Trenuci u kojima spustite strip i sami sebe upitate „jebotebog, ŠTA sam ja sad ovo pročito?“ su, statistički najčešći ako ste ljubitelj Spajdermena. Ili se to meni kao ljubitelju Spajdermena tako čini. Hoću da kažem, jedna stvar je kada naletite na loš strip, to se dešava i, u principu lošijih stripova ima više nego boljih stripova ako ćemo da budemo pošteni. Ali kada naletite na strip koji tako fundamentalno pogazi sve što je značajno u vezi sa svojim glavnim likom, a pritom se radi o jednom od najpopularnijih superherojskih likova uopšte, u istoriji, jelte, medijuma, pa, to je onda posebna prigoda. Pričamo, da bude jasno, o miniserijalu Savage Spider-man koji je Marvel izdavao od Februara do Jula prošle godine ali je mene neka intuicija, da ne kažem osećaj nadiruće propasti, držala podalje od ovog stripa sve dok u Novembru nije izašla kolekcija. Onda sam ipak rekao sebi da je u pitanju dužnost i da sam valjda i gore stvari u životu morao da uradim da bih imao pravilan kontekst u okviru koga ću ceniti DOBRE stripove o Spajdermenu.
S obzirom na Spajdermenovu popularnost, lako je zamisliti da je Savage Spider-man nekakav vanity projekat nekakvog scenariste dovedenog „sa strane“, da on Marvelu pozajmi malo svog star-powera a ogrebe se za malo street-creda, kao što smo onomad morali da ozbiljno propatimo čitajući Abramsov Spider-man: Bloodline. Jer, ovaj strip emituje baš takav vajb: u pitanju je narativ koji agresivno ignoriše karakterizaciju glavnog junaka i smešta ga u pustolovinu što deluje kao da je scenarista naprosto imao zaplet u šteku već decenijama unazad, nije znao šta sa njim da radi, a onda se dogodila srećna okolnost da ga je Marvel pozvao i pitao da li bi pisao nešto o Spajdermenu. Tim više treba biti šokiran jer je scenarista ovog serijal Joe Kelly, Marvelov veteran i čovek koji je napisao neke veoma dobre stripove baš o Spajdermenu.
Štaviše, Savage Spider-man je direktni nastavak miniserijala Non-Stop Spider-man iz pretprošle godine koji nije bio posebno izvrstan ali nije bio ni rđav i uspešno je nosio svoj etos visokooktanske akcione drame u kojoj nema vremena za usporavanje i zastajanje. Spajdermenov urednik Nick Lowe kaže da je njegova ideja od starta bila da se kreira serijal u kome će se „civilni“ deo Spajdermenovog života ignorisati i da će sva radnja prikazivati Spajdermena „na poslu“, što je, s obzirom na to koliko je istorijski dimenzija sapunske opere bitna za Spajdermenove stripove, već u startu bio riskantan potez. Opet, Kelly i Chris Bachalo su ovu premisu izneli prilično uspešno, ali je pivotiranje ka Savage Spider-man došlo potpuno neočekivano, sa potpunom promenom tona stripa na poslednjim stranama. I dalje ne umem da kažem šta se zapravo desilo, mada Loweov pogovor u poslednjoj epizodi Savage Spider-man insistira da je sve ovo bila Kellyjeva vizija gde je on od njegove skromne premise o Spajdermen-stripu sa energijom filmova poput Crank ili Speed otišao mnogo dalje i kreirao nekakvu produbljenu i značajnu pripovest. To da ovog pogovora nema u samoj kolekciji verovatno znači da je neko u samom Marvelu pogledao šta je Lowe pisao i rekao „dobro, nismo došli da se baš zajebavamo“.
Jer, da se razumemo, Savage Spider-man deluje kao strip koga je Kelly ispisao tokom jedne dugačke sesije sedenja na klozetskoj šolji, žvrljajući jednom rukom dijaloge i opise scena na rolni toalet papira i povremeno otkidajući po koje parče da obriše suze i izduva nos. Za njega je ovo verovatno bilo manje emotivno iskustvo a više mučan najamni posao gde je posle, pretpostavićemo, slabe prodaje Non-Stop Spider-man, morao da smisli kako da napiše nastavak koji će otići još više u smeru ekscesa i energije, pa se depersonalizovanost i distanca od lika i materijala snažno osećaju. Kelly je, na kraju krajeva, scenarista čuven upravo po ekspertizi iz pisanja karakternih street-level likova koji imaju šarmantne ličnosti i vrcav dijalog (Deadpool, Daredevil, Spider-man itd.) i videti kako baš on potpisuje strip u kome Spajdermen skoro da i nema dijaloške replike, a i kada ih ima svedene su na proklamacije praktično životinjske jednostavnosti, pa, to je skoro bolno.
