Red je da kažemo koju i o manga-serijalu Alice in Borderland koji je Viz Media naprasno počeo da objavljuje na Engleskom prošlog proleća a u kolekcijama koje sadrže po dva toma japanskih kolekcija u pokušaju da se iskoristi hajp oko ovog naslova i što pre stigne do kraja serijala koji je u Japanu imao osamnaest tankōbon kolekcija. Za sada smo, mi koji ne govorimo Japanski, skoro na polovini, sa četiri kolekcije na Engleskom od kojih je poslednja izašla krajem Decembra a naredna, u kojoj će biti japanska deveta i deseta kolekcija, najavljena je za Mart. Solidan tempo, s obzirom na to da je originalno manga krenula da izlazi još 2010. godine i da je završena 2016. No, izbor da se sada krene sa prevodom je nesumnjivo podstaknut uspehom televizijske serije koja od 2020. godine ide na Netfliksu. Druga sezona je puštena u distribuciju 22. Decembra prošle godine i slobodno se može reći da je Alice in Borderland postala prilična senzacija na globalnom nivou. Naravno, pošto smo mi ovde stari, ogorčeni i džangrizavi i KO UOPŠTE IMA VREMENA DA GLEDA TELEVIZIJSKE SERIJE, onda se vraćamo natrag do izvornika i želimo da malo prodiskutujemo mangu od koje je sve to krenulo.
Jer, mislim, naravno da svaka manga sanja o tome da postane anime serija – prave pare se zarađuju samo na taj način i ovo može značiti razliku između života na ivici siromaštva koji je, nažalost, realnost za mnoge mangake, i života medijske zvezde koji dolazi uz uspešnu animiranu seriju. No, Alice in Borderland je posle animiranog miniserijala od tri OVA filma koji su u Japanu primljeni solidno napravila kvantni skok na naredni nivo i ovaplotila se kao IGRANA serija, sa velikim ansamblom privlačnih glumaca i produkcijom koja je zaradila ozbiljne pohvale od strane kritike i solidno gledalačko sledbeništvo širom sveta. To je uspeh kakav postižu samo retke mange.
Ko je uopšte mogao da zamisli da će Alice in Borderland postati toliki hit? Autor ovog stripa, Haro Asō je pre ovog serijala radio samo jedan autorski strip, klasični shonen serijal Hyde & Closer o klincu i njegovom magičnom plišanom medvediću a koji je, serijal, ne klinac, na kraju imao pristojno primljenih sedam tankōbon kolekcija i prevod na Engleski. Kritika je više hvalila Asōvo pisanje nego crtež i to je nešto što svakako mogu da potvrdim i u pogledu Alice in Borderland, a i sam autor je nakon što je završio ovaj serijal 2016. godine odlučio da se više ne bavi crtanjem i njegovi kasniji manga projekti su bili isključivo u domenu pisanja scenarija.
Asō je sa Alice in Borderland postigao vrlo dobar uspeh i već je i sama manga prodala preko milion komada na kraju svog izlaženja. Verujem da je ovde u pitanju kombinacija nekoliko srećno pogođenih elemenata koji su se uklopili u zeitgeist i da je Alice in Borderland, iako zapravo vrlo metodično, pa i malo mehanički sklopljen narativ uspeo da zaintrigira publiku na ime svog komuniciranja direktno sa njenim strahovima, žudnjama, kajanjima.
Jer, tehnički, Alice in Borderland je samo još jedna varijacija na ono što danas zovemo „death game“ (ili je to bar jedan od žanrovskih tagova koje je serijal dobila na Netfliksu), dakle, triler u kome se grupa ljudi zatiče u situaciji gde mora da igra komplikovane igre zadate od strane nevidljivog, nepoznatog „game mastera“ kako bi preživela, i možda usput otkrila zašto se to događa baš njoj, šta ljude u grupi zapravo povezuje i kako će se koji od njih menjati da bi opstao.
