Možda i nije bilo najpametnije što sam kolekciju No Longer Human: Complete Edition čitao dok sam bio bolestan i generalno na niskim psihofizičkim granama, pa još pred praznik, jer se radi o intenzivno depresivnom štivu koje na proverbijalno „ljudsko stanje“ gleda iz zastrašujuće negativne perspektive do mere da su ljudska lica, taj univerzalno prepoznatljivi simbol ne samo identiteta već i same ljudskosti u ovom stripu na nekim mestima izobličena do neprepoznatljivosti, reflektujući potpuno razdvajanje glavnog junaka od stvarnosti i svega onoga što bi trebalo da ga drži u njoj. Hoću reći, No Longer Human aka Ningen Shikkaku nije manga koju čitate da se malo opustite i razonodite. Ona je metodičan prikaz raspadanja ljudske ličnosti, višegodišnje tragedije u kojoj razni životu bivaju uništeni dok glavni junak tone sve dublje u samosažaljenje i autodestruktivnost. Ali njena metodičnost u tom prikazu raspada ljudskosti i empatija koju priča do samog kraja ima za glavnog junaka bez obzira što ćemo se svi složiti da on zapravo ne zaslužuje mnogo saosećanja su i njena snaga i ovo je štivo koje se ne ispušta iz ruku. Kodansha je ovu kompletnu kolekciju na Engleskom jeziku izdala u toku prošle godine a ona sakuplja trotomni strip koji je Vertical Inc. na Engleskom izdao 2011. i 2012. godine sledeći originalni strip koji je japanski Shinchosha Publishing objavljivao između 2009. i 2011. godine u magazinu Comic Bunch.
No, lanac legata se tu ne zaustavlja. Ovaj konkretni strip je samo prva od više manga obrada istog predloška, romana Ningen Shikkaku iz 1948. godine koji je pored Shinchoshine verzije adaptiran u još najmanje tri mange od kojih je najnoviju radio Junji Ito 2017. godine. Možda se jednom dohvatim i nje, samo dok se malo oporavim od ponora depresije i beznađa u koji me je ubacila ova, prva adaptacija.
Njen je autor Usamaru Furuya, jedan školovani slikar (tokom studija se najviše bavio uljanim slikanjem, skulpturom ali i buto plesom), a koji od polovine devedesetih za hljeb zarađuje radeći stripove. Poslednji serijal u nizu, Lunatic Circus mu se završio pre par meseci obećavajući da se radi o kraju samo prvog dela i da će nastavak uskoro slediti, a Furuya i sa njim nastavlja svoje interesovanje za odraslije teme i težnju da kreira stripove koji nisu u prvom redu zabava. No Longer Human je bio važan rad za njega već i utoliko što je predstavljao zgodan prelaz između erotskih mangi koje je do tada radio i „pravih“ stripvoa za odrasle koji su nakon ovog projekta počeli da preovlađuju u njegovom portfoliju.
No Longer Human odnosno Ningen Shikkaku je jedan od najčuvenijih romana japanske moderne književnosti i do danas ostaje drugi najprodavaniji roman u romanesknoj tradiciji ove države. Osamu Dazai koji ga je napisao i ubrzo posle izlaska poslednjeg dela ovog serijalizovanog romana sebi oduzeo život njime je kreirao neku vrstu poluautobiografskog, memoarskog zapisa u kome su imena likova izmišljena ali su situacije, postupci, misli i emocije verno preneseni iz njegovog života. Roman je na Engleski prvi put preveden još 1958. godine i predstavlja najpoznatije Dazaijevo delo izvan Japana a u Japanu se, kako rekosmo, danas vrlo rado adaptira (od 2019. godine su na roman istekla i autorska prava pa se može očekivati još adaptacija i derivativnih radova) ali i citira u popularnoj kulturi. Konkretna manga o kojoj danas pišemo je počela da izlazi na stogodišnjicu Dazaijevog rođenja, a njen autor, Furuya kaže da oseća povezanost sa pokojnim Dazaijem na mnogo nivoa, između ostalog po tome da živi nadomak kanala Tamagawa u kome se autor romana na kraju utopio.