Savage Spider-man je direktan nastavak prethodnog miniserijala i ako niste čitali Non-Stop Spider-man, neće vam biti jasno ko je tu ko i kako smo se zatekli na mestu na kome se nalazimo. Ali i da ga JESTE čitali, to nije toliko bitno. Savage Spider-man je i dalje akcijom natrpani narativ koji vrlo malo polaže na zaplet i razvoj likova, pa je čitanje rekapitulacije na početku koja prepričava Non-Stop Spider-man i objašnjava kako to da je Spajdermen sada anatomski košmar trupa čoveka i abdomena pauka, sa sve osam nogu, paučijim čeljustima i divljačkom glađu za krvlju, zapravo dovoljno da vas pripremi za dalje čitanje. Glavna razlika između Non-Stop Spider-man i ovog stripa je koliko ovde ima JOŠ manje karaktera, pa i samog zapleta. Kelly se najveći deo ovog serijala zadovoljava pisanjem dugačkih akcionih scena koje idu stranicu za stranicom, a kada se i bavi zapletom, ovo je jedna prilično isforsirana ekstrapolacija već sumnjivog koncepta iz prvog serijala, o preparatu koji uvećava intelektualne kapacitete kod ljudi, ali po veoma visoku cenu. Kelly u Savage Spider-man kao da nastoji da kreira neku vrstu satire što će se baviti rasizmom, klasizmom i čestim teorijama zavere o zlatnoj milijardi koja treba da živi na planeti i uživa u njenim resursima odgovorno sada kada je ostatak beskorisne ljudske rase uklonjen, ali ovo je sve izrazito nemušto i nerazrađeno i utisak je da mu je bilo zaista mučno da radi na ovom stripu.
Kako rekosmo, jedan od glavnih njegovuih problema je što sam lik Spajdermena, zbog koga najveći deo čitalaca i kupuje ove stripove, tehnički gledano odsustvuje iz narativa. Kroz prve dve trećine posla imamo sa pomenutim hibridom čoveka i pauka, a koji je, u skladu sa naslovom, potpuno divalj, sveden na instinkt i agresiju, dok u ostatku narativa odlazimo u potpuno suprotnu stranu i dobijamo visokocerebralnog, intelektualno ledenog Petera Parkera koji donosi racionalne odluke bez ikakvog učešća emocija u procesu odlučivanja. Naravno, jasno je da Kelly ovde ide na podvlačenje kontrasta između dva ekstrema ličnosti glavnog junaka, podsećajući nas koliko je za nju važan element humanosti pa i ranjivosti što ovde ne postoji – ali to naprosto ne proizvodi zanimljiv strip ili interesantnog protagonistu.
Ovu rupčagu u centru stripa ništa zaista ne može da popuni, ali na suprotnoj strani se makar nalazi Baron Zemo koji nam isporučuje to malo karakterizacije, duha i vrcavih dijaloga što ih potražujemo od Spajdermena. Zemo je ovde bitan kao, jelte, predstavnik „pravih“ nacista, ljudi sa izvornim suprematističkim i genocidnim idejama, a koji se stavlja nasuprot negativcima sa kojima Spajdermen ovde ima posla i koji su neka vrsta „salonskih“ fašista, no da Kelly izvlači neke velike pouke iz ove jukstapozicije – pa, ne, baš i ne izvlači. Veliki deo Savage Spider-man me svojim insistiranjem na akciji i razvučenim pripovedanjem podseća na nekakav ’90s strip, sav u glasnom, bučnom lejautu i sa vrlo malo bitnog dijaloga.
Ovome doprinosi i crtež, i Gerardo Sandoval na olovkama i tušu (pomažu mu Mike Bowden, Victor Nava i Wayne Faucher) kreira veličanstven haos koji, da se razumemo, NIJE po mom ukusu, ali ako volite strip u stilu ekstremnih devedesetih, sa konstantno razlupanim lejautom, agresivno dinamičnim kadriranjem i akcijom u kojoj stalno nešto eksplodira u trisuću komada, Sandoval ovde isporučuje u velikom stilu. A koliko god da je utisak da je Kelly ovo ispisao stisnutih zuba, pokušavajući da misli na nešto lepo radije nego na scenario koji proizvodi, toliko se mora reći da je Sandoval ovde pružio prvorazredan program i da je svaki kadar rađen sa pažnjom i impresivnim brojem detalja. Kolori Chrisa Sotomayora ovde dodatno dinamizuju i inače veoma dinamične table a leterer Travis Lanham je verovatno radio prekovremeno kreirajući svu silu Spajdijevih „divljih“ proklamacija.
No, ja ne patim od nostalgije za ekstremnim devedesetima i Savage Spider-man je strip za koji mi je naprosto neshavatljivo da je izašao u 2022. godini. Kvalitet produkcije na stranu, ovo je ne samo narativ koji apsolutno ignoriše sve drugo što čitaoci vezuju za Spajdermena u recentnom periodu, već i praktično sve što smo ikada znali o njegovom liku. U centru priče je jedan sasvim ispražnjen, mehanički sklopljen superheroj bez karaktera i istorije, nalik na Image likove iz devedesetih a mekfarlanovski omaž u vizuelnoj ravni, ma koliko impresivan bio – a jeste – naprosto ne može da kompenzuje odsustvo supstance u srcu ove priče. Veoma slabo, veoma razočaravajuće. Amazon kolekciju prodaje ovde.