Iako se na zapadu kao najpoznatiji predstavnik ovog žanrovskog pristupa ističe kanadski film Cube iz 1997. godine, istina je i da je ovo pristup žanru koji je prosto procvetao u Japanu tokom poslednje dve decenije. Fukusakuova ekranizacija Takamijevog romana iz 1999. godine, Battle Royale, svakako predstavlja neku vrstu preteče sa jasno uspostavljenim odlikama podžanra (maštovita, sadistička pravila igre, snažno oslanjanje na karaktere i unutrašnje živote protagonista, podtekst koji se bavi autentičnim društvenim pitanjima) ali smo tokom naredne dve decenije dobili mnogo različitih i maštovitih varijacija, kako u medijumu mange (npr. High-Rise Invasion, As the Gods Will…) i animacije, ali je i u video igrama ovo bilo posebno plodno sa naslovima poput 999, The World Ends With You ili Dagnanronpa koji su postali svojevrsni fenomeni svaki za sebe.
Alice in Borderland je, dakle jedna od varijacija na ovakvu temu, ali je izdavački kapacitet vrlo ugledne kompanije Shogakukan – stare ravno sto godina u ovom trenutku – a koja je ovaj strip izdavala, uparen sa Asōvim promišljenim pisanjem doneo potrebnu težinu ovom naslovu.
Razlog što ovaj serijal ima veliki potencijal da bude popularan i na Zapadu – pored toga što je televizijska serija odradila potrebnu artiljerijsku pripremu – je prosto što se bavi jednim i na zapadu prisutnim generacijskim pitanjem. Svakako, Japan je ovde kao i u mnogim drugim stvarima daleko ispred naše hemisfere, ali Alice in Borderland, mislim, vrlo snažno pogađa u centar za ravnotežu jedne vrlo partikularne populacije – a koja je po prirodi stvari i najupućenija u kupovinu mangi i, uopšte, konzumaciju japanske popularne kulture.
Jer, naime, Alice in Borderland u svom centru ima mlade i besperspektivne ljude ophrvane teškom melanholijom, osećajem potpunog odsustva svrhe i razdvojenošću od društva pa i od ljudske vrste uopšte, a koji, povezani zajedničkim interesovanjima (i, danas, jelte, internetom) tvore svojevrsnu subkulturu. Nekada je „otaku“ bio pogrdni naziv za japanske mlade ljude koji odbijaju da izađu iz kuće i radije se bave svojim kolekcijama stripova, igračaka, igranjem igara ili gledanjem anime serija nego da idu u školu, pronađu posao ili, jelte, potraže dodir drugog ljudskog bića, ali sa usponom geek kulture u ovom stoleću i na zapadu i na istoku, „otaku“ je postala na neki način i etiketa kojom se ljudi ponose i koju ističu, podvlačeći da se oni bave posebnim (kvazi)ezoteričnim kulturno-umetničkim produktima radije nego da budu uhvaćeni u žrvanj svakodnevnice koji melje tanane ljudske emocije i svodi osobe na puke učesnike u proizvodnom procesu.
Naravno, suludo je pričati o ezoteriji ako imamo na umu da se radi o klincima koji troše proizvode masovne kulture, ali dobro, klinci imaju svoju posebnu perspektivu iz koje gledaju svet i ZA NJIH je to neka vrsta ezoterije a koja čini da se osećaju psoebnim što znaju više o stripovima i igrama od svojih vršnjaka, kompenzujući na taj način bol koji dolazi uz socijalnu izolaciju.
