Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas bismo mogli da poslušamo malo brzog, energičnog čikaškog hardbop/ postbop džeza, zar ne? Take Yokoyama Mahjong Crib je ime projekta koji predvodi (sada) čikaški kontrabasista Take Yokoyama, a album Tapenik, snimljen u studiju Audio Bistro polovinom prošlog Novembra je prvo studijsko izdanje za ovaj kvartet. I odlično je.
O muzičarima koji su ovde svirali ne znam skoro ništa a o lideru ponajmanje. Vidim da je Take Yokoyama cenjen na čikaškoj klupskoj sceni i da ga klubovi tamo nazivaju jednim od najperspektivnijih mladih kompozitora. Take je inače iz Japana i u Čikagu nastupa sa različitim kvartet i kvintet postavama. Mahjong Crib mu je najnoviji projekat, čvrsta, disciplinovana hardbop četvorka sa trubom, tenor saksofonom, bubnjevima i kontrabasom nazvana po tradicionalnoj japanskoj igri na tabli, a sve pod uticajem Fele Kutija koji je svojevremeno izjavio da je „muzika naša spiritualna igra“ i onda je Yokoyama to povezao saMahdžongom. Najbolje da ne razmišljamo previše o tome. KOME JE RAZMIŠLJANJE IKADA IŠTA DOBRO DONELO?
Trubu je ovde svirao mladi Will Mallard koji se pored džeza bavi i elektronskom muzikom sa projektom A Brief Glimpse, a ima i neku vrstu rok-jazz projekta Neptun3 Blu. Mallard je inače diplomirao džez na Berkliju a u Valensiji je bio na master studijama i u pitanju je mlad ali vrlo cenjen muzičar i kompozitor. Na Tapenik on trubu svira bez mnogo kočnica, nudeći energične solaže i odlične bop hedove za naše slušalačko zadovoljstvo.
Sparing partner na tenor saksofonu mu je Rufus Parenti, jedan još mlađi muzičar, još uvek na muzičkim studijama na Univerzitetu DePaul (čovek je bukvalno završio srednju školu 2020. godine) i sa vrlo lepim muzičkim ambicijama. Parenti svira u više postava, uključujući sopstveni kvartet a njegova svirka na tenor saksofonu je tečna, prirodna i vrlo prijatna za uho.
Postavu kompletira Isaiah Keith, perkusionista koji je studije bubnjeva i vibrafona odradio na Muzičkoj školi Univerziteta Delaver a sada je na master studijama na Muzičkoj školi Eastman. Keith je veoma dobar bubnjar za postavu ovako mladih muzičara jer unosi u muziku potrebnu energiju i maštovitost a da opet ne nastoji da nužno dominira zvukom.
Elem, Tapenik je snimljen u studiju ali ovo je, i po zvuku i po svirci klasičan živi nastup, sa one-and-done mentalitetom i sirovim, organskim kvalitetom samog snimka, gde su svi muzičari u istoj prostoriji a instrumenti se u miksu čuju kao jedna nerazdvojiva celina, bez ikakvih ustupaka studijskom trikeraju i peglanju. A kako i treba da bude. Ovo je energični, snažni bop jazz i studijska sterilnost bi mogla samo da ubije snagu ove muzike.
Prva kompozicija, Blues 22 započinje sporim, zamišljenim temama na sasksofonu i trubi i Keithovim saplićućim šaflom na bubnjevima, da bi se spontano i postepeno kroz improvizaciju razvila u brži hardbop. Ima ovde dosta elemenata free jazz estetike, sa sve Yokoyamom koji solira pred kraj kompozicije, ali kvartet se najvećim delom drži čvrstog, mada lepršavog ritma i pažljivog walkinga na kontrabasu.
Druga, Al Pacino je već mnogo energičniji hardbop. Yokoyama ovde svira brzo, iz Keithovu rafalnu paljbu po bubnjevima koja zvuči izvrsno a da opet ne privlači previše pažnje na sebe, dok duvači imaju priliku da pokažu šta znaju. Mallard je veoma raspoložen ovde sa prvom solažom pa onda i Parenti, kada dođe na red, mora da se dokaže. Njegov solo je melodičniji, veseo i optimističan,a odsviran legato, bez forsiranja i glume. I Keith ovde na kraju solira i ovo je ekonomična, zabavna solaža na bubnjevima, bez mngo kontemplacije i preteranog filozofiranja, baš po meri ovako brze i energične kompozicije.
Dig In The Crates (D.I.T.C) je još jedan sporiji šafl, sa old school temom na početku ali i sa ritam sekcijom koja posle minut detonira celu strukturu. Keith i Yokoyama ovde odlaze u zabavnu, ritmičnu ali slobodnu improvizaciju i kada im se duvači pridruže više nema mnogo harmonskih pravila na meniju. Opet, Parenti je i dalje izrazito melodičan, pa i malo nostalgičan u svojoj svirci, pa i Mallard ne moe da odoli da ne ubaci malo klasičnih gilespijevskih likova u svoju svirku.
Ibiza je još jedan energični, na momente veoma brzi hardbop i kombinacija promenljivog tempa i duvača koji ukrštaju svoje improvizacije na osnovnu temu je snažna i jako vuče kompoziciju unapred. Keith je i ovde izvanredan, sa agresivnom svirkom koja ima puno nota i brejkova a da opet njegov udarac nije nametljiv niti odvlači pažnju od „glavnog“ jela. A dobijamo i još jedan odličan solo na bubnjevima. Parenti ovde daje neke od svojih najboljih linija na celom albumu, dotičući se kontemplativne, šepovske dimenzije tenor saksofona.
Konačno, Floating Weeds je sporija, hermetičnija kompozicija sa modernističkim tendencijama. Duvači ovde sviraju impresionistički dok je ritam sekcija slobodnija i ovaj komad do svog kraja prelazi gotovo u potpunosti u free jazz, doduše bez ekstrema u ekspresiji, ali sa jednim nemilosrdnim razaranjem „klasične“ forme i improvizovanjem po osećaju. Parenti ovde krade šou svojim lepim tonom i meditativnim improvizovanjem da bi finale bilo na kraju filmski spektakularno.
Kao prvi „studijski“ album ove postave (postoji još jedan koncertni album od jeseni prošle godine ali vodi se kao bootleg, dakle, nije snimljen profesionalno), Tapenik je sa jedne strane vrlo skroman, nenametljiv rad, snimljen jeftino i odsviran u cugu, bez daljih peglanja i fejsliftinga. Meni se upravo to i dopada jer hvata bend onakav kakav zaista jeste na bini, sa sirovim, prirodnim zvukom u kome nema laži i prevare i improvizacijama koje su spontane i izvlače stvarni karakter iz muzičara, bez prostora za glumu i nameštanje najboljeg profila za fotkanje. Nadam se da će Mahjong Crib potrajati (Yokoyami su pre neki dan ukrali kola sa sve kontrabasom i on sad skuplja pare da nekako nadoknadi štetu) jer ovaj prvi studijski iskaz meni je doneo dosta sreće: