Imageov serijal započet prošle godine, A Town Called Terror je sjajan, praktično udžbenički primer kako prisustvo visokoprofilnog talenta na projektu ne garantuje vrhunske rezultate, pa, čak, jelte, ni osnovnu pristojnost tih rezultata. Zapravo, ovaj strip, koji je počeo da izlazi u Aprilu i do Septembra uredno naređao šest brojeva, zaokružujući na neki način prvi narativni luk i praveći pauzu pre nego što krene drugi, pokazuje toliko neslaganje između dve svoje osnovne komponente – scenarija i crteža – da je meni sada veoma intrigantno koliko je tu ko investiran, koliko je ko frustriran i da li Image Comics zasta misli da je ovaj pristup – bez urednika i bez mešanja u autorski rad – idealan. Opet, da se razumemo, Image to tako uvek radi ali A Town Called Terror je projekat na kome neviđeni vizuelni vatromet odlazi u nebo bez ikakvog efekta i prosto je teško prihvatiti da ovo potpisuje jedna od najvećih scenarističkih vedeta horora u severnoameričkom stripu u poslednjih par decenija.
Naime, A Town Called Terror su kreirali Steve Niles i Szymon Kudranski uz podršku na leteringu od strane Scotta O. Browna i Marshalla Dillona, i ovde se svakako radi o jednoj A reprezentaciji. Steve Niles je, na kraju krajeva jedan od retkih severnoameričkih strip-scenarista koji su usredsređeni na horor a da nije u pitanju pisanje za male i opskurne izdavače. Niles je praktično od početka svoje strip-karijere devedesetih godina prošlog veka bio zainteresovan baš za horor, radeći prvo za Eclipse Comics a pišući i sopstvene naslove koji su bili horor-orijentisani. Čak i kada je tezgario za Image onog vremena to je bilo na Spawn a kasnije na Hellspawn, čuvajući meru horor interesovanja i u najamničkom radu. Njegov veliki prodor je bio 30 Days of Night, scenario koji je Niles prvo bio namenio za film ali koji je Holivud ignorisao dok na kraju nijenastao hit-strip za IDW. Iako se nije predobro prodavao – uprkos crtežu Bena Templesmitha koji je čak pristao da prvi broj uradi besplatno jer mu se projekat dopadao – 30 Days of Night je bio dovoljno jak da na kraju 2007. godine zaista izraste i u film i to u produkciji Sama Raimija i Roberta Taperta, koje znamo po Evil Dead franšizi i generalno se pamti kao jedan od najkarakternijih horor-strip serijala rađenih u ovom stoleću.
Nles je dalje radio za razne izdavače, sarađujući i sa velikim majstorima kao što je bio Richard Corben (na stripu Bigfoot) a čak i kada je radio za superherojski mejnstrim, to su bili mahom hororu okrenuti naslovi, poput, recimo Simon Dark za DC (pa čak i Gotham After Midnight koji je u suštini bio maksi serijal o Betmenu). Radi se o čoveku koji je konzistentno i posvećeno okrenut hororu i čim sam video njegovo ime na naslovnoj strani prvog broja A Town Called Terror obratio sam pažnju. Niles u poslednje vreme stripove radi tek retko i pažljivo bira šta će mu biti sledeći projekat. Zapravo, pre ovog serijala poslednji strip mu je bio Lonesome Days, Savage Nights, iz 2020. godine, priča o vukodlacima pisana u tandemu sa njujorškim piscem Salvatoreom Simeoneom – kome je ovo bio prvi rad u stripu – a koju je nacrtao – baš Szymon Kudranski.
Kudranskog sam već hvalio, ali vredi ponoviti, ovo je, kako se uvek naglašava, prvi Poljak koji konzistentno i godinama radi u američkm superherojskom mejnstrimu. Kudranskog je, da se razumemo, „probio“ baš Niles, koji je video njegov portfolio i ponudio mu tezgicu na 30 Days of Night a onda je krenula lavina projekata. Iako je radio i mnogo klasičnije superherojštine i Poljak više naginje hororu pa je radio i Zombie Cop i Spawna a u Betmenovom univerzumu radio je stvari poput Faces of Death ili Penguin: Pain and Prejudice. U Marvelu su ga stavljali na serijale poput Punisher ili Fallen Angels gde je radio sa vrlo dobrim scenaristima a u DC-ju je crtao i Green Lantern, i mada vrlo kadar da radi „normalan“ superherojski mejnstrim, Kudranski ima naglašeno atmosferičan, realističan a opet intenzivno „slikarski“ stil pa su horor-stripovi njegova jaka strana bez ikakve sumnje.
I Kudranski na ovom serijalu, da ne bude zabune, rastura. A Town Called Terror je priča koja se događa u skrivenom američkom gradiću, koji se, ne lažu vas, doslovno zove Terror, a koji „smalltown horror“ tematiku izdiže na n-tu potenciju, jer je u pitanju mesto za koje normalni ljudi ne znaju, koje je puno vukodlaka, vampira, kojekakvih zombija, a koje predvodi, ili makar kojim željeznom rukom vlada uber-zao, sadistički nastrojen uber-vampir.
Na nesreću našeg glavnog junaka, Henryja Westa, naizgled običnog mladog čoveka zaljubljenog u svoju mladu ženu negde u nekom od obližnjih gradića, taj uber-vampir je njegov otac i Henry će biti nasilno iščupan iz svog normalnog života i dovučen natrag u Terror iz koga je otišao čim je smogao snage da to učini, na poklonjenje ocu i sa zahtevom da mu pomogne da reši problem nestale majke.
