Eh, da, OVAKO se rade sezonski događaji. Ovako se radi company crossover koji ne samo da smisleno gradi na temelju priča pričanih unazad godinama, ne samo da razume svoje likove i pritiska ih tamo gde su najtanji da bi pronašao u njima kapacitet da budu najjači, ne samo da promeni status kvo celog univerzuma na interesantan način i zaseje seme za buduće, potencialno zanimljive priče, već koji ima i meru STVARNOG emotivnog gravitasa i u čitaocu izazove i malo zapitanosti, brige, straha, refleksije, dok samog sebe propituje da li bi ON bio vredan kada bi njemu sada uzeli da sude. Pričam naravno, o ovogodišnjem Marvelovom sezonskom događaju A.X.E.: Judgment Day i još jednom praktičnom dokazu da najbolji događaji nastaju kada ih uradi scenarista koji ne samo ima puno kreativne kontrole nad materijalom nego i koji dolazi iz pomalo izmeštene pozicije. Prošli put kada smo nešto slično imali bio je to House of X/ Powers of X Jonathana Hickmana iz kojeg je izraslo sve što danas čitamo u X-Men stripovima, pa i dobar deo onog na čemu stoji A.X.E.: Judgment Day. Ovog puta, pa, dobili smo Kierona Gillena, svežeg i raspoloženog posle nekoliko godina odmaranja od superherojskog mejnstrima i uživanja u radu na uspešnim creator owned serijalima* a čiji je povratak u Marvel, kao i Hickmanov, uostalom, obeležila nova fokusiranost ali i smela ambicija da se uhvati u koštac sa nekim od najkultnijih elemenata Marvelove istorije.
*Mada ne treba zaboraviti da je ovde bilo i malo vrhunski transgresivnog superherojskog rada sa miniserijalom Peter Cannon: Thunderbolt
Konkretno, pričali smo već o serijalu Eternals i tome da je Gillenov rad (Sa Esadom Ribićem kao glavnim crtačem na ovom serijalu) posebno značajan ne samo zato što se bavi likovima i konceptima takvog titana superherojskog stripa kao što je Jack Kirby nego i zato što je Gillen imao dovoljno smelosti i spretnosti da u Kirbyjev više od četrdeset godina stari haos ideja, motiva i simbola, uvede red koji ne samo da daje smislenost komplikovanoj kosmološkoj konstrukciji što ju je Kirby iza sebe ostavio fatalno nedovršenu a mnogi vrsni scenaristi se kasnije sa njom rvali (Roy Thomas, Neil Gaiman…), nego i da je učini relevantnom za aktuelni trenutak u Marvelovoj istoriji i uveže u neka druga dešavanja, gradeći time snažan temelj za A.X.E.: Judgment Day. Konkretno, govorim o sa jedne strane Hickmanovom radu sa X-Men a sa druge o Aaronovom radu na Avengers, koji je i sam uzeo elemente Kirbyjevog mitosa o Celestialsima i sa njima uradio nešto interesantno i istorijski relevantno.
U tom smislu, A.X.E.: Judgment Day je krosover koji demonstrira pažljiv urednički rad, koordinaciju i planiranje, nešto za šta istorijski češće mogu da pohvalim DC nego Marvel čiji mnogi company crossoveri umeju da budu s-neba-pa-u-rebra događaji, „Ups, izgleda da opet imamo planetarnu krizu“, bez nekakve ozbiljne pripreme. Ovo je, da bude jasno, možda i namerno, sa ambicijom da ovakvi događaji budu dostupni i publici koja ne prati opsesivno veliki broj tekućih serijala, ali naravno da to nema smisla jer su mnogi od njih, poput recimo Empyre i sami bazirani na pola veka starim dešavanjima i motivima.
Ono što A.X.E.: Judgment Day, dakle, izdvaja od uobičajenog Marvelovog programa je sa jedne strane ta pažljiva priprema kojom se dešavanja tokom ovog krosovera nameću kao neminovni ishodi nagomilanih istorijskih protivrečnosti – čime sržna Marvelova publika dobija propisnu isplatu za dugogodišnje ulaganje vremena i novca u čitanje različitih serijala – ali sa druge Gillenova veoma jasno, veoma čisto iskristalisana centralna ideja koju i vrlo turistički nastrojeni, vrlo povremeni čitalac Marvelovih stripova može odmah da razume i da na nju ima emotivni odgovor.
