Pogledao sam, smelo, odvažno i entuzijastično švajcarski film Die Schwarze Spinne odnosno Crni pauk, prošlogodišnju ekranizaciju jednog od ključnih švajcarskh proznih tekstova iz devetnaestog veka, istoimene novele koju je 1842. godine objavio Jeremias Gotthelf (a što je bilo umetničko ime čoveka inače znanog kao Albert Bitzius). Film je dobio entuzijastične reakcije kod publike sa nemačkog govornog područja i priznajem da sam se posle pola sata okrenuo svom odrazu u ogledalu i dosta posramljeno rekao „Ovo nije baš naročito dobro, zar ne?“ A odraz u ogledalu je samo prevrnuo očima i pokazao mi srednji prst. Ponekada izlazak iz sopstvene zone komfora donese samo, jelte, nekomfor.
Jeremias Gotthelf nije bio ni preterano poznat ni preterano uspešan pisac u svoje vreme, ali jeste se putem novele Die Schwarze Spinne upisao u istoriju ne samo švajcarske literature. Die Schwarze Spinne se danas navodi i kao jedno od ključnih dela Bidermajer perioda koji su karakterisali nova estetska i sadržajna interesovanja u srednjeevropskoj umetnosti, uključujući arhitekturu, dizajn, muziku ali i poeziju i književnost. Ovaj se period povezuje sa usponom srednje, građanske klase a Bidermajer estetika u dizajnu nameštaja i dekoraciji životnog prostora donela je, po prvi put u evropskoj istoriji pomaljanje pojma „životnog stila“. U literaturi i poeziji ovaj je period karakterisalo okretanju istorijskim temama i životu u provinciji, pa su mnoge pesme zapaženih poeta onog vremena (npr. Eduard Mörike) završile kao uglazbljene i prihvaćene kao „prave“ narodne pesme.
No, Gotthelfova novela je velikim delom odskočila od proseka, koristeći nominalno iste teme i standardno okruženje srednjevekovne provincije da kreira narativ po intenzitetu ravan najmračnijim narodnim skaskama tog i prošlih vremena, uronjen do obrva u hrišćansku ikonografiju sa intenzivno kritičkim pogledom na strukture moći u društvu izgrađene na religijskim osnovama. Sa svojim nemilosrdnim imaginarijumom i disekcijom ideje krivice u maloj zajednici, Die Schwarze Spinne je neka vrsta preteče horor-književnosti dvadesetog veka, drugačija od „standardnih“ gotskih uzora koji se uobičajeno navode kao izvorište modernijeg horora. Ovo je novela sa brutalnom kritičkom oštricom postavljenom pod grlo hrišćanske utopije ali i namerna da se uhvati u koštac i sa konzervativnom podelom rodnih uloga u zajednici i, na kraju krajeva, osetljivim balansom moći u toj zajednici koji zavisi od činjenice da samo jedna polovina te zajednice decu može da začne, a samo druga polovina da je donese na svet.
Die Schwarze Spinne je adaptirana u druge medije više puta, od opere Heinricha Sutermeistera iz 1936. godine, preko nemog nemačkog filma koji je 1921. godine režirao Siegfried Philippi, pa do slobodnije švajcarske filmske adaptacije iz 1983. godine koju je potpisao Mark M. Rissi, kontrastirajući savremeno okruženje i zavisnike o opijatima Gotthelfovom srednjevekovnom narativu. Modernija opera, prvi put izvedena 1985. godine delo je ugledne britanske autorke Judith Weir i u novoj se verziji izvodi ponovo od prošle godine.
No, dok ova opera ima i komičnu dimenziju i predstavlja klasičniji pristup pripovedanu sa izraženom moralnom podukom, film o kome danas pričamo nema u sebi ničeg komičnog (ako se ne računaju frizure nekih od glumaca) i zapravo je, kako i rekoh, bliži hororu. Štaviše, film deakcentuje čak i originalnu poduku novele koja se završava jednom ipak utešnom religioznom slikom u kojoj požrtvovanje i čistota duše na kraju ipak trijumfuju nad zlom i osvajaju milost Božiju uprkos teškim iskušenjima i kaznama kroz koje je zajednica prošla. Iako i film na kraju prikazuje neku vrstu ponovo osvojenog mira i moralnog balansa u zajednici, najjači utisak koji on ostavlja je gotovo sadistička strava što je proizvodi pakt sklopljen sa Nečastivim i verovanje da se iz takvog ugovora – zapečaćenog poljupcem, da sve bude gore – možete izvući na bezobrazluk.
