The Roundup (odnosno Crime City 2 odnosno Outlaws 2) je bio najgledaniji južnokorejski film prošle godine u samoj Južnoj Koreji i najgledaniji korejski film od početka panedmije COVID-19. Istovremeno, radi se i o vrlo solidnom međunarodnom hit-filmu koji je pogotovo u istočnoj i jugoistočnoj Aziji poharao bioskopske sale, a i na zapadu dobio vrlo solidne kritike. Reklo bi se da je svet više nego željan lake a kalorične bioskopske zabave, filmova koji svoju dramu smeštaju u samorazumljive situacije što ne zahtevaju praćenje serijala i poznavanje „lorea“ a komediju među likove koji su lepršavi, karikirani ali humani. I, oh, akciju, akciju smeštaju tamo gde se ona najbolje oseća: među ljude sa borilačkom ekspertizom i kaskadere koji ne žale koske i telesne fluide kako bi kreirali scene koje će naterati kolektivnu vilicu gledališta da lupi o pod a zatim biti prepričavane godinama i stavljane u JuTjub mikseve najboljih akcionih momenata azijskog filma.
The Roundup je nastavak uspešne južnokorejske akcione komedije iz 2017. godine, Crime City (a koja je na zapadu distribuirana i kao Outlaws) koja je pre pola decenije u Koreji napravila ozbiljan posao svojim kombinovanjem policijsko-kriminalističkog filma, brutalne akcije i lake komedije, uzimajući džekičenovske i stivensigalovske predloške i dajući im osoben južnokorejski spin. Ovaj film je na svojoj strani imao i činjenicu da je u glavnoj ulozi bio Ma Dong-Seok, čovek koga starija publika pamti iz The Good, the Bad, the Weird, a koji je godinu dana pre Crime Cityja imao veliki hit sa Train to Busan. Ma Dong-Seok je uspešno iskoristio inerciju građenu tokom godina marljivog snimanja i rada, kako u Južnoj Koreji tako i u SAD (uključujući seriju Sens8) pa je nakon ovog filma dobio i vrlo solidnu rolu u Marvelovom Eternals. The Roundup je onda došao kao puko „overavanje“ slave svakako najuspešnijeg južnokorejskog glumca u ovom trenutku – a koji je, jelte, dosta dugo živeo i u Americi i ima i državljanstvo SAD.
No, The Roundup je veoma spretno napravljen film koji, uprkos velikoj harizmi svog glavnog glumca ne stavlja sva jaja u jednu korpu i oslanja se na nekoliko temeljnih vrednosti da postigne ono što želi. Ovaj film nije režirao autor prvog Crime City, Kang Yoon-sung, koji je tamo radio scenario i režiju. Umesto njega ovo je režirao Lee Sang-yong, koji je bio asistent režije na prvom filmu i mada se radi i u jednom i u drugom slučaju o srazmerno neiskusnim režiserima (Lee je pre ovoga režirao samo jedan film, a Kangu je Crime City bio prvi), Crime City filmovi su podsećanje na sazrelost južnokorejske kinematografije i jedan standard kvaliteta i ubedljivosti ispod kojeg je praktično nemoguće otići. To da je The Roundup imao budžet od tek nešto preko osam miliona američkih dolara a zaradio više nego desetostruko treba da ukaže i na jednu čistotu i neposrednost ovakvih filmskih radova sa kojima se publika identifikuje.
The Roundup svakako nije bila neambiciozna produkcija. Nakon uspeha prvog filma, produkcija je odlučila da za nastavak kreira narativ koji će otići izvan granica Južne Koreje i ne samo kreirati brojne fish-out-of-water momente već i publici u jugoistočnoj Aziji dati dodatne razloge da se zainteresuje za gledanje. Kao osnova uzeta je priča iz života, aktivnost bande južnokorejskih kriminalaca na privremenom radu na Filipinima, a koja je između 2008. i 2012. godine tamo kidnapovala, ucenjivala i ubijala južnokorejske turiste. Za potrebe filma radnja je prebačena u Vijetnam a ovo je onda kreiralo i izvesne probleme u produkciji.