Zaplet ovog stripa svakako ima zdrave ideje u osnovi, i, uostalom, horor-žanr je svakako idealan za ispitivanje odnosa između patrijarhalno nastrojenih očeva i sinova koji žele da imaju život manje zasnovan na ekstremnim demonstracijama moći i zahtevima za poslušnošću. Kad se još otkrije da majka nije nestala tek-tako i da u pozadini svega postoji neka vrsta zavere u koji je Henry ušetao čista srca i sa najboljim namerama, reklo bi se da su svi potrebni sastojci tu…
…osim što je Nilesov scenario nešto najgore štosam pročitao u američkom mejnstrim-stripu poslednjih XXX meseci. Ovo, nažalost deluje ne samo kao da je Niles priču smišljao usput, kako je koja epizoda dolazila na red, već i da tu nije imao dovoljno ideja i da su scenaristička uputstva Kudranskom mogla da za svaku epizodu stanu na jednu stranu kucanog teksta a da je onda crtač morao da se dobrano oznoji smišljajući način kako da popuni dvadeset i kusur tabli radnje.
A Town Called Terror je naprosto ekstremno dekomprimovan strip u kome radnje JEDVA ima za jednu epizodu regularne dužine. Razvučen na šest brojeva ovaj prvi narativni luk je bolno, izluđujuće tanak, prepun besmisleno produženih scena u kojima gledamo detalje neke radnje raščlanjene na sekunde, ali i dugačkih, plitkih dijaloga u kojima čak i nema puno teksta već svaka kratka replika kao da dobija sopstveni panel.
Rezultat ovakvog pripovedanja je da čitalac, suočen sa vrlo malo supstance razvučene preko besmisleno mnogo strana ne može čak da bude ni siguran šta je u ovom stripu važno a šta ne. Niles kao da malo piše body horror, pa malo visokotehnološki triler, pa onda skrene u šloki horor koji kao da omažira međuratni opus Toda Browninga, pa onda dobijamo dark fantasy akciju sa transformacijama i ekstremnim nasiljem… A Town Called Terror, dakle, ne zna tačno ni kog je (pod)žanra pored toga što je spor, razvučen i prepun besmislenih podzapleta sa likovima koji deluju kao da bi trebalo da su nam važni ali su im dijalozi toliko tanki i razvučeni da u njih ne uspeva da stane gotovo ni malo karakterizacije. Primera radi, Henryjeva žena, koja pokušava da shvati šta se desilo njenom mužu, ima nepristojno predugačke scene u kojima poziva policiju, ostvaruje nekakav kontakt sa detektivom iz obižnje stanice, pa njih dvoje tu nešto imaju teorije pa svako istražuje za sebe, a što je sve bespotrebno jer čitalac apsolutno zna gde je Henry i šta mu se dešava pa ekstremno tanki, beskorisni sporedni likovi koji se bave potragom za njim samo iritiraju.
Da je Kudranski od ovakvog predloška uspeo da napravi iole čitljiv strip je svedočanstvo ne samo Poljakovog talenta već i ekstremne posvećenosti. Jer, A Town Called Terror je u grafičkom smislu nikada manje nego impresivna ponuda. Kudranski ovde kreira superiornu atmosferu svojim filmskim kadriranjem, osećajem za detalj, te korišćenjem vrlo svedenog ali ekstremno snažnog kolorita, a likovi su mu, mada je sve u mraku i retko se lepo vide, mračni, preteći, upečatljivi. Poljak sebe definitivno ovde nije štedeo, radeći kombinovanim tehnikama i žestoko digitalno procesujući crtež pa A Town Called Terror zaista zaziva oko čitaoca da se šeta po stranici bez žurbe i uživa u fantastičnom efektu dugog sočiva na jednom mestu ili u pažljivo izdetaljisanim okvirima panela na drugom. I akcija je, kada je ima, ekstremna, visceralna i zadovoljiće ukus splatter frikova, sa borbom između oca i sina pred kraj priče koja je nabijena energijom do pucanja.
Ali, da se razumemo, ni Kudranski nije čudotvorac i ovo ostaje nepodnošljivo razvučen strip u kome grafičko pripovedanje uprkos svim njegovim naporima i samo postaje naporno i odaje utisak nerazumevanja medija u kome se neke stvari u scenama naprosto podrazumevaju i ne moraju biti prikazane. Paradoksalno, napor Kudranskog da svakom, i najtrivijalnijem kadru da visok nivo detalja i jednaku pažnju na kraju odaje utisak kao da ni on nije znao da odvoji važno od nevažnog, umirući u lepoti i dajući stripu jedan izblendiran osećaj, bez pravog fokusa i akcenata.
Utoliko, posle šest epizoda i „kraja“ prve priče – a što je sve doslovno moglo da stane u jednu epizodu – A Town Called Terror je projekat sa ekstremno mnogo potencijala ali sa ekstremno malo realizacije tog potencijala. Duša me boli da gledam kako se izuzetan rad Kudranskog traći na scenario koji kao da nikada ni jedan urednik nije pogledao i koji je verovatno pisala Nilesova mačka u pauzama grebanja bifea. I to repom. Mislim, svaka čast mački ali ovo je vrlo slabo. Opet, A Town Called Terror je grafički izuzetno upečatljiv uprkos tom odsustvu fokusa u pripovedanju pa ne mogu a da ga ne preporučim makar za prelistavanje. Amazon ga prodaje ovde.
