Archaia Press je ove upravo prošle jeseni objavio memoarski strip I’m Still Alive koga je kao scenarista potpisao italijanski pisac i publicista Roberto Saviano a nacrtao ga je Asaf Hanuka, ugledni izraelski ilustrator i strip-crtač koga najviše poznaju po autobiografskom serijalu The Realist na kom je počeo da radi 2010. godine, a koji je u međuvremenu ostvario i solidnu međunarodnu popularnost i bio preveden na više jezika. Hanuku sam ja odmereno pohvalio za rad na grafičkom romanu Pizzeria Kamikaze pre skoro dve godine, ukazujući da njegov crtež tekstu ne dodaje bogznašta kreativno ali da je pripovedanje vrlo dobro, ali moram da priznam da je sa I’m Still Alive ovaj ilustrator demonstrirao veoma maštovit program oživljavanja Savianovog teksta koji je, pa, veoma meandrirajući, reflektivan, mnogo manje usmeren na pričanje priče a mnogo više na prenošenje emocija. A te se emocije kreću između samosažaljenja, resantimana i snažne, čvrste odlučnosti. Dakle, imamo posla sa vrlo odraslim tekstom kome Hanuka daje povremeno i zabavan, razigran izgled.
Roberto Saviano je Italijan jevrejskog porekla – po majci, naravno – sin lekara i filizof po obrazovanju, ali pre svega pisac po profesiji. Iako bi možda prvi impuls bio da ovog čoveka nazovemo istraživačkim novinarem, jer je to pristup koji je najprepoznatljiviji u njegovom pisanju i, uostalom, radi se o autoru koji i danas redovno objavljuje tekstove u raznim dnevnim novinama kako u Italiji tako i globalno (računajući i teškaše kao što su Njujork Tajms ili Gardijan), već i u ovom stripu Saviano sebe vrlo eksplicitno, čak manifestno naziva piscem i insistira da je njegov pristup materiji drugačiji od novinarskog, odnosno da se – da ga malo parafraziram – on više bavi istinom nego čijenicama. Utoliko, njegov prvi roman, Gomorrah jeste bio napisan u formi proznog dela, ali je koristio prava imena ljudi, govorio o stvarnim i dokumentovanim događajima i, kako sam autor kaže, ideja je bila da čitalac koji pročita ovaj tekst oseti da je u pitanju njegova priča. Dakle, ne puka dobro istražena, dobro ispisana reportaža.
Saviano je sa Gomorrah, koji je izašao 2006. godine postigao zapravo neočekivan uspeh, a što je svedočanstvo kako strasti koju je uložio u ovu materiju tako i njegovih spisateljskih veština. Roman je dobio mnogo književnih nagrada u Italiji, prodao milione kopija kod kuće a dalje je preveden na više od pedeset jezika i označen kao jedno od ključnih dela tzv. Nove italijanske epike, labavog novovekovog pokreta u italijanskoj književnosti. Dalji život ovog dela je podrazumevao prelazak u druge medijume, sa prvo pozorišnom predstavom po Savianovom scenariju, a kasnije i veoma uspešnim i popularnim filmom što ga je režirao Matteo Garrone (relativno nedavno sam pisao o njegovom Dogmanu, još jednoj italijanskoj priči rađenoj po stvarnim događajima), pa na kraju i televizijskom serijom rađenom po motivima romana.
Gomorrah je bio veliki uspeh za Saviana ali na neki način i uspeh za italijansko društvo, neka vrsta poziva na uzbunu, skretanje pažnje na praktično neobjavljeni rat koji traje na italijanskoj teritoriji i diktaturu koja cveta usred italijanske demokratije. Kao romansiran ali istinit, izuzetno dobro istražen prikaz rada napuljske mafije – koju znamo pod imeno Camorra – sa navedenim imenima i činovima, Gomorrah je ukazao ne samo na senzacionalne zločine i nasilje koji karakterišu organizovani kriminal već i na poslovne veze i strukture koje omogućuju ovoj organizaciji da i dalje parazitira na zajednici.
Utoliko, za razliku od drugog pisanja o mafiji – proznog ili novinarskog – koje često samim mafijašima laska jer im pravi besplatnu reklamu, Gomorrah je proizveo i merljive negativne reakcije na strani napuljskih kriminalaca i Saviano je, nakon policijske istrage koja je potvrdila da postoje uverljive naznake da se sprema njegova eliminacija, već 2006. godine stavljen pod policijsku zaštitu po ukazu samog Ministra unutrašnjih poslova da bi od 2008. godine, nakon otkrivanja novih dokaza da se planira atentat na njega, Saviano odlučio da napusti Italiju.
