ENGLISH SPEAKERS PLEASE KINDLY SCROLL ALL THE WAY DOWN TO THE COMMENTS SECTION FOR A PERFECTLY SERVICEABLE YET AWKWARDLY EMBARASSING TRANSLATION OF THE REVIEW
Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje ćemo se grejati uz free jazz. James McKain, furiozni saksofonista sa kojim smo već imali jedan urnebesan susret ranije ove godine bio je toliko ljubazan da mi pošalje novi album improvizacija i harmolodičkog free jazza a koji je snimio sa još dva saborca za malu konektikatsku etiketu firstname lastname. Ja sam se naravno oduševljeno bacio u smeru ovog zvuka, pogotovo kada sam video naslov albuma i nazive kompozicija. James Mckain, James Paul Nadien, Caleb Duval: Dancing dolazi i uz kratku ali jasnu eksplikaciju koja kaže: „glupa muzika za glupe ljude/ živela harmolodika/ posvećeno Ornetteu“ i ovo je, uglavnom sve što treba da znate o ovom albumu, mada je zapravo idealno da ga slušate bez ikakvih, čak i ovako skromnih predznanja.
Jer, u idealnom slučaju, slobodna improvizacija treba da vas uhvati nespremnog. Ako, na kraju krajeva, sami muzičari nisu imali pojma šta će svirati tokom narednih pola sata, zašto bi slušalac imao nepoštene prednosti i dolazio do plodova njihovog rada uz unapred pripremljen kontekst? Mnogo slobodne improvizacije u poslednjih šezdesetak godina, bilo u okviru akademske muzike, bilo u okviru jazza, bilo u okviru drugih formi popularn(ij)e muzike, programski je bilo utemeljeno upravo na ideji ispražnjenosti, odsustva konteksta, bekstva od sviračke tehnike ali i bilo koje postojeće teorije, usmereno da bude čista, ničim zaprljana emanacija ljudskog duha u trenutku izvođenja muzike, izdvojena od tradicije, teritorije teorije, istorije, identiteta i imenovanja bilo koje vrste.
No, naravno, čim je više od jednog muzičara počelo da radi slične stvari, kontekst se kreirao sam od sebe. I to ne jedan kontekst – pregršt konteksta. Neki su ljudi „slobodnu muziku“ stvarali temeljeći se na zen-budističkim principima slučajnosti koja je vrednija od autorske namere (notabilno John Cage), neki su svojim muzičarima davali eksplicitna uputstva da je dopušteno da iz svog instrumenta puste bilo kakav zvuk samo u momentima kada im je um potpuno ispražnjen i kada NE misle (Karlheinz Stockhausen), neki su svojim muzičarima davali instrumente koje oni prvi put vide u životu i instruirali ih da je u pitanju „vežba iz neznanja“ (Sun Ra), neki su prosto uzimali ogromnu količinu psihodeličnih droga i udarali u bubnjeve dok im ruke ne poplave (Angus MacLise).
A onda smo imali i neke koji su bili na pramcu džez-avangarde, bili poznati po napuštanju harmonije i akorda, samo da bi kasnije napravili interesantan zaokret i, uz električne instrumente i naklon fanku kreirali jedan sveobuhvatni muzički svetonazor koji je dopustio i melodiju i harmoniju i ritam, ali ni jednom od njih nije dao prednost nad drugima. „Harmolodika“, kako je Ornette Coleman krstio svoju muzičku filozofiju iz sedamdesetih godina prošlog veka je nastala spajanjem reči za harmoniju, melodiju i pokret i predstavljala varljivo nehijerarhijski pristup pravljenju muzike nameran da iz svakog muzičara izvuče njegovu suštinu a zatim tu suštinu sjedini sa suštinama drugih muzičara u jednom slobodnom ali intuitivno, prirodno koordiniranom kolektivnom muzičkom izrazu. Iako su muzičari poput Jamesa Blooda Ulmera ili Jamaaladeena Tacume poznati po tome što su formalno usvojili principe harmolodike u svom stvaralaštvu, fer je reći da je Ornetteov pristup kreiranju slobodne ali strukturirane muzike imao ogromnog uticaja na praktično sav avangardni džez (i fank) koji su došli posle njegovog albuma Dancing in Your Head iz 1977. godine.
James McKain nam je već poznat kao, rekosmo, furiozan, energičan saksofonista kod koga je u prvom redu strast a ne puka snaga i o albumu Blekingegade sam proletos napisao mnogo lepih reči. Za ovu priliku se McKain udružio sa još dvojicom muzičara da bi njih trojica u, kako sami kažu „znojavom, odvratnom magacinu u Filadelfiji“ snimili nekih 37 minuta bučne, slobodne, spektakularno drske muzike.