Otaku predložak je tokom ovih par decenija, nažalost jednim svojim delom dalje evoluirao u pracu incel kulture koja i sama nije započela kao militantni/ samoubilački/ mizogini/ fašistički/ aktivistički kult aktiviran u najgorim rukavcima interneta (i docnije održavan između ostalog i investicijama od strane, kažu, tajnih službi raznih država), već je isprva bila neka vrsta napora da se pruži uzajamna pomoć između mladih muškaraca koji su sebe zatekli izvan glavnih socijalnih tokova i, posebno, lišeni opcija da ostvare emotivnu i fizičku intimnost kojoj svi, jelte, prirodno težimo. Ono što smo nekada posprdno zvali pičkopaćenik transformisano je u internet-kulturu pa i neku vrstu pokreta sa na kraju krajeva patološkim elementima, gde pripadnici jedni druge podržavaju na ime tih ezoteričnih znanja koja „normalci“ nemaju i učestvuju u ritualnoj kritici i vajkanju na ime sveta normalnih koji ne razume njihovu posebnost i ne prepoznaje njihove superiorne kvalitete.
Alice in Borderland se obraća velikim delom baš takvoj publici i predstavlja realizaciju geekovskih fantazija ali zatim i analitičku kritiku ovih fantazija u jednom zanimljivo postavljenom (kvazi)postapokaliptičnom okruženju.
Naime, glavni junak ovog stripa, Arisu (koji je muško, i njegovo ime samo podseća na to kako Japanci izgovaraju ime Alice) je tinejdžer koji na samom početku serijala vrlo jasno čitaocu izlaže svoju melanholiju i besperspektivnost. On je srednjoškolac bez ambicija i jasne ideje šta bi da radi u životu, sa ocem koji mnogo više ceni njegovog uspešnog, socijalno uklopljenog brata, sa društvom koje mu govori da je na dnu socijalne lestvice, devojkama koje će se radije okrenuti njegovim šarmantnijm vršnjacima i previše slobodnog vremena da u njemu kontemplira o tome kako je neuklopljen u svet.
Kada se Arisu, zajedno sa dva najbliža prijatelja – od kojih je jedan još veći luzer od njega a drugi samo za nijansu socijalno propulzivnija osoba – neobjašnjivo zatekne u alternativnoj verziji Tokija, praznoj i opustošenoj u kojoj morate igrati bizarne igre da bi preživeli, ovo je prilika za gikove, pune nepotrebnog znanja i intelektualnih kapaciteta godinama treniranih da rešavaju kognitivne probleme, da zablistaju. Ili barem tako na početku izgleda.
Igre koje „stanovnici“ Borderlanda (za koji mnogi sumnjaju da je Tokio u budućnosti iako tehnologija, vozila i zgrade izgledaju savremeno) moraju da igraju isprva deluju kao stupidni kvizovi u kojima se mora biti dovoljno upućen u oštu kulturu da bi se preživelo, ali vrlo brzo postaje jasno da su pravila igre mnogo kompleksnija, da postoji više tipova igara, od kojih neke zahtevaju lateralno razmišljanje, druge fizički napor i izdržljivost, treće i jedno i drugo, a što se ide dalje sve je očiglednije da mnoge igre imaju izraženu socijalnu komponentu gde se igrači direktno nadmeću jedni sa drugima i moraju da budu fizički ili psihološki superiorni da bi preživeli. Borderlands kontroliše nevidljivi, nedokučivi autoritet koji dodeljuje preživelima „vize“ na po nekoliko dana – u zavisnosti od težine igre koju su preživeli – nakon čijeg isteka će biti automatski ubijeni laserskim hicem „s neba“, držeći ih tako u stalnoj tenziji i neophodnosti da sami traže igre u opustelom Tokiju kako bi produžili svoju vizu.
Ovo je, naravno, vrlo đavolski zamišljena postavka ali Haro Aso nju koristi ne samo da bi prezentirao čitaocu sve složenije i kreativnije igre već i da bi svoje likove kroz njih stavio na teška moralna, emotivna i psihološka iskušenja.
Glavni junak, Arisu, je onaj na koga se strip najviše usredsređuje i koji najviše „raste“ kao karakter tokom odvijanja narativa. Njegova percepcija da konačno živi u svetu u kome introvertnost i previše vremena posvećenog razmišljanju o rešavanju fiktivnih problema mogu da budu prednost je zapravo potvrđena i Arisu brzo izrasta u perceptivnog, inteligentnog igrača kome drugi veruju da će problem pred njima sagledati dublje nego iko od njih i iznaći rešenje koje im nikada ne bi palo na pamet.
