Sa solidne tri godine zakašnjenja pogledao sam Knives Out, film koji je, čini mi se, obeležio rane pandemijske dane za veliki broj ljudi što su, privikavajući se na ograničeno kretanje, spas nalazili u servisima za striming. Knives Out nije bio direct-to-streaming produkcija, naprotiv, imao je vrlo pristojan život u bioskopima počev od druge nedelje Novembra 2019. godine i tamo zaradio respektabilnih trista i kusur miliona dolara na budžetu od četrdesetak, i na neki je način, kako u biokopu, tako i na internetu, pokazao da itekako postoji prostor i za drugačije filmove sem superherojskog spektakla i generalnih decenijskih blokbaster franšiza, ne samo da poberu kritičarske pohvale već i da pristojno zarade.
Naravno, pre nekoliko nedelja je izašao nastavak, Glass Onion: A Knives Out Mystery, a koji je i razlog što sam konačno seo da gledam veoma hvaljeni original. Glass Onion je interesantan ne samo jer ukazuje na napor ka građenju serijala koji je zapravo imanentan ovoj vrsti filma, već i jer je u bioskopima proveo svega nedelju dana, u cilju testiranja novog Netfliksovog modela hibridne distribucije. Kako je originalni Knives Out postao neka vrsta fenomena upravo zahvaljujući Netfliksu, tako je i za nastavak (i još jedan nastavak) kompanija platila Lionsgateu 469 miliona dolara, pobeđujući Apple i Amazon na nadmetanju i mada je i nastavak napravljen za budžet od približno 40 miliona, svakako se radi o velikom projektu na koji pomalo posrnuli striming servis ozbiljno računa.
No, o Glass Onion možemo da pričamo kada budemo pogledali taj film. Danas smo ovde da manje-više potvrdimo ono što su svi rekli gledajući originalni film: Knives Out je prečišćena, destilisana filmska zabava koja, u eri produkcija što se oslanjaju na skupe specijalne efekte i loreom natrpane franšizirane propertije, podseća da je za dobar film često dovoljna dobra priča, pregršt finih glumaca, lepa fotografija, malo dobre muzike i režiser spreman da stvari radi sa ljubavlju.
Posebno je prijatno što je u pitanju režiser koji je iskusio kako izgleda raditi na obe strane spektra. Rian Johnson je sa svojim prvim, lo-budget filmom Brick iz 2005. godine bio snažno inspirisan Dashielom Hammetom da kreira modernu noir krimi-dramu i uspeo da privuče pažnju establišmenta u dovoljnoj meri da posle još jednog filma u niskobudžetnoj produkciji uleti prvo u ozbiljnije finansirani naučnofantastični Looper a pravo sa njega u The Last Jedi. Iako uveden u samo srce tame moderne filmske industrije, Johnson ne samo da je ostao scenarista i režiser svih svojih filmova, već je sa The Last Jedi pokazao da se i u tom srcu tame može kreirati osoben film koji se ne priklanja tropima žanra i radosno ispituje, pa i pomera granice koje nameće tradicija.
Naravno, mnogi smatraju da je sa The Last Jedi Johnson smrtno ranio Star Wars franšizu – mada to ne bi moglo da objasni njen veliki uspeh sa serijama na Disney+, koje su, čini se, u doglednoj budućnosti potpuno zauzele mesto novih filmskih produkcija – i izgledi za najavljenu narednu Star Wars trilogiju koju je on trebalo da napiše i režira (makar prvi nastavak) su trenutno slabi, verovatno na svačije zadovoljstvo.
Jer, ovako kako je, Star Wars hardlajneri ne moraju da strepe od ikonoboračkog scenariste i režisera kome možda još nije bilo dosta igranja u njihovom pesku i rušenja, jelte NJIHOVIH zamkova, a ljubitelji dobrog žanrovskog filma koji vole karakterne glumce, kompleksne, zabavne kriminalističke scenarije i kvalitetnu ali ne i razmetljivu produkciju mogu da se raduju novim naslovima u Knives Out serijalu.
Knives Out je, valja primetiti, krunski dokaz da jurnjava za narednim SFX blokbasterom i prepisivanje studija jednih od drugih naprosto nije jedini, pa ni osigurani put do uspeha. Veliki studiji su trenutno zarobljeni usred trke u naoružanju sa eskalirajućim budžetima koji treba da obezbede skupe specijalne efekte i najvrelije zvezde što bi nosile njihove franšize, ako je ikako moguće uz sve moguće multiverzalne implikacije unakrsnog oplođavanja između raznih filmova iste produkcije i raznih drugih propertija u rukama iste korporacije. Filmski biznis je oduvek bio biznis ali se čini da nikada ranije u njemu nije bilo ovoliko uticaja knjigovođa na kreativni deo posla i pakao kroz koji trenutno prolazi Warner je dobar pokazatelj kako izgleda donošenje odluka na osnovu spredšit forkasta o potrošnji, zaradi, licenciranju i dugoročnim ugovorima.
