Dake, pročitao sam prve dve kolekcije mange MoMo -the blood taker- a koje na zapadu od Avgusta ove godine objavljuje Seven Seas Entertainment. Poslednjih sam nedelja pisao o nekoliko manga-serijala za koje sam sve uz puno entuzijazma penio da su u pitanju novi shonen hitovi i govorio o njihovoj kompleksnoj karakterizaciji i kvalitetnoj akciji i poigravanju sa stereotipovima itd. ali naravno da ponekada samo želite da čitate strip u kome vampirica stara 200 godina sa licem osmogodišnjakinje, telom tridesetdvogodišnjakinje i kolekcijom veša na kojoj bi joj i Rosie Huntington-Whiteley ozbiljno pozavidela tretira izgorelog, ciničnog policijskog inspektora kao svoju igračku, a onda se tu i neki vampiri međusobno bore i to na sve strane lete ruke, noge i glave. Mislim, poželite to, zar ne? Nisam samo ja u pitanju? Drugari?
Da budem iskren, MoMo -the blood taker- i nije strip baš po mom ukusu jer je ovde previše toga pravljeno po formuli a formula koja se koristi nije baš moja šolja podgrejane ljudske krvi, ali tu čak i ne mislim na činjenicu da dobar deo stranica u ove prve dve kolekcije zapremaju slike devojčica koje bi se na zapadu smatrale daleko ilegalnim za bilo koju aktivnost koja se sugeriše na tim stranicama. MoMo -the blood taker- nije pornografski strip, niti je zapravo u pitanju nekakva erotska priča, ovo je prilično klasična seinen manga, ali seinen manga usmerena na mlade muškarce koje BAŠ lože ukusno erotizovane klinke. I mada u priči nigde nema seksa, paradiranje titularne protagonistkinje u vešu za koji kaže da ga je vrlo ciljano obukla da se umili pomenutom sredovečnom policijskom inspektoru bi svakako moglo da bude odbojno za, jelte, zapadnog čitaoca koji nije ugođen na frekvenciju jabanske hebefilije.
Ali kako rekoh, nije TO problem koji ja imam sa ovim stripom. Ipak sam ja previše decenija ostavio iza sebe u kojima sam konzumirao japansku popularnu kulturu sa obe ruke i bez stajanja da se uzme vazduh da bi me tu sad kao nešto prizor devojčice u negližeu šokirao. MoMo -the blood taker- je, kako rekoh, za moj groš nešto problematičniji jer stvari radi po formuli na jedan gotovo nametljivo mehanički način i dok mu to u nekim elementima prilično pomaže da čitaoca opkoli sa svih strana i obezbedi mu osećaj da se nalazi u dobro definisanom svetu u kome žive kompleksni likovi sa unutrašnjim životima, u drugim mu elementima odmaže na ime, pa, naprosto previše praznog hoda koji bi se samo uz dosta darežljivosti mogao nazvati radom sa likovima.
MoMo -the blood taker- originalno serijalizovan u magazinu Young Jump izdavača Kodansha, je delo mangake po imenu Akira Sugito, a koji je pre ovoga radio serijal Boku Girl začet 2013. godine i sa solidnih jedanaest kolekcija do kojih je na kraju dobacio. Autor Boku Girl opisuje kao „blago razvratnu komediju“ mada iz prikaza po internetu vidim da je u pitanju i gender-bender ecchi narativ sa glavnim junakom koji se, jelte, transformiše u osobu drugog pola i onda daljim romantičnim i komičnim konsekvencama (u koje spada i to da dobar deo njegovih poznanika pokušava da ga povali, na silu…). Akira Sugito kaže da je usmerenje njegovog rada drastično promenjeno u međuvremenu i da je MoMo -the blood taker- rezultat procesa probe i greške koji je na kraju porodio ovo što imamo pred sobom. Fer. U japanu je serijal izlazio od početka 2019. godine do polovine prošle, sa devet kolekcija koje obuhvataju njegovih 96 poglavlja. Seven Seas Entertainment su verovatno pomislili da na Engleskom jeziku naprosto nema dovoljno narativa o seksi vampirima i urbanim ratovima koje oni vode pa je od ove godine krenuo sa lokalizacijom…
Ali, mislim, naravno da ima. MoMo -the blood taker- je svakako ograničen i time da Sugito konceptualno nije smislio gotovo ništa originalno i da se njegova interpretacija vampirskih motiva po malo čemu izdvaja u oceanu vampirskih mangi u kojem se čak i zapadna publika davi. Kombinacija horora, romanse i erotike je odavno eksperimentalno dovedena do idealnih udela i mnogo uspešnih serijala je na osnovu ove formule urađeno u poslednjih dvadesetak godina* pa je MoMo -the blood taker- u najboljem slučaju „me too“ pokušaj, kompetentan ali ni po čemu poseban ili naglašeno inventivan.
