Da se malo oporavim od jučerašnjeg prosipanja žuči i pišanja žileta odlučio sam se da danas napišem i osvrt na Imageov serijal Starhenge, odnosno na njegov prvi narativni luk, posle koga se pravi pauza do narednog, a kome pun naziv glasi Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar. Puna usta, ali puna usta sreće rekli bi mangupi. Jer ovo je strip za sladokusce, jedna apsolutna fešta i za oči i za, jelte, intelekt, sve dok taj intelekt voli intertekstualnu, nestašno razigranu pripovest koja ide metodično i sporo i na svakom koraku kao da postavlja još temelja za dalji razvoj priče, još ekspozicije koja uzima poznate – istorijske i mitološke – motive i događaje a onda ih upliće u svoju verziju kosmičke istorije koja se, ta kosmička istorija, doslovno menja pred vašim očima dok čitate. Nije naročito lako pisati bilo koju priču u kojoj se podrazumeva da je vreme iluzija i da se sve događa u istom trenutku, ali Starhenge pokazuje da je to moguće i da je tajna možda u tome da se pisanje scenarija da u zadatak – crtaču.
Liam Sharp je britanska strip-legenda modernog doba. Ovaj hipertalentovani ilustrator koji nikada, a pedesettri su mu godine, nije prestao da se interesuje za nove ideje, tehnike, stilske evolucije, je pre par godina napravio nešto za šta sam ja na više mesta rekao da je u pitanju najbolji rad u njegovom životu. Pričam o dva serijala stripa The Green Lantern, urađena za DC, sa kojim je Sharp od 2008. godine imao ekskluzivni ugovor, a koje je Sharp radio sa Grantom Morrisonom, kreirajući jedan od najuzbudljivijih i semantički najgušćih superherojskih stripova u ovom stoleću. Morrison je već tada najavio svoj izlazak iz DC reprezentacije i uradio još samo jedan miniserijal kojim se veličanstveno ispisao iz ovog univerzuma, ali Sharp je, možda pomalo misteriozno, na Tviteru najavio da je on spreman da proba nešto novo. Par godina kasnije, pokazalo se da je to novo upravo Starhenge, raskošni naučnofantastično-fantazijski rad koji je Sharp ne samo nacrtao, tuširao i kolorisao već i uradio kompletan letering (koristeći font koji je dizajnirao Dave Gibbons, čisto da koncentracija zvezdaštva bude ekstremna) i – napisao kompletan scenario i dijaloge. Image Comicsu je maltene doslovno ostalo samo da zalepe svoj logotip na naslovnu stranu i odu na palačinke pre kraja radnog vremena.
Istina je da sam i planski seo da danas pišem o Starhenge baš zato što sam juče kukao kako ugledni autori bez uredničkog nadzora mogu da naprave strip koji je vizuelno atraktivan ali iznurujuće isprazan. Starhenge je, na neki način, druga strana iste medalje, strip koji je napravio samo jedan čovek ali po najvišim standardima industrije, kao jedno, jelte, idealno autorsko delo i u izražajnom i u produkcijskom smislu i kome bi intervencije od strane urednika ili izdavača zapravo odmogle, oduzele mu nešto od tog osobenog karaktera koji ima i pretvorile ga u tek još jednu fantazijsku skasku u kakvima se ionako davimo. Pritom, daleko od toga da želim da kažem kako je Starhenge nekakav savršen strip i sasvim je okej da primetite kako je ovo narativ koji se najvećim delom prepričava umesto što se pripoveda, te da prvih šest epizoda u suštini služe kao predimenzionirani intro, uvod u „stvarni“ narativ u kome će glavna junakinja konačno prepoznati svoju ulogu u pankosmičkoj, svevremenoj sagi i krenuti da dela umesto da priča – ali… Sharp sve to radi TAKO dobro da je čitanje ovog stripa nepatvoreni užitak, jedno produženo sladostrašće iz koga ne uspeva da vas izbaci ni povremena spoznaja da sve to može i drugačije da se ispriča, drugačije da se nacrta… Sharp je naprosto toliko moćan u onome što radi, kanališući tri i po decenije iskustva u jedan magnum opus, da je fer primetiti kako Image Comics sa ovim stripom ima u katalogu nešto posebno, nešto što po ko zna koji put podseća na to da Image mnogi među nama doživljavaju kao naslednika pokojnog Vertiga i gde je moralna obaveza izdavača da ovakvim projektima pruži svu moguću podršku. Pa onda nek ga vrate kući sa štitom ili na njemu.
