Pročitao sam Seven Sons, u Decembru završeni Imageov miniserijal od solidnih sedam brojeva (od kojih su neki išli na povećanom broju strana) a koji je izdavač između ostalog reklamirao kao povratak creator-owned stripovima za Jaea Leeja, i njegov prvi novi naslov još od 1994. godine. Ovo jeste malo zastrašujući vremenski period u kome se američka strip-industrija značajno izmenila u mnogo čemu, od distribucije preko značaja pridavanog naslovnim stranicama i prodaji kolekcija, pa sve do tema koje se najčešće obrađuju i dominantnih žanrova, a ovaj cenjeni ameriki crtač korejskog porekla je u toj industriji svakako u ovom periodu našao za sebe vrlo udobnu poziciju.
Hoću reći, Lee je, čini mi se, autor svestan svoje reputacije i zadovoljan da bira projekte na kojima će raditi, a koji će mu dati vremena i resursa da tu svoju reputaciju još više unapredi. Kao neko ko je reputaciju, jelte, izgradio u nekim „starim“ vremenima, Lee ima i taj luksuz da njegove originalne table i naslovne strane mogu da računaju na lepe pare kad ih stavi u prodaju i kod njega ne postoji ekonomska potreba da se ubija od posla radeći mesečne serijale. Nije da ovaj osvajač Ajznerove nagrade u poslednjih dvadesetosam godina nije radio razne stripove ali jeste činjenica da je poslednjih godina najvećim delom bio orijentisan na rad na – vrlo upečatljivim – naslovnim stranama za razne izdavače i da je ovo bio primarni način da novi čitaoci upoznaju Leejev rad.
Utoliko, povratak u serijalizovanu naraciju gde je Lee bio jedini crtač i tušer tokom sedam brojeva jeste BIG DEAL, pogotovo što se vidi da je on ovo radio bez žurbe, pažljivo promišljajući organizaciju tabli i pripovedanje, a kolore je radila odlična June Chung koja je priči sa naglašenim religioznim tonovima dala meru dramatičnog, možda i apokaliptičnog koja joj je bila potrebna. Simon Bowland je radio letering i, iskusno, nije se trudio da bude nametljiv jer je vizuelni vatromet već obezbeđen radom crtača i koloristkinje.
Crtač i koloristkinja su svakako onaj „selebriti“ deo tima koji je radio ovaj serijal jer su dvojica scenarista decidno sitnija riba. Robert Windom je prevashodno advokat i povremeno scenarista (ali za film: Stars Dell on Alabama itd.) dok je u strip-domenu do sada, pored stripa koji radi sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkom, radio kao izvršni producent na biografskom filmu o Daveu Stevensu Drawn to Perfection a koji je režirao Kelvin Mao – drugi scenarista ovog stripa.
Ne znam ko je tačno došao na ideju za ovaj miniserijal ali gotovo mi je nezamislivo da je Jae Lee pristao da radi creator-owned strip koji su mu s neba pa u rebra ponudila dvojica srazmerno neiskusnih scenarista pa je veoma moguće da je za njega ovo bila zanimljiv atema i da je možda imao i srž zapleta, dok su scenaristi onda to seli i razradili. U Seven Sons se bez sumnje primećuje da scenario funkcioniše na nekim nivoima bolje nego na nekim drugim i da su sam zaplet i postavka sveta u kome se sve događa nešto ubedljiviji nego prilično generička ali onda i na momente sumnjivo neuverljiva trilerska radnja koja čini najveći deo akcije u ovom stripu. U ovakvim trenucima pomislim da možda previše blatim Toma Kinga za njegove trilerski intonirane stripove poput Rorschacha jer i pored svojih nedostataka koje sam tako opširno elaborirao onomad, taj strip demonstrira ekstremno prefinjeno trilersko pripovedanje i ovde je čista impresivnost prikazanog zanata dovoljna da izgura mnogo stranica koje ćemo okrenuti sa zadovoljstvom.
U Seven Sons je zadovoljstvo garantovano crtežom i kolorom, dok je sama priča, pa, makar zanimljiva u startu. Ovo je alternativnoistorijski narativ koji se događa velikim delom u 1998. godini što nije baš identična 1998. godini kakvu vi i ja pamtimo i vrti se oko neke vrste religijske prekretnice u istoriji čovečanstva zasnovane ne na pukom drugom dolasku božijeg sina na Zemlju, već na jednom SPEKTAKULARNOM dolasku sedam božijih sinova na Zemlju.