No, Arisu plaća izuzetno visoku emotivnu cenu u Borderlandu i ovaj strip se u velikoj meri oslanja upravo na tu disekciju čoveka pod pritiskom koji pokušava da učini pravu stvar u nemogućoj situaciji i stalno se lomi između lojalnosti, zaveta koje je dao sebi i drugima, između živih i mrtvih prijatelja kojima mnogo duguje. Strip je i sasvim spreman da prominentne, dobro razrađene druge likove žrtvuje za potrebe daljeg odvijanja radnje i ovo je jedan od onih narativa u kome znate da niko nije bezbedan i da ne postoje žanrovski tropi što će likove spasti od (često strašne) smrti ako im je došao sudnji čas.
Utoliko, iako Asōv crtež nije naročito atraktivan a likovi su raspričani i ne previše suptilni, pogotovo kada govore o svojim osećanjima, Alice in Borderland pleni tom upečatljivom karakternom dimenzijom sa likovima spuštenim u sve kompleksnije situacije koje su, na neki način, refleksija socijalnih odnosa iz stvarnog sveta i oslanjaju se na prepoznavanje hijerarhijskih i drugih struktura u kojima mi, ili bar omladina u Japanu, živimo i patimo.
Pritom, Asō je posle izvesnog vremena očigledno osetio više sigurnosti u potencijal svog koncepta pa pored glavnog narativa postoje i sporedne priče koje su zapravo minijaturne, zaokružene a poučne skaske o likovima koji unutar tih narativa dobiju i pozadinu i priliku da u Borderlandu pokažu šta će učiniti da bi preživeli situacije koje često zatevaju žrtvovanje drugih i to nakon što ste učinikli ogroman napor da osvojite njihovo poverenje.
U tehničkom smislu, iako Alice in Borderland prati tradicionalni pristup sa detaljnim objašnjenjem svake od igara (često i sa ponovnim objašnjenjima na svakih par epizoda, sa sve grafičkim šemama da bi čitalac razumeo) i flešbekovima na prošlosti likova koje otkrivaju njihove dubine i pokazuju neretko ekstremne kontraste između onog što neka osoba „jeste“ i onog kako se prikazuje u Borderlandu, Asō ovde ne preteruje i ne pravi toliko opširne tangente da biste zaboravili zaplet glavnog dela stripa ili završili u nekom sasvim drugom žanru.
I to su sve njegove prednosti. Naprosto, ovo je serijal koji se od drugih sličnih izdvaja ne toliko različitim pristupom materiji koliko pažljivo odmerenim udelom različitih sastojaka dok se ne dobije narativ koji je intrigantan, emotivno zahtevan a intelektualno provokativan. Završetak četvrte američke kolekcije (odnosno osme japanske) ostavlja nas na kraju jednog dugačkog podzapleta sa posebnom zajednicom i njenom specifičnom kulturom izraslom u Borderlandu (gde su svi stanovnici, ne zaboravimo, nekoliko dana udaljeni od garantovane smrti ako ne igraju redovno igre u kojima imaju dobre šanse da poginu) i igrom koja je pored kompleksne intelektualne dimenzije obezbedila i emotivno rastakanje nekoliko snažnih likova, uključujući samog Arisua.
Sve u svemu, Alice in Borderland nije možda VRHUNSKA manga, ali je u okviru svog podžanra jedan odličan primer kako se nešto što bi moglo biti samo metodično, „tehničko“ ređanje različitih igračkih koncepata može zaista uspešno pretvoriti u emotivnu, mučnu ali inspirativnu priču o ljudskosti stavljenoj na neverovatna iskušenja. Pa ako to deluje zanimljivo, naredna kolekcija stiže narednog meseca, a i nju i sve dosadašnje možete preko Viza kupiti ovde.