* Rosario + Vampire, Vampire Knight, Bloody Kiss, Pure Blood, Midnight Secretary, Blood+, Dance in the Vampire Bund, Vampire Hunter D: Bloodlust, Bloody Cross, Blood Lad, Seraph of the End, naravno Hellsing i Tokyo Ghoul…
Zapravo, možda je najinventivniji element ovog stripa to što u glavnoj ulozi ima „starog“ muškarca. Naravno, sa 38 godina je policijski inspektor Mikogami Keiji i dalje prilično mladolik, pogotovo uz Sugitov crtež koji čini da ovaj izgleda kao da je u srednjim dvadesetim godinama, ali on je svakako kodifikovan kao star, gotovo izgoreo čovek koji iza sebe ima ne samo godine naporne policijske službe već i strašnu traumu od koje se nikada nije oporavio i koja je usmeravala čitav njegov život u poslednjoj deceniji.
MoMo -the blood taker- počinje kao policijski procedural i možda je jedna od barijera koje treba prevazići i to da narativ dosta snažno menja žanrovsku klasifikaciju kako priča ide napred. Ne u smislu da ovo nije „prirodno“ s obzirom na to kako se glavni lik menja i kroz šta prolazi, koliko u smislu da se čini kako autor mehanički ispisuje (i crta) mnogo tabli koje će u kasnijem toku priče biti potpuno inkonsekventne. Prvi tom dobrim delom zauzimaju scene vezane za policijsku proceduru i Keijijeve kolege koje pobliže upoznajemo i upućujemo se u odnose između njih, da bi to sve postalo prilično irelevantno u kasnijim epizodama kada Keiji doživi dramatičnu transformaciju i uđe duboko u svet vampira koji ima svoja pravila i svoje drame.
Otud MoMo -the blood taker- kreće sa nizom misterioznih ubistava u kojima su pojedinci ili parovi metodično raskomadani a njihova krv nekako isušena, a koja, naravno, zbunjuju policiju i daju Keijiju priliku da pokaže da je i pored svoje generalne kurobolje za policijska pravila i dalje odličan istražitelj, da bi zatim, kada se Keiji susretne sa svojom sudbinom strip postao gotski akcioni horor usredsređen na „unutrašnju politiku“ vampirske zajednice i Keijijeve pokušaje da se u njoj snađe.
Ponovo, stripu ne zameram taj žanrovski zaokret ali mu zameram što zaista prenaglašava onaj mangama i inače svojstveni pristup metodičnog rada na mnogim detaljima koji se kasnije pokazuju kao irelevantni za priču i bili su tu samo da bi autor mogao da nacrta veći broj epizoda. Otud i utisak da MoMo -the blood taker- počinje nekoliko puta, sa prethodnim narativom iz koga je možda 10% zaista bitno za praćenje dalje priče.