No, njegove su spone sa ovim delom još u trenutku početka rada na mangi bile već snažne, sa iskustvom čitanja romana još u srednjoj školi i osećajem otuđenosti od ljudi za koji Furuya kaže da je i sam imao i koji ga je lako mogao odvesti istim putem samouništenja kao i protagonistu priče, momka po imenu Oba Yozo. Japansko društvo sa svojim kompleksnim socijalnim ritualima i nekom vrstom institucionalizovanog i ritualizovanog (prihvatanja) otuđenja i usamljenosti je i svakako plodno tlo za narative ovog tipa. Činjenica da je Dazai roman bazirao na svom životu i da se ubio nedugo nakon završetka teksta je svakako još više doprinela osećaju da je ovo priča koja sažima ono kako se oseća veliki broj mladih muškaraca u Japanu.
Furuya je donekle modernizovao zaplet romana, stavljajući radnju u moderno vreme, sa kompjuterima, internetom i mobilnim telefonima, a i sam je sebe uključio kao lik u stripu koji, tražeći teme za stripove na kojima radi pronalazi na internetu dnevnik mladog čoveka koji daje pregled njegovog života od sedamnaeste do dvadesetpete godine. Devastacija koju je pretrpeo Oba Yozo tokom tih osam godina života simbolisana je i fotografijama embedovanim u tekst: na onoj sa sedamnaest vidimo u sebe sigurnog, agresivno lepog tinejdžera, dok na onoj sa dvadesetpet vidimo sedog muškarca na kraju životnog puta. Furuya-u-stripu postaje opsednut ovom pričom i pita se da li je i koliko stvarna, igrajući do kraja u priči i aktivniju ulogu od bezimenog naratora iz romana.
Furuya-sa-ove-strane se drži originalne strukture romana prikazujući Yozov put od srednje škole, preko napuštanja koledža u kom studira slikarstvo, ostajanja bez očeve finansijske potpore, pokušaja porodice da ga na silu dovede u red i niza eksploatativnih veza sa ženama koje će zavesti i koristiti pa ostaviti, sve do poslednjeg čina u kome on pada duboko u ponor adikcije i praktično gubi kontakt sa realnošću. Furuya u svom pogovoru insistira da on naprosto nije imao ni spretnosti ni mentalne snage da prikaže očaj i razorenost života koji se vide u romanu, ukazujući čak da je njegovo rešenje za poslednje scene donekle i praštajuće, blagonaklono prema Yozou, ali ovo je i dalje zastrašujuće mučan narativ koga od nepodnošljivosti spasava ta humanost koju Furuya ne zaboravlja ni u jednom trenutku.
Ili, drugim rečima, ovo je strip koji deluje STVARNO, sa likovima i situacijama, dijalozima i mestima koji deluju realistično. Radnja jeste osavremenjena u odnosu na roman, ali bez nekakvih drastičnih promena i to što u ovoj mangi Yozo crta magazinski a ne novinski strip i radi spid umesto morfijuma ne predstavlja odstupanje od suštine narativa ni za milimetar. Imena likova iz romana su sva prenesena, a i njihove funkcije su vrlo slične onima u stripu, sa tek ponekim gestom koji prirodno modernizuje postavku. Yozo u ovom stripu pored regularne magazinske mange tezgari radeći i pornografske stripove, baš kao što je radio i Furuya godinama pre toga, pa imamo na delu još autentičnog životnog iskustva ulivenog u umetnički narativ.