Markus Fischer, koji je režirao ovaj film je iskusni švajcarski producent, scenarista i režiser, prevashodno televizijskih produkcija ali i sa nekoliko bioskopskih filmova u svom opusu. Na Die Schwarze Spinne je iza kamere imao uglednog švajcarskog filmadžiju Briana D. Goffa i neke od scena pastoralne provincije rađene širokougaonim sočivom, sa ukusno filtriranim koloritom su upečatljivi momenti ovog filma. A sam Nečastivi zna da ovaj film svaki upečatljiv momenat koji ima treba da dobro iskoristi.
Zaplet je smešten u srednji vek i švajcarsku provinciju gde seljaci žive teško i rade naporno za lokalnog vlastelina, Hansa koji sa svoja dva rođaka stoluje u obližnjem zamku, ožderava se, pije rujno vino, povaljuje seljanke i generalno unaokolo sere o tome kako krstaši ratuju na istoku za sve nas ovde i kako nezahvalni seljaci mora da to poštuju. Ovi mu razložno kažu da njegovi ekscentrični projekti – uključujući građenje novog zamka – njima oduzimaju vreme koje bi inače utrošili da proizvode, jelte hranu, koju svi jedu al njega to ne zanima. Hans je opsednut ostavljanjem traga na ovom svetu iza sebe i najnovija ideja mu je da selo ima 30 dana da nađe stotinu odraslih stabala koja će sa korenima iskopati i doneti da zasadi duž staze do novoizgrađenog zamka, kako bi on imao prijatnu senku kada dolazi da obiđe novi properti. To da je ovaj posao gotovo nemoguće obaviti u tako kratkom vremenu uz primitivnu tehnologiju koju seljani imaju – da ne pominjemo da niko od muškaraca neće imati vremena da obrađuje zemlju za to vreme – njega ne da ne zanima nego on doživljava očigledno zadovoljstvo što svoje eskcentrične prioritete nameće drugima kao opšte dobro. Nije da svako među nama ne poznaje nekog takvog, zar ne?
Elem, glavna junakinja filma je Christine, mlada žena sa frizurom kao da peva u nekom drugorazrednom grandž bendu a koja je lokalna, pa… frilensing babica. Za razliku od ostalih žena u selu koje su zadovoljne svojim ulogama fabrika za bebe, Christine je nezavisna, asertivna osoba sa specifičnom ekspertizom koja pomaže da se bebe zapravo i bezbedno rode i prežive porođaj, time provajdujući esencijalnu uslugu zajednici što je bukvalno stalno na dva dana lošeg vremena udaljena od kamenog doba. Christine ne vole, jer, jelte, ne pripada ni jednom muškarcu a bez nje se ne može ali kada Christine pronađe način da se nerazumni vlastelinov zadatak ipak obavi u roku od trideset dana, na kratko je ona junakinja svih muškarca i žena u selu.
Ali baš na kratko, jer kada postane jasno da je ovakav aranžman mogao biti postignut samo tako što je Nečastivom obećana jedna nekrštena beba kao kompenzacija, selo se VRLO SNAŽNO okreće protiv Christine i pretvara je u neku vrstu žrtvenog, eh, jarca. Koze. Štagod. Ono što sledi je gomila scena intenzivnog iživljavanja zajednice nad ženom koja je barem pokušala da nešto uradi – ušavši u pakt sa Đavlom da bi ispunila hir jednog samoproklamovanog velikog vernika – i jedan pošten napor da se prikaže strukturna mizoginija koju vezujemo za srednji vek (ali nažalost i kasnija društva) pre nego što Đavo doslovno dođe po svoje i najezdom crnih paukova desetkuje malu zajednicu.