I’m Still Alive, dakle, nije hronika Savianovog istraživanja organizovanog kriminala u napuljskom kraju i građenja njegovog, jelte, spisateljskog uspeha već priča o onom što je bilo posle, odnosno memoarska refleksija o tome kako se Saviano nosi sa svojim uspehom i činjenicom da je poznata ličnost najpre na ime toga da Camorra želi da mu skine glavu.
Nije da Saviano posle ulaska u program policijske zaštite – koji i dalje traje – nije imao aktivan život. On je napisao još uspešnih knjiga (Zero Zero Zero iz 2013. godine, kao najpoznatija), sarađivao na pozorišnim komadima i filmovima, pisao za razne publikacije, vodio program na televiziji itd. ali I’m Still Alive preko svega ovoga prolazi prilično uzgredno i pre svega se bavi jednim teškim, mučnim osećajem izopštenosti, izolovanosti i resantimana koji prati njegov život u izolaciji i, sada, nekoj vrsti egzila.
I’m Still Alive nije strip rađen očigledno hronološkim tokom i u njemu ne samo da ima mnogo skokova između epizoda u Savianovom životu – uključujući uspomene na igranje sa malim bratom ali i prisustvovanje uličnoj mafijaškoj egzekuciji kada je bio dečak – već i skokova između klasičnog memoarskog, praktično novinarskog izlaganja koje se drži fakata i datuma, i tog meditativnijeg, simbolički bremenitijeg pripovedanja koje se ne bavi događajima i stvarima već emocijama i mislima. Savianu, na kraju krajeva, teško pada što živi praktično kao zatvorenik dok mafijaški bosovi koji mu prete žive bezbrižno i slobodno i kao jedan pripadnik malog ali odabranog kluba poznatih osoba što su zbog slobodarskog izražavanja provele decenije u nekoj vrsti udobnog, zaštitnog ali ipak zatvora – Salman Ruždi mu je i javno izrazio podršku kao sabratu u sličnom tipu nevolje – on ovde sa čitaocem deli i svoje misli o tome zašto je ono što je učinio – i i dalje čini – bilo važno i nastavlja da bude važno da se čini, kako bi društva bila zaista slobodna i mogla da žive bez straha, ali i svoje nemale frustracije životom koji naprosto nije život kakav biste ikome poželeli.
U izjavi koju je dao nakon odluke da napusti Italiju i preseli se u SAD Saviano je vrlo koncizno rekao i „Jebeš uspeh. Želim život. To je to. Želim da imam kuću. Da se zaljubim, pijem pivo u javnosti, odem u knjižaru i odaberem knjigu na osnovu onog što piše na koricama“ a I’m Still Alive je na neki način dugačak uzdah frustracije što ovo ne samo da ne može da ima već i što veliki broj ljudi koji ga nikada nisu upoznali smatra da to nije ni zaslužio.
Utoliko, I’m Still Alive, kao memoarski zapis čoveka koji je i silom prilika dosta aktivan na društvenim mrežama pokazuje i zastrašujuće načine na koje danas javnost percipira ljude koji su nešto za nju učinili a da je ništa nisu pitali, vođeni samo etičkim načelima i verom da ljudi treba da se žrtvuju za svoju zajednicu čak i kada ta zajednica toga nije svesna niti bi ona sama to učinila zauzvrat. Saviano u ovom strpu prikazuje i to koliko brzo ljudi globalno gube interesovanje za slučajeve poput njegovog ali i koliko su skloni da ga kritikuju pa i napadaju za navodni raskošni život koji vodi na teret tuđih para.
Nije to veselo štivo, ali Hanukin crtež i kolor su izvrsni i dalju nečemu što je mogal biti vrlo suva i self-indulgentna priča o stalnoj frustraciji i depresivnim meditacijama koje se ponavljaju dan za danom godinu za godinom jednu dinamičnost, pa i lepršavost koja u mnogome elementima humora i jakih, upečatljivih kreativnih rešenja oživljava pripovedanje i daje tonu pričanja nijanse. Hanuka odlično radi sa kolorom i ima sjajan osećaj za to kako da spoji simbolizam sa dokumentarizmom pa je I’m Still Alive vizuelno upečatljiv i čak i zabavan narativ sa kao i uvek odličnim leteringom Derrona Bennetta u američkom izdanju.
Uprkos sasvim razumljivo samosažaljivoj atmosferi, I’m Still Alive je na kraju i narativ o prkosu upućen između ostalog – a što naslov sugeriše – i onima zbog kojih se autor mora kriti. Ali možda bitnije, ovo je strip koji se obraća nama, običnim, ljudima koji možda nikada ni nećemo biti u poziciji da podnesemo žrtvu kakvu je Saviano podneo i poziva nas, kako to jednom reče Kapetan Amerika kroz pero Darka Macana da, ako već ne možemo da odaberemo da budemo heroji, makar odaberemo da ne budemo ološ. Pa pročitajte ovo, valjaće vam. Evo ga na Amazonu.