Seven Sons je u dobroj meri, i pored svog vrlo ozbiljnog pa i mračnog tona u velikom svom delu satiričan strip koji pokazuje kako se organizovana religija danas izmetnula u potrošačku i marketinšku aktivnost i kako nebulozna ideja o sedam devičanskih porođaja na sedam krajeva sveta može da se dobro proda ako imate dobar narativ. Ovo je velikim delom priča o uspešnom grifteru koji je još šezdesetih godina prošlog veka napisao knjigu što je predvidela da će na sedam kontinenata biti rođeno sedam božijih sinova a koji će dalje ljudsku rasu ujediniti i povesti putem prosperiteta, mira, blagostanja itd. Kao još jedan od stotina ili hiljada muljatora koji operišu na polju iskorišćavanja naivnog sveta putem religijskih prevara, ovaj bi čovek po imenu Nicolaus bio sasvim zaboravljen da se krajem sedamdesetih godina nije desilo upravo to što je predvideo. Sav bogougodan i slatkorečiv, ovaj je čovek na sebe uzeo poniznu ulogu pomaganja ovim mladim ljudima da svetu pokažu kako ga Bog nije zaboravio, i tokom naredne dve decenije izgradio pravu imperiju merčandajsa, pay-per-view televizijskog programa i drugih lukrativnih poslova. Strip se fokusira na sedmi jul 1998. godine, dvadesetprvi rođendan sedmorki, datum kada će se na neki način (i to baš u Las Vegasu) ukazati znamenje kojim se potvrđuje koji je od sedmorice sinova onaj primarni mesija, dok će mu ostali biti apostoli.
Strip nam nedvosmisleno prikazuje da je ceo Nicolausov projekat usmeren na bogaćenje, ali istovremeno, on nije PUKI grifter i efekti njegove promidžbe hrišanske vere –sada uz materijalne dokaze za neverne Tome, jelte – se osećaju na globalnom nivou. Sa jedne strane je više razumevanja i milosrđa u ophođenju a što je smanjilo broj oružanih sukoba i udeo siromašnih u zajednici, sa druge jedno razumljivo okretanje – pogotovo zapadnjačkih – država nekoj vrsti novog hrišćanskog fundamentalizma.
No, strip zapravo ne prati Nicolausa onoliko koliko prati same „sinove“ (koje od milošte mediji zovu „Isusi“ iako svaki zapravo ima svoje ime) i njihovo otkrivanje da su zapravo više deo ljudskog nego božanskog plana.
Utoliko, kada krene trilerski deo priče on je u startu interesantan jer se bavi direktnim iskustvom mladih muškaraca koji su uzgajani da budu mesije u jednom intenzivno potrošački orijentisanom društvu, ali i koji su na meti islamističkih terorista – a koji su opet sve ličnosti za sebe sa sopstvenim ambicijama, sumnjama, nedogovorenim pitanjima.
Ali kad se taj trilerski deo priče nastavi, Seven Sons se pretvori u jednu sasvim predvidivu (ne najmanje jer je najveći deo stripa dugački flešbek), mehaničku jurnjavu u kojoj ništa ne pada ispod nekih prihvatljivih standarda ali ništa nije ni toliko zanimljivo kao sama premisa. Ovo je strip čiji likovi zaslužuju više od tanušnih i tipiziranih karakterizacija koje su dobili jer njegova premisa zaziva mnogo filozofskih i karakteroloških pitanja na koja se ovde naprosto ne odgovara. Na ovom mestu moram da primetim kako projekti poput Seven Sons nekako po definiciji prizivaju pokojni DC-jev imprint Vertigo koji je pionirski radio na davanju širokom čitateljtsvu ozbiljnih stripova sa ozbiljnim, odraslim temama, ali da je ovo i pravi primer „lažnog“ Vertigo-like rada, u kome su premisa i postavka zaista ozbiljni ali izvedba je rutinerska i nedostaje joj nadahnut filozofski rad koji su Vertigu dali Gaiman, DeMatteis, Ennis…
Crtež i kolor koje isporučuju Lee i Chungova su definitivno najveći aduti koje Seven Sons ima na svojoj strani. Lee ljude i dalje crta sa pomalo izobličenim fizionomijama ali one su uvek izražajne i emotivne – u paru sa često teatralnim prikazom figura – dok Chungova sjajno naglašava neke elemente, poput plavih očiju mladih Isusa, da u jednoj sumornoj priči sugeriše tu notu nade u spasenje i oprost. Leejeve kompozicije tabli su često veoma ambiciozne sa energičnim rasporedom i oblikom panela ali i sa snažnim radom „kamerom“ i Seven Sons je vizuelno upečatljiv do mere da uspeva da iznese samu priču i ostavi čitoaca sa možda malo i žala što ta priča nije bila dublje prorađena od strane scenarista. Ali ne i sasvim nezadovoljenog. Amazon serijal prodaje ovde.
