Pročitao sam kolekciju King Conan koja je sakupila svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 2021. i 2022. godine a što će u dogledno vreme biti poslednji strip o Konanu koji će Marvel publikovati. Kuća ideja je posle nekoliko sasvim solidno plodnih godina sa stripovima o Konanu rešila da ne obnovi licencu pa možemo samo da pretpostavimo da su nekakva testiranja na fokus-grupama ili, alternativno, ispijanja kafe sa holivudskim producentima pokazala da trenutno izgledi da se napravi uspešan film (ili, što da ne, televizijska/ striming serija) o Konanu ne stoje baš najbolje te da je eksperimentisanje u strip-medijumu sa njegovim likom, delom i proširenim ansamblom dobacilo do svog prirodnog maksimuma za ovaj istorijski period u kome živimo. Marvel je, dakle, rekao „zbogom“ varvarskom kralju Akvilonije a ko će sledeći da se odvaži na zakup licence ćemo tek videti. Dark Horse je svakako imao veoma uspešan period sa Konanom u ovom stoleću ali ne bih se ni preterano iznenadio da Dynamite uleti u šesnaesterac i doda Konana svom portfoliju licenciranih radova.
Konan je, naravno, nestao i iz Marvelovog u principu zabavnog serijala Savage Avengers gde se, magijom putovanja kroz vreme i između univerzuma, te magijom privremenog licenciranja družio sa savremenim superherojima, no jedan mnogo elegantniji ispraćaj dobio je upravo u serijalu King Conan o kome danas pričamo. Ovaj je miniserijal izlazio od kraja 2021. godine pa negde do polovine prošle, sa kolekcijom koja je izašla u Avgustu i kao završna reč u novoj Marvelovoj epohi priča o Konanu, prilično je solidan. Ne i spektakularan, rekao bih i opterećen nekim srazmerno nepotrebnim kontroverzama ali svakako jedan pristojan iskaz u kome su autori upisali sopstveni karakter i identitet u sada već devedesetogodišnji istorijat varvarina iz Simerije sa ubedljivošću i stavom.
Naravno ovaj serijal su uradili Jason Aaron i Mahmud Asrar, dvojac koji je i otpočeo ovu Marvelovu epohu Konana radom na Conan the Barbarian pre nekoliko godina, a pričom kojom je Aaron vrlo snažno udario svoj pečat na istorijat Konana varvarina. „Potući ću se svakim scenaristom koji pokuša da Konana dobije pre mene“ je otprilike bila Aaronova izjava kada je objavljeno da je Marvel zakupio ovu licencu i njegovo pisanje ovog stripa omogućilo je spajanje brojnih Aaronovih opsesija u jedan visokoprofilni paket. Aaronov Konan je bio i maskulini antiheroj ali i ukleti ratnik-filozof sa teškim odnosom prema božanskom i onostranom, a pripovest koja je pratila njegovu priču kroz razne periode života je na neki način predstavljala jedan zaokružen i, naizgled finalan iskaz o Konanu posle koga je Aaron predao serijal na staranje drugima i otišao da radi Avengerse i Punishera.
Osim što je očigledno da je u sebi imao još jedan finalni iskaz. King Conan je, sasvim nalik King Thor serijalu kojim se Aaron oprostio od pisanja Tora, još jedan, jelte, počasni krug, smešten u budućnost lika koju je malo koji drugi scenarista (ili autor priča o Konanu) imao ambiciju ili inklinaciju da ovako detaljno secira, i na neki način zaokruživanje Aaronovog tumačenja njegovog karaktera zajedno sa davanjem Konanu slobode koju dosadašnje njegove istorije nisu imale hrabrosti ili samo mašte da mu je daju. To da je za ovu priliku Aaron uspeo da Marvel ubedi da se na crtež vrati Mahmud Asrar je, naravno, veoma značajno jer je Asrar ovde pružio apsolutnu A igru, bez žurbe tipične za tekuće mesečne serijale. Uz kolore Matta Wilsona i epski letering Travisa Lanhama, King Conan je onako fantastičan, luksuzan ispraćaj lika u istoriju kakav bi iko mogao da poželi.
Strukturalno, ovo je zapravo dosta komplikovana priča kada se ima na umu da je odlika Konana još od Howardovih originala pa sve do danas bila upravo jednostavnost zapleta, oslanjanje na primalne, sirove motive u kojima nema mesta za mnogo refleksije i filozofiranja, već u kojima se jedan ničeanski viši čovek susreće sa nečim što nije ljudsko i mora da u sebi pronađe nepokolebljivost volje da pretekne, pobedi i preživi. Ne želim ovim da kažem da su priče o Konanu načelno prostačke – nisu, jedna od mojih omiljenih priča je Mač Skelosa koja ima složeniji politički zaplet i nekoliko likova sa dvostrukim agendama – već samo da je sam Konan u njima uglavnom jednostavan lik koji kroz iskušenje prolazi na ime svoje mentalne (dobro i fizičke, ali prevashodno mentalne) snage i izdržljivosti, usredsređen na jedan cilj i neopterećen sumnjama i refleksijama. Kada u Zubima Gvalura Konan ima delić sekunde da odluči da li će od pada u provaliju spasti kovčežić sa unikatnim draguljima koji bi od njega napravili imućnog čoveka do kraja života ili prevrtljivu seksualnu radnicu koja ga je do tada malko i prevarila, pa bez razmišljanja ščepa njenu ruku i spase je sigurne smrti, to je srž karakterizacije ovog lika koji ne mora da razmišlja jer ima nepogrešiv instinkt što mu uvek govori da je ono najbolje uvek i isključivo u njegovoj budućnosti. Uostalom, varvarin sa severa koji sanja o sedanju na presto najmoćnije kraljevine svoje epohe je uvek morao biti čovek posebne mentalne snage.
