera koji se opija, bije i svađa, kenjajući unaokolo o časti i lojalnosti, nesvestan da ove reči njegovim nadređenima, na kraju dana ne znače mnogo i da će ga otresti kao dlaku sa sapuna kada im više ne bude bio po volji.
Ima razloga za ovaj zaokret a glavni razlog zove se Toshiro Mifune. Mifune u ovom filmu igra pomenutog mladog gangstera, Matsunagu, vitak, namršten, zalizane crne kose, obučen po poslednjoj američkoj modi u odelo sa naramenicama, spreman da osvoji svet ili pogine za svog anikija koji je upravo izašao iz zatvora u kome je sedeo četiri godine zbog pokušaja ubistva. Matsunaga je u originalnom scenariju imao manju ulogu dok se priča više vrtela oko doktora Sanade, ali je Kurosawa bio toliko impresioniran intenzitetom, kretanjem, artikulacijama, energijom mladog glumca koji se potpuno uneo u ulogu, da je u finalnom proizvodu Matsunaga praktično kidnapovao film i ostavio Sanadi samo da bude uokvirujuće prisustvo, neko ko gleda, zgražava se i ko na kraju ne može ništa da uradi jer će dečaci uvek biti dečaci.
Priča je da je Kurosawi Mifunea preporučio kolega i da ga je ovaj onda gledao na audiciji za neki drugi film i bio toliko zapanjen njegovim „mačjim“ pokretima da mu je odmah dao ulogu. Ovo će biti početak dugačke saradnje i Kurosawa će sa Mifuneom kroz svoju karijeru snimiti još petnaest filmova.
Pijani anđeo tako, više hvatajući trenutnu inspiraciju nego sledeći scenario bez skretanja uspeva da spoji socijalnu dramu sa teatralnijim, ikoničkijim intenzitetrom jakuza filma. Doktor Sanada je besni, razočarani vlasnik privatne ordinacije u gradskoj čevtrti koja izgleda kao da se rat završio bukvalno pre pola sata. Prljavština, sirotinja, tuberkuloza, napaljeni lokalni đilkoši koji za sebe misle da su sada samuraji jer ih je neko zadužio da uteruju pare od vlasnika radnji, prostitutke koje se pale na zalizane, namrštene mužjake i sanjaju o romantičnim budućnostima… Sanada sve to gleda i mada ne može ništa da uradi on barem ne ćuti. Najveći deo kritike jakuza i njihove mitomanije stiže upravo iz njegovih usta i Sanada – koga maestralno igra Kurosawin pouzdani saradnik Takashi Shimura – je čovek koji očigledno ne misli da išta ima da izgubi pa ide unaokolo napušavajući sve živo, kršeći sve socijalne norme time što će svakom reći istinu a ne umivenu diplomatsku šarenu lažu ili snishodljivi ulizički program, računajući da je zajednici ipak potreban kakav-takav doktor i da će ga to nekako zaštititi kada kriminalce u lice naziva idiotima i šalje ih kući jer mu je dosta prepirke sa njima. Naravno, Sanada dobije po pičci nekoliko puta u toku filama, ali tačno je da ga ne ubiju – ako već nije postao veliki, poznat i bogat doktor kao njegove kolege sa fakulteta, Sanada je makar svojim tretiranjem tuberkuloze i rana od vatrnog oružja ljudi iz kraja sebe učinio vrednim resursom zajednice. Pa onda valjda, misli on, ima pravo da toj zajednici stalno ukazuje kako je nisko pala.
Sanada je taj „Pijani anđeo“ iz naslova, i sa Matsuganom on razvije odnos intenzivne ljubavi/ mržnje dok pokušava da mladog, ludog, prekog i grubog gansgtera izleči od tuberkuloze. Kurosawa sjajno pokazuje različlite faze njihovog odnosa bez mnogo „objašnjavanja“, samo prikazujući kako dva muškarca koji jedan drugog ne podnose na kraju nalaze neizgovoreno poštovanje jedan za drugog.