Sharp je, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih ilustratora koji rade u američkom mejnstrimu. Kao i mnogi drugi britanski autori, ponikao je u 2000AD jaslama a gde je osamdesetih godina sarađivao sa nekim od najvećih imena modernije britanske scene, poput Johna Wagnera i Alana Granta. Iako zapažen od strane Amerikanaca – tako što je prvo radio za Marvel UK i posle Sudije Dredda, ABC Warriorsa i Future Shocksa se dohvatio Marvelovog Death’s Heada – i rado viđen na mejnstrim serijalima poput X-Men, Hulk, Superman, Batman pa onda i Spawn, Sharp nikada nije zapostavio domaću scenu, naprotiv, dajući joj početkom ovog veka snažan podsticaj kroz osnivanje sopstvene nezavisne izdavačke kuće Mam Tor Publishing koja je pored njegovih radova publikovala i nove priče nekih velikih imena Sharpove i prethodnih generacija.
Naravno, najveće pare se ipak prave u američkom stripu i Sharp je pažljivo birao šta će tamo raditi, očigledno inspirisan pre svega kreativnim a ne komercijalnim impulsima, pa je poslednju deceniju (nakon objavljivanja svog prvog romana, God Killers 2011. godine) u DC-ju imao te probrane projekte sa Wonder Woman Rebirth, zatim nažalost KATASTROFALNI Batman: Reptilian (al tu Sharp nije bio ništa kriv i svu krivicu valja pripisati spaljenom Garthu Ennisu) i pomenuti The Green Lantern. Dobar prijem ovog poslednjeg, a koji je bio žustro metatekstualan i onoliko ne-kinematski strip koliko možete da zamislite je očigledno uticao i na odluku da se za sledeći projekat ode u nezavisne vode i pokrene Starhenge. Sharp je objasnio da je od detinjstva bio ljubitelj mitologije a da mu je čitanje Nikolaja Tolstoja i njegovih posanja o Merlinu dalo konkretnu inspriaciju za ovaj narativ.
Starhenge je strip koji bi, na papiru (Sharp ga opisuje kao susret Excalibura, Terminatora i Dr Whoa), jelte, mogao da bude potpuno nepodnošljiv. Prepričavanje mita o kralju Arturu i njemu odnosnim likovima – znate već, Merlin, Mordred, Uter Pendragon, ekipa stigla – ali u formi nekakve tehno-fantazije sa putovanjem kroz vreme, telesnim modifikacijama i prstohvatom kvantne mehanike kad god je neophodno da se malo racionalizuje ta silna magija kojom se unaokolo vitla, sve su to stvari koje su drugi već toliko puta radili, od veličina poput Jodorowskog i Giméneza pa do poluanonimnih autora na malim izdavačima koji više pažnje u svojim stripovima posvećuju dizajnu oklopa nego gramatici u dijalozima. No, Sharp naizgled beznaporno postiže da ovo bude naglašeno zabavan strip UPRKOS nemaloj kompleksnosti koncepcije i radnji koja se prepričava, pa, onoliko hronološki koliko strip manifestno zasnovan na ideji da se svo vreme događa u isto, er, vreme, uopšte može da bude. Video sam da su neki kritičari zamerili uvodnim epizodama da su komplikovane, sa mnogo imena, lokaliteta, ideja i koncepata ubačenih u blender a bez dovoljno dramske isplate i ovo zapravo nije netačno. Starhenge nema strukturu „drame“, ovde nema jasnih činova, niti, čak centralnog zapleta u kome bi protagonistkinja učestvovala, Starhenge se odvija na platnu čitavog kosmosa i na pozadini čitavog vremena i protagonistkinja je tek dvadesetogodišnja devojka iz Velike Britanije, ćerka superkul post-hipi roditelja naloženih na druidske mitove i wiccan tradicije koja pokušava da se razabere u neshvatljivo kompleksnom ratu što se vodi između organske i tehničke inteligencije u večnosti vremena i beskraju prostora, te da shvati gde je tu njeno mesto i kako može da odigra presudnu ulogu.
Sharp ovde koristi nekoliko tehnika da jedan potencijalno nesvariv mišmeš arturijanskih mitova, tehno-brbljanja i postmodernih rušenja četvrtog zida (glavna junakinja je ljubitelj stripova i bez mnogo stida pominje razne Imageove serijale kao što je na primer Saga, pa i samog Granta Morrisona) približi čitaocu. Prvi je taj da je sama protagonistkinja zapravo vrlo simpatična i njen monolog kojim raspreda ceo ovaj narativ je sočan, nabijen karakterom, prijemčiv, uz puno ukrasa i kolokvijalizama a što sve pomaže da se zamaskira činjenica da jedno 80% ovog stripa čini ekspozicija uz ilustracije.