Konkretno, zbog pandemije COVID-19, planovi za snimanje u Vijetnamu su morali da se pomeraju pa je na kraju The Roundup sniman iz dva dela, gde su prvo urađene sve scene koje se dešavaju u Seulu, da bi nakon ublažavanja epidemioloških restrikcija, ekipa mogla da se prebaci u Ho Ši Min i tamo snimi i prvi deo filma. Ironija je, naravno, da je film na kraju, iako otkupljen za distribuciju u Vijetnamu, tamo posle svega zabranjen za prikazivanje, navodno zbog previše nasilja u finalnoj verziji, ali najverovatnije zato što, kako to već zna da bude u azijskoj kinematografiji, The Roundup prikazuje južnokorejske policajce kao superheroje a njihove vijetnamske kolege kao pomalo blentave, u najboljem slučaju dosta nekompetentne. Naravno, sve to treba da bude prepoznato kao komični sadržaj, ali znate već kako je to kad vam se komšije smeju i očekuju da se i vi smejete sa njima…
Da biste gledali The Roundup nije potrebno da znate bilo šta o Crime City/ Outlaws serijalu. Iako se, naravno glavni likovi iz prvog filma ponavljaju, ovo je sasvim odvojena priča, bez ambicije da se prave značajne poveznice sa originalnim narativom i zaplet, antagonizmi, preokreti i razrešenja koje ćete ovde videti ne zavise od poznavanja istorija likova i njihovih međusobnih odnosa. Ovo je old school krimi-komedija u kojoj se stvari rešavaju na tuču i bezobrazluk i The Roundup nema ambiciju da gradi operetski, superherojski narativ.
Priznajem da me je početak filma, pa sve negde do prve polovine najviše asocirao na filmove Buda Spencera, pogotovo one kasnije u kojima su se glavni likovi ponavljali a svaki je pričao svoju priču. Već sam zaplet – dva južnokorejska pandura na službenom putu u Vijetnamu – je postavljen sasvim namerno da kreira nisku disruptivnih i komičnih situacija u kojima će protagonisti „raditi“ upravo na ime činjenice da su u stranoj zemlji čiji jezik ne poznaju – sporazumevanje na polomljenom engleskom je više puta ponovljeni komični motiv u filmu – i da tamo prelaze DALEKO preko granica svoje jurisdikcije u progonu kriminalaca za koje lokalna policija kao da ne pokazuje dovoljno interesovanja.
Ovde naravno postoji ta neka ozbiljnija srž zapleta. Detektiv Ma Seok-do (koji sasvim namerno ima isto prezime i slično ime kao glumac koji ga tumači) i njegov kapetan su u Ho Ši Min došli kako bi preuzeli južnokorejskog kriminalca koji se tamo predao vlastima i traži izručenje Južnoj Koreji gde želi da odrobija svoje prestupe, ali u kratkom periodu potrebnom da se sva papirologija uredi, dvojica kolega se upliću u složeni slučaj otmice i ubistva mladog i imućnog južnokorejskog investitora koga je kidnapovala južnokorejska krimi dijaspora u Ho Ši Minu, iznudila brdo para od njegovog oca a na kraju ga ubila. Otac je, u odmazdu poslao grupu plaćenika da satre ovu bandu i uzme pare natrag pa se Ma Seok-do i njegov nadređeni oficir zatiču usred masakra svojih zemljaka na koji lokalna policija obraća vrlo malo pažnje. Vođa južnokorejske bande u Ho Ši Minu, Kang Hae-sang (igra ga uspešni televizijski glumac Son Suk-ku u jednom naglašenom odstupanju od uobičajenih romantičnih rola) je jedan efikasan, opasan i nepredvidiv psihopata koji nema problem sa uzimanjem ljudskih života i predstavljaće kredibilnu pretnju ne samo za zabludele turiste u Vijetnamu već i, pokazuje se, za porodicu mladog investitora koga je oteo i ubio.
