Pročitao sam kolekciju Winter Guard: Operation Snowblind a koja sakuplja četiri dela istoimenog miniserijala plus prikvel epizodu publikovanu kao Widowmakers: Red Guardian And Yelena Belova #1 one shot. Serijal nije baš najsvežiji, izlazio je između Oktobra 2021. i Februara prošle godine i da budem iskren, nije mi bio preterano visoko na listi prioriteta. Opet, kako sam ja ipak osoba sa apsolutno previše slobodnog vremena i apetitom da ga trošim i na stvari koje nikog drugog ne zanimaju, tako je na kraju na red došla i ova kolekcija. I nije me razočarala.
Mada je svakako teško biti razočaran nečim od čega ne očekujete ništa. Da budem iskren, bio sam i malo zapanjen da je neko negde seo i pomislio „Znate šta Marvelu sada treba? Serijal o timu ruskih superheroja što rade za režim i baš OPAKO baštine ikonografiju i stereotipe vezane za epohu Sovjetskog saveza, strip u kome će najpoznatije ime biti sporedni lik iz filma o Crnoj udovici od pre par meseci“, ali i da je neko u Marvelovom uredništvu na to klimnuo glavom i platio da se takav strip i napravi. No, posle svega je i fer reći da je Winter Guard: Operation Snowblind zapravo pristojan mali strip koji se prirodno nadovezuje na neke od elemenata zapleta Aaroonovog tentpole serijala Avengers (o kome sam pisao ovde) i uzima gomilu pitoresknih ali malo poznatih likova da nam pokaže kakav je, jelte, život sa druge strane proverbijalne gvozdene zavese.
Naravno, „gvozdena zavesa“ je hladnoratovski termin, neprikladan za aktuelnu epohu saradnje, demokratije i Partnerstva za mir ali ima nečeg ironičnog, pa i zlokobnog u tome da je sa izlaskom poslednjeg broja ovog serijala na istoku Evrope krenuo novi rat u kome je baš Rusija uzela na sebe ulogu agresora na susednu državu kojoj nikakvo formatiranje te agresije kao „specijalne vojne operacije“ u istorijskom kontekstu verovatno neće previše pomoći. Winter Guard: Operation Snowblind zapravo nije preterano kritičan narativ u odnosu na aktuelni ruski režim – fiktivni ili stvarni – i više se bavi položajem nacionalnih heroja u odnosu na realpolitiku kojoj treba da služe a i dalje ostanu heroji, pa je njegova kritika opštijeg tipa i usmerena na generalnu tenziju između onog što nacionalna ikona treba da predstavlja i onih koji je guraju u prve borbene redove iz pozadine.
Ovaj je serijal napisao Ryan Cady, bruklinski scenarista i pisac horora, a koji ima već vrlo solidnu strip-karijeru, doduše dobrim delom na licenciranim propertijima, ali i sa prstohvatom autorskog rada u portfoliju. Cady se posle radova na stvarima kao što je strip verzija X-Files apgrejdovao da dobaci i do mejnstrima, radeći dosta sitnijih poslova za Marvel i DC, ali je imao i autorski serijal za Image, naučnofantastični horor sa Andreom Muttijem na crtežu, Infinite Dark. Crtačke dužnosti je na Winter Guard: Operation Snowblind vrlo kompetentno odradila mlada meksička autorka Jan Bazaldua, žena koja je do sada za Marvel radila samo sitne tezge na nekim od Star Wars stripova a koje je ovde demonstrirala da je spremna za velike projekte. Uz tandem vrlo solidnih kolorista (Federico Blee i Fernando Sifuentes) i Arianu Maher na leteringu Winter Guard: Operation Snowblind se ovaplotio kao jedan vrlo ubedljiv strip u trenutnom Marvelovom „kućnom stilu“, bez previše artističkih ekscentričnosti ali sa sigurnim pripovedanjem – i to u vrlo dinamizovanom lejautu kroz koji se oko čitaoca često kreće neuobičajenim putanjama – atraktivnim dizajnom likova i kostima i dobrom, energičnom akcijom. Imajući u vidu da je ovo strip o suštinski nepoznatim likovima, njegova vizuelna dimenzija zaslužuje sve pohvale i za definisanje karaktera i senzibiliteta protagonista i za to kako je priča ispričana.
A nije da je ovo bio nekakav zicer. Winter Guard: Operation Snowblind formalno za protagonistkinju ima Yelenu Belovu aka White Widow, mlađu polazincu sovjetskog/ ruskog tajnog programa proizvođenja superšpijuna i asasina poznatog kao Crvena soba, ali Belova već i sama nema neki veliki brend među aktuelnom Marvelovom publikom, a strip zatim zapravo više vremena posvećuje timu iz naslova, ruskoj državnoj superherojskoj ekipi Winter Guard a koja predstavlja autoritarniji i disfukcionalniji pandan Avengersima.