Knives Out je, pak, potpuna antiteza celoj toj filozofiji, jedna samodovoljna priča, tokom koje upoznamo likove, oni nas zainteresuju, privuku, u nekoliko navrata i iznenade, uhvaćeni u vrtlogu spiralne naracije koja tokom dva sata trajanja filma kao da o istim stvarima, za koje se u startu činilo da su sasvim jasne, čak i banalne, otkriva sve više intrigantnih detalja. Knives Out je, da bude jasno, jedna toliko old school „murder mystery“ forma da je gotovo drsko sa koliko je apetita Johnson (kome je ovo bila prva nominacija za oskara, za originalni scenario) upliće i raspliće pred gledaočevim očima, jasno mu do znanja stavljajući da on u ovom trenutku naprosto ne vidi stvari zbog kojih će se sat kasnije lupati po čelu i kunuti pred članovima porodice da je od starta znao ko je ubica.
Knives Out je nimalo prikriven omaž klasičnom whodunnit formatu velike Agathe Christie, sa naizgled jednostavnim zločinom u centru narativa a koji će se pokazati kao zapravo izuzetno kompleksan u tome kako povezuje grupu pitoresknih likova, te pomalo ekscentričnim, čak detinjastim detektivom koji će u odsudnim trenucima demonstrirati neverovatnu dedukciju ali i neodoljivu potrebu da u sobi gde sede praktično svi likovi iz filma, teatralno objasni u čemu je ZAPRAVO bila misterija u ovom slučaju. Štaviše, iako je produkcijski nešto skuplji i sadrži i jednu skromnu ali kvalitetno režiranu scenu automobilske potere, Knives Out po svojoj formi ne odstupa dramatično od britanskog serijala televizijskih filmova Poirot koji je, rađen od kraja osamdesetih pa do pre deset godina, adaptirao praktično sve relevantne tekstove Agathe Christie u sedamdeset odvojenih epizoda.
Svi sastojci apsolutno jesu tu: uspešni, ostareli pisac kriminalističkih romana pronađen je mrtav u svojoj sobi velelepne gotske vile u Novoj Engleskoj i mada policija smatra da je u pitanju očigledno samoubistvo, lokalni privatni istražitelj, Benotit Blanc, koji se ponudio da ih pro-bono konsultuje u toku istrage smatra da tu ima detalja koje vredi istražiti. Naravno, pokojnik je iza sebe ostavio veliko nasleđe, uključujući šezdeset miliona dolara u banci ali i uspešnu izdavačku kuću fokusiranu na njegove romane koju vodi njegov sin. Tu su još dve ćerke sa svojim porodicama, i ovo je jedan ansambl sa više generacija i mnogo konfliktnih interesa okupljen u kući zarad davanja izjava policiji. Tu je i imigratska medicinska sestra, suštinski protagonistkinja filma, mlada i neiskvarena Latina koju je pokojni deda mnogo voleo i kojoj članovi porodice stalno ponavljaju da se ne brine i da je oni neće zaboraviti kada nasledstvo bude razdeljeno.
Genije ovog filma i Johnsonovog rada na omažiranju Christijeve je svakako u tome da već u prvih pola sata gledalac saznaje ne samo mnogo prljavog veša vezanog za porodicu Thrombeyjevih već i to da teza o samoubistvu – koju policija i dalje enzuzijastično podržava – nema veze s mozgom. Film nam, reklo bi se, u tom prvom preokretu pokazuje i ko je ubica i koji su tu bili, jelte, motivi i okolnosti što su dovele da stari Thrombey završi prerezana vrata na svojoj sofi, da ga tako ujutro pronađe kućna pomoćnica i Knives Out u toj tački deluje kao da napušta whodunnit format te da će se baviti psihološkim portretisanjem nekoliko likova nevoljko uhvaćenih u vrzinom kolu zavere na čijem kraju može biti velika monetarna nagrada ali i velika zatvorska kazna, no, kako rekoh, genije ovog filma je što on uspeva da uvede nekoliko uspešnih preokreta do kraja, te da se vrati u whodunnit misteriju što će se zaista razrešiti tek u poslednjim scenama.