Prva polovina filma, smeštena u Vijetnam je naglašenije komična, sa Ma Dong-seokom koji zaista emituje taj badspenserovski šarm. On je vrlo dobro uglavljen u azijski arhetip muškarca praktično natprirodne snage koji sve probleme rešava na silu, a što film koristi za kreiranje više humorističkih situacija. Zapravo, nakon uvodne scene u Seulu u kojoj se utemeljuje ideja o Ma Seok-dou kao panduru koga zovete kada je potrebno rešiti nemoguće situacije,* dobar deo narativa u Ho Ši Minu prikazuje protagoniste kako krše sva moguća pravila i prave haos, kreirajući mnogo glavobolje za atašea za policijsku saradnju u južnokorejskom konzulatu. Ovo jeste rađeno u humorističkom tonu, ali je podtekst – taj da vijetnamska policija naprosto ne haje za rešavanje teških slučajeva u kojima su i počinioci i žrtve južnokorejski građani na teritoriji Vijetnama – ozbiljan i svakako osuđujući. Ma Seok-do je ovde, kako se i očekuje, jedna dobronamerna karikatura Dirty Harry stereotipa, neko ko eksplicitno kaže da jurisdikcije i zakoni nisu bitniji od hvatanja, jelte, loših ljudi, i on će primeniti svoje detektivske veštine ali prevashodno svoju veliku fizičku snagu da gazeći sve oko sebe po podzemlju Ho Ši Mina dođe na korak od hapšenja počinioca.
*i koja je, možda i zasluženo došla i na udar kritike udruženja osoba sa invaliditetom zbog svog prikaza osobe sa mentalnim problemima kao negativca
No, film onda spretno prelazi u Seul i zapravo je druga polovina impresivno menjanje brzine. U ovom delu narativa komedija je osetno utišana a Lee Sang-yong autoritativno režira uzbudljiv policijski procedural dok se panduri igraju mačke i miša sa očajnim i opasnim kriminalcem i porodicom bogatih kapitalista koji treba da mu obezbede „pravičnu“ nadoknadu za to što im je oteo i ubio sina. Seulski deo filma ima i izvrsnu televizijsku glumicu Park Ji-young koja igra majku ubijenog investitora i beznaporno lomi stereotipne kalupe ovakvih uloga, a i Ma Seok-doova policijska ekipa ovde dobija prostor da zablista. Tako, mada je Ma Dong-seok uvek u centru radnje, drugi deo filma se u priličnoj meri oslanja na hemiju ansambla i gledaoca uvlači u trilersku radnju, terajući ga da se brine i navija, pogotovo kada krene haotično, akciono razrešenje.
Što se same akcije tiče, znamo da je Ma Dong-seok majstor borilačkih veština (da ne pominjemo predsednik južnokorejske Federacije obaranja ruku), ali sve borbene scene, čak i one u kojima njega nema su izvrsno urađene. Istočnoazijske produkcije često idu na puno prenaglašenog mahanja rukama i široke, suštinski besmislene pokrete udovima kojima se jasno „telefonira“ napad, i The Roundup ni sam nije, jelte, imun od ovoga, ali ovo vrlo brzo prestanete da primećujete jer su koreografije vitke i efikasne a glumci i kaskaderi unose u borbu takvu energiju da morate biti impresionirani. Scena u kojoj se Kang Hae-sang i kolega bore u kući protov višestruko brjojnijih plaćenika je naprosto školski primer eskalacije od moćnog ka zapanjujućem, sa ljudima koji proleću kroz nameštaj, nameštajem koji biva oblomljen o nečiju glavu i noževima mačetama i satarama koje samo vitlaju unaokolo. Svakako, ovo je i krvoločno napravljena akcija, daleko od PG-13 standarda superherojskog Holivuda, ali The Roundup se ne upliće u eksploatacijske fetiše i ovde su amputacije uglavnom implicirane a ulasci sečiva u tkivo uglavnom prikazivani iz uglova koji su „uksuni.“
Naravno, kad sam Ma Dong-seok učestvuje u akciji, ovo su neopisive erupcije snage. Šta su sve kaskaderi morali da urade da ne samo prežive njegova bacanja kroz zidove i šutiranja kroz šoferšajbne, već i da učine da to izgleda fantastično – to samo oni znaju. Rezultat je svakako da The Roundup daje neke od najboljih akcionih scena napravljenih u 2022. godini.
Ali uspeh ovog filma je svakako i to da on na svim nivoima radi gotovo jednako uspešno. Ovo je na kraju sasvim solidan akcioni krimić ali i policijski procedural, sa komedijom koja je nemametljiva a radi na ime hemije između likova radije nego da bude zasnovana na slepstiku, produciran sigurno i ubedljivo, sa kvalitetnim scenama akcije, jurnjave kolima, uspelom „egzotičnom“ ekskurzijom u Vijetnam, zabavnim likovima i energijom koja ne popušta ni u mirnim scenama. Obavezno štivo za ljubitelje policjske akcije,a treći nastavak Crime City serijala je uveliko u produkciji pa ćemo mu se radovati negde naredne godine.