Jer, da bude jasno A.X.E.: Judgment Day je u svojoj suštini jednostavno postavljeno pitanje: šta ako bi jednog dana Bog rešio da sudi svakoj osobi na planeti ponaosob i, ako većinski ishodi suđenja budu negativni, odluči da naprosto zbriše ljudsku rasu sa te, jelte, planete, kako bi moglo da se započne iz početka? I šta, jelte, ako bi ta planeta bila Zemlja u Marvelovom univerzumu 616, naseljena silnim superherojima koje poznajemo ali i sa još osam milijardi ljudi koji prolaze kroz ovo suđenje, ni krivi ni dužni ali, pokazaće se kroz suđenje, pomalo i krivi i dužni?
Ovo je onaj visoki koncept koji u principu retko viđamo u superherojskim stripovima i vezan je najpre za rad „Autora“ sa velikim početnim slovom, koji sebe vide i kao ipak umetnike u medijumu definisanom zanatom i industrijskom replikacijom. Kirby je svakako bio jedan od njih a u novije vreme su to možda Morrison, možda Hickman, pa, evo i Gillen.
Gillen je svoj rad na Eternals okončao sa dvanaestim brojem u Maju ove godine, dovodeći priču do zanimljivog novog staus kvoa. Pored uzbudljivog narativa koji se bavio Thanosovom vladavinom nacijom Eternalsa, Gillen je postavio najmanje tri ključne istine koje su sada (a onda posredno i oduvek) deo istorije Marvelovog univerzuma: 1. Zemlja je mašina za održavanje života; 2. Eternalsi su „večni“ ali svaki put kada umru i mašina ih oživi, jedan ljudski život nestane da bi se održala ravnoteža; 3. Eternalsi su samo programirani da budu neka vrsta imunosistema planete koji štiti ljude i sprečava „preterane devijacije“ u pojavljivanju novih varijeteta, a koji bi potencijalno ugrozili čitav ekosistem, dok su Deviantsi zapravo rezervoar mutacija i varijeteta koji služi za konstantno unapređivanje ljudske rase.
Ovo je jednostavan, a elegantan sistem koji se fino uklapa u ono što već „znamo“ o Marvelovom univerzumu i njegovoj istoriji, Kirbyjevim idejama daje razumljiv okvir i možda presudno, stavlja i mutante, sa njihovim „Homo Superior“ snovima u kontekst jedne mnogo duže istorije života na zemlji. Tokom A.X.E.: Judgment Day se saznaje i kolika je važnost mutantskog ostrva Krakoa za čitavu istoriju planete što je posedbno simpatična spona sa Hickmanovim X-Men.
I da bude jasno, Gillen je X-Men pisao godinama pre Hickmana pa je njegov povratak u ove stripove, sa početkom proletos u serijalu Immortal X-Men bio obeležen ne samo nadahnutim nadovezivanjem na neke od glavnih motiva Hickmanove ere već i preuzimanjem niti zapleta – ili makar karakterizacija – koje je Gillen za sobom ostavio kada je završio svoj originalni rad na Uncanny X-Men pre nekoliko godina. Da bude još više jasno, Mr. Sinister je bio lik koji je Gillena možda najviše interesovao od svih X-Men i Hickmanov rad sa ovim likom se, uostalom, vidno oslanjao baš na ono što je s njim radio Englez.
Dakle, imamo na delu jednu divnu sinergiju i uzajamno inspirisanje vrsnih autora, a glavni motiv X-Men stripova u post-Hellfire Gala i post-Inferno fazi je upravo činjenica da svet postaje svestan da su mutanti, pa, pobedili smrt.
Ovime se dobrim delom bavi i Dugganov sržni serijal X-Men, sa prvo glasinama a zatim i reakcijama vaskolike svetske javnosti na saznanje kako je istina da mutanti sada mogu da ožive posle smrti i, očekivanim zahtevima da se tajna besmrtnosti podeli sa ostatkom sveta. Duggan očigledno nema ambiciju da uvodi neku radikalno novu viziju već pažljivo razvija motive koje mu je u amanet ostavio Hickman pa tako nakon ekonomskog osnaženja mutantske nacije na ime svetske distribucije mutantskih lekova dolazi nova tenzija na ime besa ostatka sveta što mutanti sa ljudima ne dele i tajnu besmrtnosti. Gillenov Immortal X-Men se fokusira na ovu temu još više nego Dugganov serijal i on takođe predstavlja direktan uvod u A.X.E.: Judgment Day, a i sam ishod A.X.E.: Judgment Day se delimično tiče kompromisa koji mutanti prave sa ostatkom sveta na ovom planu.
No, A.X.E.: Judgment Day se može čitati i bez mnogo priprema i ako generalno znate osnovne postavke trenutnog status kvoa u Marvelu – a koje sam upravo nabrojao u prethodnih nekoliko pasusa – u ovaj narativ ući ćete bez mnogo frikcije.