U Aaronovom serijalu Avengers, sami Avendžersi su se i formalno otcepili od SAD baš da ne bi služili interesima jedne imperijalne sile i operišu kao nadnacionalni, globalni tim. U tom stripu je kontrast između njih i aktuelne verzije Winter Guard već jasno postavljen i Cadyjev i Bazalduin serijal samo umešno razrađuje njegove glavne teze. Ono što se Cadyju valja upisati u uspehe je i to da se ovaj scenario ne oslanja na gostovanja Avengersa i drugih brendiranijih superheroja i nakon uvodne sekvence koja priču uokviruje kao dugačak flešbek i gde figurišu neki poznatiji superheroji, ostatak radnje se bavi isključivo Rusima i prikazuje celu „Operaciju snežno slepilo“ kao neku vrstu ideološkog sukoba u ruskoj superherojskoj zajednici.
I to je zapravo koncept sa iznenađujuće mnogo vitalnosti u sebi. Naravno, onako kako se i sam Aaron oslanjao na sovjetska klišea u formatiranju Winter Guarda za potrebe njihovog sukoba sa Avengersima, tako i Cady preuzima relativno stereotipne postavke vezane za ovaj tim, ali uspeva da sa ovim stereotipima proradi likove na pravi način i da im prostora da budu KARAKTERI, sa više dimenzija razmišljanja, ponašanja i emocija, ali i sa nekim ekscentričnim osobinama.
Ključan je, naravno, taj motiv etatizma u kome se podrazumeva da superheroji ovog tipa rade za rusku vladu bez pogovora uprkos tome što već na polovini stripa većina pripadnika tima počinje glasno da se propituje je li ono što rade etički ispravno. Winter Guard su, treba da bude jasno, uprkos kontrastiranju sa Avengersima (koji su, rekosmo, nadnacionalni, etički neupitni), zapravo bliži Thunderboltsima (klasičnim, ne onim iz nedavnog serijala), dakle, više tim ekscentrika, otpadnika pa i psihopata kojima je rad za državu ne samo posao od kog žive i možda način da im se oproste gresi već i mogućnost da svoje nasilničke impulse ižive stavljajući ih u službu, makar formalno, opšteg dobra. Cady je vrlo solidan u pisanju a Bazaldua u prikazivanju svojih polupolomljenih, konfliktnih (anti)heroja koji na kraju dana nisu zaštitnici stanovništva ili teritorije koliko zaštitnici sistema ili, gore, režima koji se do kraja razobličava kao sasvim amoralan i usredsređen isključivo na sopstveno samoodržanje.
No, veoma cenim što Cady ovde nije naprosto upotrebio svaki kliše o autoritarnom ruskom duhu i sistemu centriranom na snažnu lidersku figuru – a što je sasvim bilo za očekivati. Winter Guard: Operation Snowblind je zapravo univerzalniji narativ o koruptivnosti sistema koji vrlo eksplicitno prikazuje i lidere drugih sistema – ne samo „prirodno“ korumpiranog ruskog – kao amoralne, pokvarene i u dosluhu jedne sa drugima u održanju status kvoa koji odgovara moćnoj šačici na vrhu.
Strukturalno, ovo je jedna trilersko-akciona potera u kome je tim nominalno heroja a zapravo profesionalnih ubica i psihopata poslat da privede bivšeg sovjetskog i ruskog heroja, pandana američkom Kapetanu Americi koji je ukrao državne tajne i sa njima može da našteti otadžbini. Scenario se prirodno oslanja na postojanje presedana kao što je sama Black Widow, jedan od najpoznatijih, jelte, prebega iz „komunizma“ u demokratiju a mada Cady koristi, rekosmo, dosta readymade karakterizacije za svoje protagoniste, one su umešno izmešane jedna sa drugom tako da se ipak ne stvori utisak pričanja svima poznatog vica o Rusima. Štaviše, neke, čak i većinu svojih protagonista strip predstavlja kao suštinski herojske persone koje su zlom istorijskom ironijom u službi sistema koji ne ceni herojstvo već utilitarnost – i mada ovo na površini naravno deluje kao osuđujuć narativ za Ruse/ Sovjete/ komuniste, on je, rekosmo, ispripovedan dovoljno univerzalno da bude sasvim prihvatljiva metafora za bilo koje podneblje.
Cadyjevi dijalozi su solidni i daju nam likove sa karakterima i dubinama a da su i dalje brzi i dovoljno duhoviti. Bazaldua sa svoje strane stripu daje potreban superherojski glamur i eksplozivnu akciju ali likovi u sebi imaju tu finu crtu melanholije i jednog iskonskog umora koja ih oplemenjuje. Dizajn, recimo, Peruna je sjajan, dok Černobog izgleda istinski bolesno.
Winter Guard je toliko malo i retko korišćen tim u Marvelovim stripovima – sete ih se približno na svakih deset godina – da moram da cenim odvažnost autora ali i poverenje koje im je uredništvo ukazalo. Ovo je tim sa vrlo slabim brand recognitionom plus ubačen u novi sopstveni serijal baš u vreme kada zapadnjačka percepcija Rusije doseže najniže grane u ovom stoleću. Uprkos tome, ovo je zabavan strip – sa sve Drakulom u Černobilju, naravno – koji svoje likove poštuje i daje im dostojanstvo uprkos sasvim mračnim perspektivama koje se jedino pred njima vide. Ne bi mi nimalo škodilo da čitam nekakav sličan miniserijal u dogledno vreme a za sada kolekciju možete na Amazonu kupiti ovde.