No, svakako, ovaj metodični pristup ima i svoje dobre strane. Vampirsko društvo u Japanu je dosta detaljno i interesantno prikazano, a Keijijeva životna priča je iako oslonjena na osvetnički kliše makar zanimljiva. Pomaže što je vampir koji je Keijiju doneo bolni životni gubitak pre deset godina zaista upečatljiva pojava, osoba „sa dva lica“, ili makar sa ustima na mestima na kojima drugi ljudi, pa ni drugi vampiri nemaju usta, a od koje strepe i drugi vampiri. Naravno, kako to već ide, ovde postoje različite klase vampira, neke moćnije, neke slabije, postoje vampirski šegrti i sledbenici, ali i vampirski gospodari i uber-gospodari i sve je to jedan ugodno poznat vampirski imaginarijum koji kombinuje gotske predloške sa japanskim loli-opsesijama.
I, mislim, druga polovina do sada na Engleskom jeziku dostupne priče se dobrim delom bavi Keijijevim odnosom sa titularnom MoMo koja ima posebno mesto u vampirskoj hijerarhiji na ime svog porekla, a koja zbunjenog i besnog muškarca prihvata kao svog sledbenika, ali prema njemu razvija čak i njoj samoj neočekivane romantične emocije.* Sugita ulaže dosta rada da Keijija i MoMo pošalje na misiju u kojoj će njena ogromna moć biti donekle ograničena a njegova srazmerna slabost kompenzovana ipak nekakvim životnim iskustvom i do kraja drugog toma MoMo -the blood taker- ponovo blago menja žanr pretvarajući se u ansambl-strip koji ima čak i elemente komedije zasnovane na ideji prilagođavanja vampira životu u normalnom ljudskom društvu.
*čitaocu ove emocije ne samo da nisu neočekivane nego se može sa dosta sigurnosti reći da veliki broj potrošača ovaj strip i kupuje u njihovoj anticipaciji.
Ta žanrovska meandriranja su očigledno zaštitni znak ovog serijala, ali je to isto toliko i Sugitov kvalitetni crtež. Opet, on se ovde nije bacio u neke bezgranične invencije, no, kako strip treba da prvo bude detektivski triler, pa akcioni-erotski-horor pa na kraju malo i slice of life komedija, fer je reći da se autor vrlo solidno snalazi sa atmosferom i pripovedanjem. Likovi su mu, naravno, ekstremno mladoliki, čak je i ubervampir koji je na vrhu hijerarhijske piramide predstavljen kao nežni plavušan koji ima možda 35 godina, ali to naprosto ide uz ovakav strip. Sama MoMo je jedan agresivan loli-kliše i nema ni preterano mnogo karaktera, kako u pisanju tako i u crtežu ali je lepo urađena i njenoj odeći, opremi ali i poziranju je posvećena dužna pažnja. Sugito generalno ljude i vampire crta odlično, sa finim odnosom otmenosti, lepote a onda i monstruozosti na drugoj strani a akcija i horor su krvavi i visceralni i strip vizuelno zaista ima šta da ponudi.
Glavni problem sa MoMo -the blood taker- je, što se mene tiče, ta njegova razvučenost i spor tempo kojim se radnja odvija. Interesantna – ako već ne naročito originalna – premisa i prijemčivi likovi (uključujući MoMoinog „psa“ Dantea) ovde bivaju razvodnjeni Sugitovim insistiranjem na često dugačkim scenama interpersonalne komunikacije između likova koje nemaju neki funkciju sem da nam daju malo atmosfere i karakterizacije što na kraju budu nebitni u pogledu centralne priče. Kada je strip fokusiran na likove i stvarnu dramu koju prolaze, te jaku akciju, znatno je bolji. Ovo svakako nije neka originalna, maštovita pripovest i, kako rekosmo, vampirskih mangi ima toliko da se ne možete baciti kamenom a da neku ne spičite u glavu, pa MoMo -the blood taker- na svojoj strani ima taj dobri crtež i drusnu akciju koji su meni prijali. Seven Seas kolekcije prodaje ovde.