Aaronov i Asrarov King Conan, pak, hvata se upravo ovog problema: šta da se radi kada se budućnost već desila? Kako sam već i rekao, u istoriji stripova o Konanu bilo je srazmerno malo priča koje su se bavile periodom njegovog kraljevanja već na ime prirode tog „posla“ koji naprosto nema dijalektički potencijal kakav imaju priče o varvarinu, pljačkašu, piratu, najamniku što slobodno luta svetom u potrazi za srećom. Naravno, Aaron se onda usredsređuje upravo na ovo: je li Konan, naime, srećan sada kada je ostvario svoj životni san da bude vladar velike, moćne države koja čini centar civilizovanog sveta?
Ako ste čitali prethodne Aaronove priče o Konanu neće vas iznenaditi negativan odgovor. Aaron je tokom pisanja Conana the Barbariana već pokazao svog kralja Konana kao nervoznog suverena koji se oseća sputano u ulozi visokoprofilnog administrativca civilizovanog društva i koji će tražiti svaki izgovor da skoči u akciju, makar to značilo noćno inkognito šibanje sa mangupima po kafanama. U King Conan ovo je motiv razrađen na mnogo višem nivou i Konan je prikazan kao otac sada već zrelog mladića Conna koji se priprema za nasleđivanje prestola kroz učenje političkih, administrativnih, diplomatskih i drugih veština, ali koji je, nalik svom ocu, spretan i na leđima konja, kao i sa mačem u ruci.
Paralelno sa ovim zapletom, strip pokazuje „poslednju Konanovu borbu“ na zabitom, ne-zaista-pustom ostrvu skoro na kraju istraženog sveta gde se on i čarobnjak Thoth-Amon, njegov decenijski neprijatelj, moraju udružiti kako bi preživeli napad armije oživljenih mrtvaca.
Ova kombinacija zapleta je suštinski funkcionalna jer prikazuje kontrast između „finalnog“ Konana, onog koji vidi da je njegovo vreme prošlo i očajnički pokušava da kroz svog sina proživi još koju avanturu, i „pravog“ Konana koji je jedino živ kada se, takođe očajnički, do poslednje kapi krvi bori za taj svoj život, kunući natprirodne neprijatelje i gotovo veselo sekući kroz tkivo, drvo i metal u činu ponovljenog samopotvrđivanja svog postojanja.
Nije ovo najoriginalniji zaplet na svetu, naravno, ali jeste primeren ovom liku – ako pristajete da ga gledate iz dijalektičke perspektive. Aaron sa kraljem Konanom radi ono što drugi scenaristi nisu nikada smeli – ili želeli – da urade, pokazujući ga i kao čoveka koji odbija da prihvati da je njegovo vreme prošlo, da je on sada postao istorija – radije nego da je čovek koji istoriju kreira – čovek koji je besan na svet što ga ostavlja iza sebe, ali onda i na svog sina koga ne vidi kao idealnu verziju mlađeg sebe. Scene u kojima Konan izlaže Conna praktično zlostavljanju u zabludelom pokušaju da ga nauči kako je pravi život, jelte težak te da dvorski fićfirić mora da omiriše prava iskušenja kako bi zaradio tron koji mu stiže u nasleđe – te scene su bolne ali časno i pošteno urađene i predstavljaju emotivno težište ovog stripa.
Radnja koja se odvija na pomenutom ostrvu, sa Thoth-Amonom i nemrtvim protivnicima, pa, to je manje uspelo i generičkije po kvalitetu. Ne mislim pritom da je i loše, ali ovde naprosto nema dovoljno „mesa“ za šest brojeva serijala i u pitanju je priča koja bi tipično bila zaokružena u jednoj ili dve epizode, ovde veštački i na snagu produžena preko svog prirodnog limita. Dodatno nesrećno, nasilno ubacivanje vrlo seksualizovane, jelte, čarobnice koju Konan mora da porazi iako se ona loži na njega – to jeste klasičan motiv priča o ovom varvarinu, ali je ovde utusnut prilično mehanički a onda loše upotrebljen sa sve aluzijama na Pokahontas koje su izazvale takvu reakciju „javnosti“ na, jelte, tviteru, da je za potrebe kolekcije Marvel na kraju promenio ime ovom liku i izbrisao sve aluzije na „indijansku princezu“.
Dakle, narativno King Conan radi dosta toga odličnog a onda i ponešto manje nego odlično, no, bez obzira na možda malo šlajfovanja i filer-materijala u sredini, King Conan se završava snažnim, zadovoljavajućim pančlajnom koji, kako rekosmo, lik oslobađa hipoteke „kraja (lične) istorije“ i daje mu jedini hepi end koji smo ikada moglio da zamislimo. Dodatno, lik Conna je urađen vrlo dobro i šteta je što se Marvel odrekao licence jer mi ne bi smetalo da čitam i malo stripova sa njim u glavnoj ulozi.
Grafički, ovo je, očekivano, spektakl. Strip o mišićavom muškarcu sa mačem je u ovom periodu naše istorije već jedan, jelte, apsolutni kliše, ali Asrar i dalje uspeva da ga učini nečim ne samo ekstremno uzbudljivim već i da postigne finu ravnotežu apsurdno moćne akcione fantazije i u realnost ukorenjene priče o likovima koji deluju stvarno i imaju stvarne emocije. Matthew Wilson je ovde prevazišao sebe sa kolorima koji su naprosto perfektni i King Conan je, čak i ako vam se samap riča dopadne manje nego meni, i dalje obavezna lektira na ime svog likovnog sadržaja. Amazon vam kolekciju nudi ovde, pa vi vidite.