Osnovni pokretač konflikta u A.X.E.: Judgment Day je zapravo politička odluka novog lidera Eternalsa, Druiga, da su mutanti pravi primer „ekscesivne devijacije“ koja ugrožava život na Zemlji i da je stoga dužnost Eternalsa da ovu devijaciju iskoreni. Na prvi pogled, ovo je samo još jedan tehnički izgovor da se krene u još jedan genocid nad mutantima ali Gillen ovo piše sa mnogo fine nijanse i u potpunosti izbegava ukus recikliranog obroka. Njegov rad već u Eternalsima, sa Thanosom – čudovišnim počiniteljem genocida na kosmičkom nivou – koji je demokratski izabran za predvodnika nacije je očigledno satirično intoniran u odnosu na događaje iz stvarnog sveta i porast „strongman“ lidera u državama sa etabliranom demokratijom, a Thanosov naslednik na ovoj poziciji, Druig je, na neki način sušta suprotnost – pritvorni birokrata bez vizije i sa isključivim motivom vezanim za samoodržanje. No, i iz skučenih umova mogu doći velike ideje jer je Druig svestan da ništa naciju ne ujedinjuje kao rat pa je napad na mutante – i saradnja sa ljudskim neprijateljima mutanata – njegov napor usmeren ka najgoroj formi državotvorstva, pogotovo u svetlu činjenice da će ljudi na Zemlji pre ili kasnije postati svesni da svaki put kada jedan Eternal vaskrsne, jedno ljudsko biće izgubi život.
Druig ovde, jasno, igra pokvarenu ali inteligentnu igru, usmeravajući ljudski gnev na mutante – „koji mogu da vaše mrtve ožive ali neće!“ – a prećutkujući mračni deo jednačine vezan za svoju naciju, no, da je ovaj strip samo hronika sukoba Eternalsa i Mutanata, sa Avengersima, jelte, „zaštitnicima Zemlje“, koji po prirodi stvari moraju da se umešaju u frku, pa to bi bio „običan“ krosover. Ali Gillen, urpkos tome što je radio sa nekim vrlo dobrim grafičkim, jelte, radnicima (glavni serijal je crtao Valerio Schiti a kolorisao Marte Gracia), nije zainteresovan za generičku šorku koliko za maštovite filozofske eksperimente pa je nategnuta, ali osvežavajuće „stripovska“ logika ovde primenjena zapravo dala u konačnici veoma interesantan sržni zaplet u kome preminuli Celestial – u čijem lešu Avengersi sada imaju svoj glavni štab – oživljava i odlučuje da sudi čitavoj planeti Zemlji.
Ovo je sa jedne strane odjek Kirbyjevih originalnih zamisli za Celestialse, a sa druge prilika da Gillen zaroni u brojne psiholške analize nekih od ključnih likova Marvelovog univerzuma. Kako svima biva individualno suđeno, tako i dobijamo neke veoma zanimljive Gillenove dekonstrukcije ikoničnih likova, kao što je Iron Man – čiji je samostalni serijal Gillen svojevremeno i uspešno pisao – ali i Kapetan Amerika koji, iznenađujuće (?) ne prolazi sud božanstva uprkos svojoj izavnredno izraženoj vrlini.
Gillen svakako najviše radi sa Eternalsima jer je A.X.E.: Judgment Day na kraju krajeva pančlajn na njegov serijal o ovoj naciji i ovde dobijamo mnogo uspešnog povezivanja sa ranim epizodama Eternalsa, ali i minuciozan psihološki rad sa nekoliko likova, pa i analizu njihovog odnosa prema božanskom. Eternalsi su, na kraju krajeva doslovno kreirani od strane Celestialsa i programirani da rade u njihovu korist i Gillen ovde, iako to do sada nije bio fokus njegovog rada u Marvelu (Aaron i Cates su autori sa mnogo izraženijim interesovanjem za teozofska pitanja), ispisuje zaista nadahnutu pripovest o Bogu koji je kadar za samorefleksiju pa i sumnju, ali i sveštenici koja je u ime onoga što bog predstavlja a ne onog što (možda?) jeste, donosi odluku koja će promeniti i samu božiju volju. Ovo je moćno i, vredi naglasiti, miljama iznad pešadijske, generičke filozofije krosovera kao što su bili King in Black ili čak Fear Itself (i sami sa raznim bogovima u svojim temeljima), sa ozbiljnom tenzijom između uobičajenog taktiziranja superheroja koji su mnogo puta do sada spasli čitav svet pa i ovde pokušavaju da iznađu način i osećaja jedne fatalne, definitivne KONAČNOSTI postojanja koje će sudija sa moćima boga naprosto izbrisati.