Nažalost, Gotthelfova novela i motivi predoška zaslužuju znatno boljeg režisera nego što je Fischer i ovaj film se sapliće maltene čim istrči iz svog boksa i zbunjeno krene da se osvrće oko sebe, ne znajući u koju bi se stranu zaleteo. Fischer kao da se zatekao tačno na pola puta od Paula Verhoevena do Wernera Herzoga praveći ovaj film i proveo gotovo dva sata ne uspevajući da se odluči kom bi se od njih dvojice zaista priklonio – pa je i rezultat produkt koji je vidno nesiguran u sebe i stalno samom sebi puca u noge rušeći ono malo atmosfere, estetske konzistencije, tenzije što ih je sagradio.
Likovi, za početak ne izgledaju kao ljudi iz srednjeg veka već kao, pa, malo zapušteniji glumci iz XXI veka, ali film ne koristi farsični potencijal koji mu ovo donosi i ovde nema verhoevenovske energije potkazivanja okruženja i direktnog preslikavanja modernog na klasično. Film, prosto, ne zna tačno kuda želi da krene i kako da izgleda, pa su neke scene urađene veristički, bez intervencija, sa nadom da će likovnost prizora biti dovoljno snažna (i često jeste) ali ovo zatim sasvim remete naredne scene u kojima glumci glumataju, izražavaju se teatralno kao da su na pozornici nekog seoskog pozorišta 19. veka a film udara u snažne romantičarske strune.
Ovaj kontrast je neudoban i na kraju film nikako da stane na stabilno mesto gde bi mu gledalac poverovao. Na kraju krajeva, možete pomisliti, Christine je sama i na svoju ruku uradila to što je uradila, ne pitajući nikog iz sela za mišljenje, izlažući celu zajednicu užasnoj ceni koju treba platiti i mada nam se možda ne dopadaju metode koje selo (i vlastela) primenjuju na protagonistkinji, ne možemo da ne razumemo njihov gnev i strah.
Film, dalje, pati od nedostatka svesti o potencijalu koje mu daju dobra kamera, scenografija i ukusni kostimi koje ima, pa je MNOGO scena banalizovano „televizijskom“ režijom gde se dijalozi rade u smeni planova i kontraplanova a montažer stalno ubacuje nove uglove kamere kako bi, valjda, dinamizovao prizor za koji se ne veruje da je dovoljno upečatljiv. Ovde nedostaje ta herzogovska diciplina koja bi filmu što imitira srednji vek ali želi da ima univerzalnu poruku dao malo dostojanstva a glumcima prostora da odglume.
Die Schwarze Spinne je, možda iznenađujuće, najubedljiviji kada skrene u čist horor, nudeći jednu doduše izrazito šloki, „B“ energiju, ali energiju koja deluje autentično i u kojoj se Fischerove ideje o dinamizovanju rakursa, igranju sa svetlom i senkama, te specijalnim efektima, da ne pominjem zastrašujuće CGI paukove na ljudima, na kraju spajaju u ugodan koktel jeze i katarzičnog gađenja. Nažalost, da bi smo ove scene konzumirali moramo da iskonzumiramo i ostatak filma koji ne zna je li istorijska drama, montipajtonovska farsa ili televizijska inscenacija rađena za potrebe nekog dokumentarca.
Gotthelfov tekst je sigurno zaslužio bolji film, ali na kraju je ipak važno primetiti da, iz perspektive srpskog gledaoca, čak i ovakav film ima progresivnu energiju kritike struktura moći u društvu, nametanja rodnih uloga i zloupotrebe verskih principa u svrhu manipulisanja društvom. Jer, meni je nezamislivo da bi čak i ovakav film mogao uopšte da se napravi u Srbiji u kojoj sada živimo gde su serije poput katastrofalnih Nemanjića sažetak naše kolektivne mitologizacije i idealizacije srednjevekovlja i gde kritička misao nema šansu da se pomoli među svim onim „a šta su oni NAMA radili“ povicima kojima se sve pravda. U tom smislu, gleadnje Die Schwarze Spinne je opravdano makar kao neka vrsta podsećanja na to gde smo mi a gde je, eto, Švajcarska. Pa vi sad vidite.