No Longer Human fascinira time što prikazuje „unutrašnjost“ osobe sa nemilosrdnom iskrenošću, izbacujući pred čitaoca sve sumnje, sva pitanja, sve dileme, sve strahove i brige koje smo inače suviše stidljivi da prikažemo i krijemo ih prateći društvene konvencije. Oba Yozo možda uopšte nije psihopata već mi samo imamo pristup njegovim mislima onako kako to u literaturi, čak i modernoj, inače nije pravilo. On jeste manipulativan i koristi svoj dobar izgled i uvežbane „persone“ da od žena dobija sve što poželi, počev od stana i hrane, preko redovnog seksa, do novca za alkohol i drogu, izrabljujući ih i odbacujući jednu po jednu, ali impresivnost ovog narativa je u tome da on pokazuje da Yozo pored svega toga uopšte nije hladni, iskalkulisani kriminalac već uplašeni klinac koji iznova i iznova biva šokiran jer ne razume kako svet funkcioniše i teze koje o tome pravi ne bivaju konzistentno povtrđene.
To posmatranje urušavanja ličnosti kroz seriju veza sa ljudima – prevashodno ženama – u kojima je Yozo definitivno izrabljivač a da čitalac ne može a da ne saoseća i sa njim, sa njegovim iskrenim zaljubljivanjima, iskrenim emocijama, čak i kada su najpogrešnije moguće, to je ono što ovaj narativ čini tako potentnim. Yozo će ženu koja je pretrpela seksualno nasilje na kraju napadati da je to sama tražila i graditi čitav fiktivni konstrukt njene promiskuitetnosti oko toga, u demonstraciji toksičnog patrijarhalnog ponašanja koje njemu dolazi bolesno prirodno a čitalac će biti sleđen kada shvati koliko lako i takođe prirodno on sledi tok njegovih misli i sebičnih ranjenih emocija.
Epizoda sa pokušajem samoubistva uz ženu sa kojom samo što je postao intiman je takođe jako ilustrativna i za Japan i njegov duboko osobeni odnos prema melanholiji, depresivnosti i suicidu i Furuyino objašnjenje da je našao „lepotu u rušilačkom životnom stilu“ koji je Dazai prikazao u romanu je možda najbolje predstavljeno upravo ovom scenom.
No, ona je i pokazatelj njegovog crtačkog dara jer je No Longer Human briljantna demonstracija pripovedanja, karakterizacije i kombinovanja realističkog savremenog stila sa jednim klasičnim senzibilitetom depresivnog antiheroja. Furuya pokazuje zavidan spektar stilova, od vrlo kvalitetnog, filmskog kadriranja, preko upečatljivih hardkor pornografskih scena pa do slatkog, dečijeg stripa-u-stripu na tablama gde se prikazuje Yozov manga-rad. Autor ovde samo ciljano i pažljivo odlazi u ekstremnije stilizacije u momentima kada je potrebno sugerisati to rastakanje percepcije na strani glavnog junaka, ali uprkos tome što Kodansha ovaj strip klasifikuje kao horor na svom sajtu, ovde se ne radi o mangi strave i užasa i Furuya radi u za oko prijatnom, pitkom ključu tako da scene sa više atmosfere straha i napetpsti zapravo imaju ostavljaju veoma snažan utisak baš zato što one nisu deo žanrovskog stripa.
Furuya svoj strip završava, kako tvrdi, na za mrvicu optimističnijem mestu nego što je Dazai završio svoj roman, ali… ovo je vrlo suptilna razlika i u njegovoj interpretaciji se No Longer Human i dalje čita kao mučna, zastrašujuća hronika života čoveka koji nikada nije imao šansu – niti ju je davao drugima – ali koji kredibilno deluje kao da je mogao biti jedan od nas, odnosno da je svako od nas možda mogao biti bolja ili lošija verzija Obe Yozoa. I to je ono što vas na kraju iz sve snage udari preko njuške i tera da ovaj strip i njegovu izvornu priču nosite u sebi dugo nakon sklapanja korica. Pomisao da MOŽDA ipak niste loši kao Yozo – ma koliko da ste prilika da budete loši imali – je na kraju onaj element umirujućeg i optimističnog koji ćete poneti sa sobom iz stripa što se davi u beznađu i destrukciji. Kodansha novu kolekciju prodaje na ovom mestu, a Amazon na ovom.