Drugi je da je ovde intenzitet ulaska u britansku istoriju i arturijanski mit na povisokom nivou. Kao entuzijast folklora sa ozbiljnim korenima u srednjem veku i nemalim brojem interpretacija i prepričavanja u poslednjih hiljadu i kusur godina, Sharp je ovom projektu pristupio ne samo dobro istraživši gradivo već i vrlo studiozno određujući šta će u njemu da promeni, kako će da poveže druidski stonhendž sa ratom što se vodi na kosmičkom nivou, pa i koje će standardne elemente mitova i legendi manifestno izbaciti uz jedno „zapravo, uopšte nije tako bilo“ što ćemo ga dobiti od ljudi što su bili na licu mesta.
Kada u priči imate likove kao što su Merlin ili (velški pesnik iz četrnaestog stoleća) Taliesin, koji vam pokazuju i objašnjavaju kako su stvari stvarno stojale „u ono vreme“, a uz njih i Utera, Artura i druge likove iz legendi koji su delatni učesnici narativa, sa sve dijalozima, a koji su, pak, često lepršavi i nabijeni do parodije „visokim“ engleskim govorom, postoji rizik da se stvari trivijalizuju i da se pripovest svede na farsu, no Sharp ovde veoma pazi da granice „normalnog“ fentezi žanra jako savije ali da ih ne polomi. Njegovi junaci su STVARNO junaci, mišićavi mužjaci i zanosne, dostojanstvene žene kao ispali iz nekih neobjavljenih Frazetinih radova, sve je puno mačeva, kopalja i sjajnih atova, a kada se na taj klasični high fantasy mizanscen doda apsolutno razarajući psihodelični „svemirski“ deo priče ali i srazmerno umirenije pripovedanje iz perspektive današnjeg dana u kome protagonistkinja započinje priču, rezultat je jedan naoko nemoguć ali stabilan balans velikih ideja o ratu mašina i ljudi kroz čitavu istoriju svemira, pompeznih govorancija ali i sasvim prirodnih, „indie“ dijaloga i stranica koje doslovno izgledaju kao da su nacrtane na listu sveske hemijskom olovkom (zato što i jesu, i delo su Liamove supruge Matylde McCormack-Sharp).
Sharp je u grafičkom smislu ovde sebi pustio na volju i kako je strip, rekosmo, najvećim delom, monološka ekspozicija sa ilustracijama, ilustracije su, pa, naprosto fantastične. Starhenge ima mnogo slikarskih tabli, kompozicija na kojima nema radnje već samo likova koji poziraju ili samo „atmosfere“ dubokog kosmosa i neobjašnjivih kvantnih fenomena, a čak su i table razdeljene na panele neretko samo „atmosfera“, sa vrlo malo akcije, često i bez likova, no ovo sve ne samo da izgleda apsolutno ubitačno već i neočekivano dobro radi uz pomenuti ekspozitorni tekst. Sharp je vrlo raspisan i ovde teksta ima mnogo, kako u ekspoziciji tako i u replikama, ali kako se radi o jednom od najboljih grafičkih pripovedača na svetu, njegov je tempo izlaganja savršen i Starhenge besprekorno odlazi od visoke epike do momenata slatke intime, koristeći pregršt tehnika i u svakoj od njih Sharp drži masterklas, omažirajući slikare levo ili superherojske stripove desno, radeći sa mnogo simbola i tradicionalnih elemenata ali se ne zarobljavajući ni u jednoj od tradicija i simbolika, niti naraciju usporavajući pretrpanošću tekstom.
Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar je, dakle, vrlo impresivan strip, ali strip kome morate prići i sa idejom da je ovo samo uvod za nešto što će, ako sve bude idealno, izlaziti još godinama. Ovo je autor na vrhuncu svojih kapaciteta – za koji smo zapravo mislili da ga je već dostigao pre nekoliko godina a on ga je prebacio kao da to nije ništa – sa totalnim shvatanjem medijuma stripa i kršenjem, naizgled svih pravila tog medijuma ali tako da ne možete da prestanete da mu se divite sa svakom okrenutom stranom. Kolekcija izlazi u Aprilu, a za sada pojedinačne epizode sugerišem da proverite ovde. Nećete se pokajati, sem ako mrzite sve što je lepo.