U tehničkom smislu, Gillen ovde pažljivo i uredno ide na pripovedanje koje mora da obuhvati veliki broj likova i veliki broj informacija a da opet ne ispusti neposrednu, ljudsku dimenziju iz priče koja se na kraju krajeva bavi suđenjem čitavom čovečanstvu i psihološkom reakcijom čovečanstva na to da zapravo postoji bog koji mu zapravo sudi u ovom trenutku. To da u Marvelovim stripovima krize koje podrazumevaju planetarnu ekstinkciju dolaze bar dvaput godišnje ovde se uspešno kompenzuje dobro odmerenim fokusom na odabrane pripadnike „običnog sveta“ koje Gillen periodično koristi da prikaže kako stvari stoje na, jelte, terenu. Iako njegov pristup – po jedna tabla koja na šest panela daje kratke apdejte za svakog od ovih likova od strane sveznajućeg naratora – deluje veoma formalistički i hladan, zapravo je ovo efektnije nego da smo dobili razrađenije podzaplete, karakterizacije i narativne lukove za svakog od njih koji bi zapravo samo bili balast već velikoj i teškoj priči a da ne bi dali važniju informaciju od ovog što Gillen plasira u telegrafskoj formi. Ovo naglašavam jer mi se čini da je dobar primer za Gillenovu spisateljsku zrelost gde on svoje omiljene prepričavačke tehnike (koje su, po mom mišljenju, pomalo opterećivale Uber) sada koristi kontrolisano, dozirano i efektno, uspevajući da malim ljudskim dramama svedenim na mikro-lukove i mikrokarakterizacije ilustruje efekte nezamislivo velike drame koja se odvija na planetarnoj razini.
Ima li ovde akcije, humora, dobre hemije među likovima, pitate sad vi, malo zabrinuti da je ovo preozbiljan i prefilozofiran strip, ali razloga za brigu nema. Gillen je već sa Eternals postigao pravilan odnos ovih elemenata i A.X.E.: Judgment Day je u onom obimu u kome ga je on pisao, a to je bio vrlo ambiciozan obim,* pružio superherojski strip koji ima i spektakl i humor i momente prijatne melodrame između svih tih masivnih, jelte, filozofskih drama. I kad smo već kod obima – Gillen je ovde, mislim, krvavo zaradio svoje pare pišući mnogo ali pišući dobro. Neće me čuditi ako posle rada na Immortal X-Men ponovo na nekoliko godina batali Marvel i bude se bavio nekim svojim stripovima.
* šest brojeva sržnog serijala, zatim jedna uvodna epizoda (A.X.E.: Eve of Judgment), jedna koda (A.X.E.: Judgment Day Omega), trobrojni miniserijal A.X.E.: Death to the Mutants, nekoliko epizoda Immortal X-Men plus one shotovi A.X.E.: Avengers, A.X.E.: Eternals, A.X.E.: Starfox i A.X.E.: X-Men
Pravilo je da ovakve stripove crtaju dobri crtači i pored pomenutog tandema na sržnom serijalu, ovde su zablistali i Francesco Mobili, Frank Martin, Daniele Di Nicuolo, Dijjo Lima, Frank William, Federico Vicentini, Dean White, Pasqual Ferry, Matt Holihgsworth, Guiu Vilanova, Andres Mossa, kao i uobičajeni letereri: Joe Sabino, Travis Lanham i Clayton Cowles.
U globalu, ovo je onako kako mislim da ovakve događaje treba raditi: sa promišljenom centralnom idejom koja rezonira i sa „normalnim“ čitaocem što nije upućen u sve detalje Marvelove istorije, ali i sa pažljivim, marljivim radom na pripremi kako bi kada do DRAME dođe i kada se PROMENE dese, to zadovoljilo i hardcore čitaoca koji samo zajeca od miline kada prepozna referencu na nešto što je Kirby nacrtao pre 45 godina. Uz iznenađujuće i veoma zadovoljavajuće grafički ujednačen identitet glavnih delova ovog stripa, moram da kažem da se nadam kako će Marvel A.X.E.: Judgment Day uzeti kao pokazni primer kako ovakve stvari ubuduće treba da se rade. No, činjenica da je Kieron Gillen jedan i da je njegovo odsustvo iz Marvela verovatno u dobroj meri doprinelo tome da je imao inspiracije i vremena da se bavi pripremom ovakvog stripa pomalo sugeriše i da A.X.E.: Judgment Day treba da gledamo kao izuzetak a ne kao buduće pravilo. No, nećemo čašu da smatramo polupraznom dok je još polupuna, pa, eto, ako sve ovo deluje kao vaša, er, čaša, er, puna do pola ali puna do pola nekog BAŠ DOBROG pića, Amazon će vam ovaj strip prodati na ovom mestu, a kolekcija stiže u Februaru.