Johnson ovde koristi mnogo trikova da gledaoca navuče na pogrešne zaključke, uključujući flešbekove koji su ako ne otvoreno lažni a ono nepouzdani. U nekim slučajevima likovi se ne sećaju šta je tačno rečeno, u drugim se sećaju šta je tačno rečeno ali nisu u prvom trenutku razumeli reči koje su bile korišćene i ovo je sve jedna zabavna igra između autora i publike ali uvek čvrsto utemeljena na fundamentalnim pravilima kriminalističke fikcije: gledalac (ili, jelte čitalac) mora imati sve potrebne informacije da sam dođe do ispravnih zaključaka pre nego što mu ih film diskurzivno izloži; film ne sme da laže gledaoca ili da od njega krije kritične delove informacije koja je dostupna likovima.
Knives Out uspeva, uprkos svom radosnom rastezanju formata i poigravanju sa njegovim tropima da ni za milimetar ne odstupi od ovih postulata, podstičući gledaoca da obraća pažnju na svaki detalj, od izgovorenih reči koje možda ne znače ono što likovi misle da znači, do prizora koje vidite gotovo uzgredno, tokom scena u kojima voiceover priča nešto sasvim drugo, praveći se da je slika na ekranu tu samo da vam popuni vreme do naredne, važnije scene. Utoliko, gledanje ovog filma je ona duboko zadovoljavajuća igra između gledaoca i autora u kojoj se informacije, aluzije, nagoveštaji i misdirekcija ređaju iz scene u scenu i SVE znači NEŠTO a na gledaocu je da bude pažljiv, metodičan, radoznao i – da uživa.
Naravno, nije ovo jedino zadovoljsto koje možete ekstrahovati iz Knives Out jer bi to značilo da bi drugo gledanje filma bilo potpuno besmisleno – Johnson ovde ponovo radi sa izvrsnim direktorom fotografije, Steveom Yedinom, koga je koristio na svim svojim prethodnim filmovima i mada Yedin ovde velikim delom radi u kamernom formatu – miljama daleko od kosmičke raskoši Star Warsa – Knives Out je vizuelno izuzetan film sa onim esencijalno važnim osećajem mesta i odnosa lokacija u prostoru koji je presudan za misterije ovog tipa. Muziku je i ovde radio Rianov brat Nathan Johnson, nudeći setni jazz i odmereni folk, a ansambl glumaca je naprosto drsko raspoložen za ovu vrstu igre. Naravno, sem protagonistkinje koju Ana de Armas programski igra nešto prizemljenije i naturalističkije, kako bi nam garantovala humano, empatsko težište filma, svi su ekscentrične, teatralne figure veće od života, i mada se u zapravo povelikom kastu lako zaboravi na nekoga, nemoguće je ne biti impresioniran autoritetom Christophera Plummera, pritvornošću Michaela Shannona, libertarijanskim vajbom Dona Johnsona, energijom Jamie Lee Curtis, influenserskim „šarmom“ Toni Collette ili opsegom Chrisa Evansa. Razume se, Daniel Craig je ovde element na kome film u potpunosti počiva, kombinacija post-ljudskog intelektualnog kapaciteta i nespretne, ekscentrične socijalne persone, sa pravim odnosom samozaljubljenosti i iskrene humanističke ljubavi prema drugim ljudima. Craig je vrlo raspoložen i vrlo dobar u ovoj ulozi kombinujući prenaglašeni južnjački akcenat sa svojim australijskim govorom na zastrašujuće načine. Reklo bi se da je i njemu, posle godina igranja jamesa Bonda prijalo da za promenu bude u ulozi čoveka koji se protiv zločina bori pameću a ne pištoljem i kome je empatija a ne psihopatija primarna karakterna odlika.
Knives Out je, dakle, žanrovski trijumf prvog reda, pametan „mali“ film koji ne deluje ni malo „malo“ baš naime te pameti ne samo u domenu zapleta već i u tome kako perfektno kombinuje taj murder mystery zaplet sa lako i dobro plasiranim socijalnim komentarom, sve do maltene direktnog citiranja klasičnih „tviter argumenata“ a da to ne deluje isforsirano i neautetično. Veoma mi je prijalo da ga pogledam, a moja jedina briga u pogledu njegovog nastavka je, naravno to da li će potpuno novi ansambl glumaca i potpuno nova misterija moći da dosegnu nivo svežine ali i suvog kvaliteta originala. Videćemo, uskoro.