Bubnjeve je ovde odsvirao James Paul Nadien, perkusionista (+pijanista) i improvizator trenutno nastanjen u Bruklinu. Kaže da je trenutno dobrim delom usredsređen na sviranje solo udaraljki, ali i na saradnju sa nekoliko projekata kao što su Toadal Package, Postmodern Miniatures i Stalwart. Nadien je diplomirao perkusije na Konzervatorijumu Nova Engleska kao stipendista je fonda porodice Blow a njegove dosadašnje saradnje ubrajaju i neke ugledne muzičare kao što su Anthony Coleman, William Hooker, Joe Morris, Stephen Gauci itd.
Na električnom basu imamo Caleba Duvala, improvizatora koji, sudeći po biografiji na njegovom sajtu veoma mnogo i veoma ozbiljno razmišlja o tome šta je slobodna muzika i kako ona na najbolji način može da ujedini sve različite ideje koje o muzici mogu postojati, ali i sve uticaje muzičara i ljudi koje srećete tokom života i rada. Duval kaže da iako „improvizacija trenutno ima rast popularnosti, istovemeno ima i pad autentičnosti“ i da „muzika postaje isuviše akademska i estetizovana“ te da je njegovo interesovanje kao muzičara sasvim suprotno i da želi da slobodnu muziku vrati radikalizmu iz njene prošlosti. Duval i sam svira sa projektom Stalwart i sarađuje sa gitaristom po imenu Luke Rovinsky a na ovom albumu svira električni bas.
I, pa, Dancing je svakako zvuk tri čoveka koji sviraju zajedno ali od kojih i svaki u isto vreme svira slobodno, nesputano i individualno. Nazivi kompozicija (in, your, head) su dodatno uputstvo za to kako treba slušati ovu muziku ali McKain, Duval i Nadien ni ne pokušavaju da imitiraju zvuk Ornettea Colemana, iz njegove Prime Time ili bilo koje druge faze. McKain je, na kraju krajeva tenor-saksofonista i njegov topli, masivni zvuk ne podseća mnogo na Ornetteove lake alt-melodije. Mada, da bude jasno, nekoliko puta tokom ove tri kompozicije čućete fraze koje eksplicitno asociraju na Ornettea i njegovu radosnu, rasterećenu, praktično zen-bop svirku iz bilo kog perioda njegovog rada. McKainov saksofon je često snažan, distorziran i glasan ali velikim delom njegova svirka na ovom albumu bavi se melodijom i njenim varijacijama sa nešto manjim akcentom na teksturi i ekstremnm tehnikama koje maltene po definiciji vezujemo za tenor saksofoniste u free jazzu.
No, kome je do ekstremizma, za njega je na ovoj ploči zadužen Duval. Iako ćemo čuti i nešto što bi se uz malo dobre volje moglo nazvati i električnim džezom ili fankom u njegovoj svirci, sa brzim preplitanjem po žicama i pregrštima tonova koji iz njih izleću, Duval je, reklo bi se, zainteresovan pre svega za teksturu i stohastičnu buku. Njegova bas-gitara uključena je u nepoznat broj pedala i Duval jedan veliki deo ovog albuma provodi u praktično power electronics modu, puštajući u miks zastrašujuća elektronska urlanja i distorzirane vriske.
Nadien, pak, nudi razuzdanu poliritmiju u prepoznatljivom free jazz ključu i njegova grčevita ritmička pulsiranja muzici daju jak pokretački impuls. Ovo nije „lep“ free jazz koji radi na građenju gruva i gde bi bubnjar postavljao pozadinu za ostale muzičare da preko nje soliraju, već mnogo više znojava, prljava borba u kojoj se svaki od muzičara rve sa nekim svojim demonom i pronalazi neku svoju sreću a najveća sreća je kada se njihove tri sreće susretnu i zaigraju zajedno.
Naravno, priroda ove muzike je da se to neće dešavati baš stalno, pa možda ni većinu vremena ali priroda slušanja ove muzike je upravo u tome da slušalac aktivno učestvuje u procesu i traži spone koje spontano izleću kroz svirku što je jedinstvena, neponovljiva i predstavlja polaroid tri prirode koje su se zatekle u istom prostoru u isto vreme i rešile da se poigraju. Dancing nije album plesne muzike u užem smislu, ali u širem smislu, on će sa vama rado igrati mnogo mnogo puta. Pa uživajte: