Pre nekoliko nedelja završio se maksi serijal Batman: The Knight, projekat koji po prvi put u osamdesetogodišnjoj Betmenovoj istoriji daje detaljni prikaz godina između fatalnih događaja na gotamskom pločniku kada je osmogodišnji Bruce Wayne izgubio oboje svojih roditelja u činu nasumičnog uličnog zločina, i Bruceove transformacije u Betmena sa napunjenih dvadesetpet. Ovo je period koji je često i konzistentno pominjan u stripovima o Betmenu sa ubacivanjem referenci na likove, događaje i situacije tokom kojih je mladi Bruce učio da od uplakanog deteta postane najveći detektiv na svetu, tvrdi osvetnik noći, fantastični strateg i, generalno, superheroj, ali se zapravo najdetaljnije do sada ovim periodom bavila Nolanova filmska trilogija. S obzirom da se danas DC nalazi u periodu intenzivnog rizomskog razvijanja svojih stripova, sa mnogo paralelnih miniserijala o istim likovima koji se događaju u nespecifikovanim kontinuitetima i mogu imati drastično različit ton i ciljeve, vreme za serijal kao što je Batman: The Knight je bilo više nego sazrelo.
Generalno imam utisak da je u post-Death Metal periodu DC jednim svojim delom snažno prigrlio ideju da se ne mora baš za svaku priču o Betmenu ili nekom drugom liku sa opsesivnom pažnjom utvrditi u kom se tačno trenutku njihovog života ona događa i da li protivreči nečem što je ispričala neka druga priča. Naravno, neki scenaristi i dalje fetišizuju glavni kontinuitet i Joshua Williamson, donedavno glavni scenarista tekućeg Betmena je, recimo, jedan od njih. No, Williamson je ovu štafetu letos predao Kanađaninu Chipu Zdarskom a Zdarsky je, zgodno, i scenarista iza Batman: The Knight.
O Zdarskom sam pisao nebrojeno puta do sada i ovo je čovek koji ne samo da je uradio neke od najboljih nezavisnih stripova proteklih godina već se i u korporativnoj sferi snažno dokazao vrlo cenjenim radovima na Spajdermenu i Daredevilu. Nagađam da je to u dobroj meri uticalo na odluku da mu se poveri rad na tekućem Batman serijalu, ali verujem i da je dosta uticaja imao kvalitet serijala Batman: The Knight. Ovo je da, bude jasno, strip u koji je DC očigledno imao poverenja, odobravajući da se priča podeli u deset epizoda i uparujući Zdarskog sa nekim veoma dobrim saradnicima. Carmine Di Giandomenico je italijanski crtač koga već godinama štujem, velikim delom zbog rada u Marvelu (na primer na sjajnom All-New X-Factor sa Peterom Davidom) a koji je recentno u DC-u pokazao da na njega može ozbiljno da se računa. Batman: The Knight je serijal veoma dobro prilagođen Di Giandomenicovim jakim stranama a kako uz njega u paketu dolazi kolorist Ivan Plascencia, ovo je ona skoro idealna kombinacija razbarušenog, akcijom nabijenog avanturističkog crteža i mračne, gotske atmosfere. Leterer Pat Brosseau sa svoje strane daje serijalu koji je tehnički gledano prikvel za moderne priče o Betmenu jedan vrlo odmereno retro dizajn i pažljivo, kroz izbor fonta i kolorita sugeriše jednog reflektivnog, trgalački nastrojenog, u sebe još uvek nesigurnog Brucea Waynea.
Nije neko iznenađenje da se meni ovaj serijal prilično dopao. De Giandomenico je crtač čiji mi stil izrazito prija a Zdarsky je scenarista koji u projekte ulazi sa smislenim planom i jasnom vizijom šta želi da uradi, čak i kad su oni relativno skromne ambicije. Već sam dosta hvalio njegovog Daredevila jer je u pitanju strip koji, ako ćemo pošteno, najvećim delom obilazi opšta mesta daredevilovskog mitosa iz poslednjih četrdesetak godina, ali to čini uz vrhunski nivo egzekucije i laserski usredsređen fokus na karakter glavnog lika.
Ovo pominjem jer je Batman: The Knight, teoretski, mogao da bude i zapravo loša ideja. Kreiranje prikvela je đavolja rabota – nekoliko razbacanih rečenica i kriptičnih referenci koje su se praćakale unaokolo nekoliko godina ili decenija u našim glavama su stvorile obrise mitologije koja je moćna između ostalog i baš zato što je nedorečena i što naša mašta popunjava praznine. Kada je George Lucas uzeo da od tih nekoliko rečenica napravi prikvele za Star Wars dobili smo kolektivno grubo buđenje velikog dela populacije planete i shvatanje da nismo OVO tražili. Tako je i Batman: The Knight bio (teoretski) u opasnosti da bude dosadan, razvučen strip opsednut trivijalnim detaljima „lorea“, bez pravog razloga da postoji jer na kraju krajeva mi ove stripove čitamo zbog Betmena, a Betmena u njemu uopšte ni nema.
Da bude jasno: reč „Betmen“ se ni u jednom trenutku neće pojaviti u ovom stripu a Zdarsky i saradnici su uspeli da priča o nesigurnom, mladom Bruceu Wayneu bude uzbudljiv, dinamičan narativ o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju misije i prioriteta u nezaustavljivoj plimi besa i razočaranja što se u detetu iz nezamislivo bogate porodice nakupljala godinama nakon što su mu roditelji ubijeni na njegove oči.
Zdarsky je ovom poslu pristupio metodično, očigledno identifikujući nekoliko važnih pitanja koja se kroz priču moraju obraditi a zatim je uspeo da tu obradu pruži kroz organsko, zanimljivo pripovedanje. Da bude i ovo jasno, Batman: The Knight nije superherojski strip – već origin story za superherojski strip, koji je utemeljen u relativno ozbiljnom, dramatičnom pogledu na karakter mladog, jedinstenog čoveka i njegove interakcije sa nekim od najopasnijih ljudi na svetu. Ovo, naravno, znači i da Batman: The Knight ima puno žanru prirođene melodrame i poetskog filozofiranja u monolozima i dijalozima, čime je osećaj kada ga čitate taj da ovo ipak jeste superherojski strip iako na sebe navlači krinku mračnog globtroterskog špijunskog trilera.
Pitanja kojima se ova priča bavi jesu ona ključna za Betmena kao lik i ikonu sada ne samo popularne već i opšte kulture. Bruce Wayne je na kraju krajeva pripadnik globalne elite, jednog procenta jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu i naviknut na svoj unikatni socijalni status. Kako se ovakav čovek, pritom ogorčen zbog nepravične smrti svojih roditelja, transformiše u gotovo patološki požrtvovanog borca protiv zla koji pritom ima potrebu da maskiran noću luta ulicama u potrazi za slabima koje treba zaštititi od beskrupuloznih? Batman: The Knight je vrlo ozbiljan pokušaj odgovora na ovo pitanje, a koji kreće, taj odgovor, od činjenice da je Bruce Wayne na početku dete koje naprosto ne vidi dalje od svojih emocija.
Sa odrastanjem dete postaje veće dete ali ne sazreva zaista i „plan“ koji Bruce Wayne ima, „da postane najbolji u svemu“ je detinjast bez obzira što sada taj plan mladog čoveka vodi po čitavom svetu u potrazi za ljudima od kojih će on naučiti vrhunske tajne raznih „profesija“ – boraca, špijuna, mislilaca. Ovaj strip uspeva da jednu očigledno old school avanturističku pripovest smisleno udene u proces sazrevanja lika baš time što Bruceovu ambiciju tretira upravo kao nešto „realistično“: pomalo patetičnu fantaziju privilegovanog pripadnika najviše klase na svetu o tome kako će sebe pretvoriti u bogomdanog spasitelja.
Kada se priča ovako formatira, motivi se sami nameću i ostaje samo da se zanatski korektno obrade a Zdarsky je neko ko je mnogo puta dokazao da zanat itekako ima u rukama. Podzapleti u ovom serijalu bave se konkretnim pitanjima do kojih Wayne dolazi kroz svoju obuku kod različitih majstora. Na primer da li želi da pored svog tela koje je već pretvorio u oružje, da to učini i sa svojim umom. Ovo je vrlo pažljivo ispisana dilema jer se tokom celog serijala jasno pokazuje da Brucea vode emocije i da su one i njegova slabost i njegova snaga. Jedan od likova mu kaže da je jasno da on ne želi da postane tek vitez koji će štititi druge već tamni vitez, koji će u drugima izazivati i strahopoštovanje. U drugom momentu Bruce shvata da može da nauči da koristi magiju – stvarnu, pravu magiju koja bi mu dala moć o kakvoj obični ljudi mogu samo da sanjaju – ali da bi cena za to bilo napuštanje svog rada koji je do tog momenta uložio u sebe. Pri kraju sam Bruce kao da u sebi nalazi potreban balans između osobe koja ima emocije i postoji na istoj ravni kao ostali ljudi, i dakle nije nužno „najbolji u svemu“, i te neke fiktivne, praktično karikirane osobe koja u potpunosti kontroliše sopstvene emocije, koja u potpunosti može da transformiše svoju ličnost pukim naporom volje i time ima moć nad drugim ljudima ali po ceni da ne pripada više zaista ljudskoj rasi.
Ovo je sve ispripovedano kroz niz kraćih zapleta sa različitim zanimljivim likovima od kojih neke već znamo iz dosadašnjeg Betmenovog mitosa a neki su novi i dodati za potrebe aspekata ove priče. Najvažniji je svakako „Anthon“, vršnjak koga će Bruce upoznati u jednom orijentalnom manastiru i koji ima gotovo identičnu ambiciju i još veće kapacitete za učenje nego Bruce, ali mu nedostaje to ranjivo emotivno jezgro koje ovaj još ima. Je li time Anthon slabiji ili jači od Brucea? Pa, to ostaje dilema do samog kraja a strip upravo koristi kontrast između dvojice mladića da nam pomogne, zajedno sa Bruceom, da u glavnom junaku identifikujemo tu kombinaciju ledene odlučnosti, distancirane strateške metodičnosti i autentične empatične požrtvovanosti koja čini Betmena.
Ovo su uzbudljive trilerske priče sa puno akcije i Batman: The Knight je punokrvni avanturistički narativ koji ide po svetu i vodi nas iz srca pariskih umetničkih galerija, preko Rusije pa do granice između Kine i Severne Koreje, na zabačena mesta na kojima ljudi što su sebe izbrisali sa mape ljudskog postojanja čuvaju opasna znanja i dele ih samo sa odabranima.
Naravno da je moguće u ovom stripu pronaći probleme, pogotovo što on ide do predvidivog finala u kome Bruce vežba kod Ras Al ghula i pristupa njegovoj Ligi ubica, fasciniran njegovom vizijom novog sveta samo da bi na kraju u sebi našao zrelost ne samo da ovu viziju odbaci na ime njenog pomanjkanja empatije već i da joj se suprostavi – naprosto tranzicija iz OVOG Brucea Waynea u Betmena koji noću sedi na krovu zgrade i čeka da ulični krimosi nekom priprete da će ga izgaziti ako im ne da pare deluje neprirodno. Ali opet, ovaj strip ne treba čitati kao puki kanon i cementiranje hronologije Wayneovog kretanja tokom sedamnaest godina života već kao pre svega simboličko putovanje od besnog deteta do jednog od najvećih heroja na planeti. Kao takav on radi posao kako treba.
Zdarsky je tipično ekonomičan sa tekstom ali pazi da odmeri svaku reč pa su poente koje mora da napravi tekst jasne i mada povremeno i pomalo cheesy, uglavnom prihvatljivo poetične. Naravno, ovo se uklapa uz Di Giandomenicov crtež koji je razbarušen, ekspresivan, sav u ikoničkim pozama, iskrivljenim uglovima kamere, energičnim kompozicijama. Di Giandomenico je ovo crtao sa mnogo pažnje za detalj i posebnim fokusom na osvetljenju pa je ovo strip prepun senki koje, jelte, treba da imaju i simbolička značenja, ali čine njegove kadrove izuzetno dinamičnim čak i kad se na njima ne događa ništa bučno. Naravno, Plascencia ovde briljira koristeći bogatu paletu preliva i kolore koji su intenzivni a opet ne nametljivi. Ovo je strip koji je mogao da postoji i u crno-beloj tehnici ali kome kolor daje presudne prelaze u atmosferi i služi da se istaknu i one neizrečene poente.
Sve u svemu, ja sam sa Batman: The Knight prilično zadovoljan. Nisam smatrao da je ovakva priča o Bruceu Wayneu neophodna niti bi ona bila neki moj prioritet da su me pitali, ali Zdarsky i kompanija su uzeli jedan koncept koji je mogao biti samo spajanje tačkica i uspeli da mu daju smislen narativni luk i pretvore ga u studiju karaktera koja pored sve pustolovne energije i svih tih naglašeno poetski izrečenih poenti o svrhovitosti onog što Wayne radi i motivima koji ga gone napred, na kraju zaista čini da se osećamo kao da malo bolje razumemo lik Betmena. A to, mislim, posle ovoliko decenija nije mala stvar. Amazon serijal ima ovde.