No, ovo nije film o iskupljenju, pa čak ni klasična džejmskegnijevska priča o antiheroju. Kegni je, naravno igrao u filmovima koji su pokazivali kritičke tonove prema gangsterima, notabilno Lude Dvadesete Raoula Walsha, ali Pijani anđeo je zapravo mnogo više elajakazanovska socijalna drama samo smeštena u milje kriminala i nasilja koji se od socijalne drame ne može razdvojiti.
Hoću reći, Pijani anđeo, slično Kazanovim radovima, ne samo da ne romantizuje osobe s one strane zakona već ih temeljito dekonstruiše, pokazujući da beda rađa bedu i da dripački životi vode do dripačke smrti, uspevajući, ipak da očuva poštovanje za ljudsko dostojanstvo i da ne padne u nihilizam.
Mifune, naravno, nosi najveći deo ove dekonstrukcije, klateći se pijano, besneći ponekad samo očima a ponekad čitavim telom, pokušavajući samog sebe da uveri o priče o časti i lojalnosti. Njegov aniki – pobratim – Okada je njegov antipod, temeljito jezivo, preteće prisustvo s onu stranu ikakve primisli o iskupljenju, dok je šef porodice, njihov ojabun (koga igra legendarni Masao Shimizu poznat iz Mizoguchjijevog 47 Ronina) onaj od koga čujemo potvrdu da je cela priča o kodeksu jakuza puko proseravanje za naivne klince. Prikazujući ove starije, okorele gangstere, Kurosawa otvara prostor za Mifuneovu intenzivnu glumu i urušavanje lika samog u sebe dok mu telo proždire tuberkuloza a intelekt stid i sumnja. Sa jako malo reči ali sa mnogo fizičke, telesne glume i facijalne mimike, Mifune gradi portret Matsunage, gurajući svoj lik sve jače, sve sigurnije pravo u propast. Ova uloga će, naravno, mladog glumca staviti na mapu japanske kinematografije i od njega napraviti nešto što će Marlon Brando u Americi postati tek u narednoj deceniji, glumeći u Kazanovim i Benedekovim filmovima.*
*A pošto je Pijani anđeo u Američki bioskop stigao tek 1959. godine, Mifuneova gluma je, jasno, poređena sa Brandovom kao da je Brando bio prvi.
Kurosawa ima vremena i za set pisove koji parodiraju gangsterski glamur, notabilno u jednoj izuzetno režiranoj plesnoj sceni u klubu gde japanska džez zvezda Shizuko Kasagi sa orkestrom izvodi Jungle Boogie za koju je tekst napisao sam Kurosawa, kao satiru na američki džez.
Kraj filma je izvanredno upečatljiv, sa Matsunagom koji prolazi kroz grozničavi delirijum (posredovan i vrlo simpatičnim „specijalnim efektima“ koji ga prikazuju kako samog sebe vadi iz mrtvačkog kovčega i sebe juri po plaži – koja je, ne zaboravimo, u japanskom verovanju mesto na kome ljudi prelaze iz sveta živih u zagrobni život), a onda rešava da učini jednu poslednju ispravnu stvar – bar onako kako je vide oni koji su odrasli na filmovima koji romantizuju gangstere. Finalni sukob između Matsunage i Okade nije atraktivna akciona scena dvojice mačo šmekera već sramotno, bedno valjanje po podu i prosutoj farbi, drhtanje od straha dvojice muškaraca umazanih kao svinje i konačna, neizbežna a tako glupa smrt.
Ipak, film se završava na pozitivnoj noti i nakon što doktor Sanada za svog bivšeg – sada pokojnog – pacijenta ne uspe da nađe lepši epitaf od „jakuze nepogrešivo na kraju naprave loš izbor“, vest o tome da je sedamnaestogodišnja učenica koju je takođe lečio od tuberkuloze ne samo izlečena već i stekla diplomu srednje škole takođe nepogrešivo podseća gde sutrašnjica leži: ne u lupetanjima pijanih lokalnih siledžija koje tripuju da su ulični ratnici, jelte, ako je baš potrebno da nam se ovo bukvalno ispiše. A, sudeći po tome da nam na izbore, čini se, izlaze i Levijatani i Miše Vacići i kapetani Dragani dok nam školovana deca beže u razvijenije krajeve, utisak je da bi RTS Pijanog anđela trebalo da pušta najmanje jednom dnevno sve do izbora 21. Juna.
