Valjda je jedan od najtužnijih podsetnika na to koliko ste stari i beznadežno izraubovani na emotivnom, duhovnom, fizičkom i svim drugim planovima to kad vidite da dobar deo interneta doživljava kolektivni vrhunac čitajući strip koji je vas ostavio potpuno hladnim, pa čak i malo uvredio svojom relativnom nemaštovitošću i jednim srednjaškim, generičkim čitanjem karaktera i postavljanjem zapleta. Pričamo, dakle, o trenutno aktuelnom, Marvelovom serijalu Ghost Rider koji piše Benjamin Percy i koji izlazi, uz fanfare zadovoljnih internet kritičara, još od Februara prošle godine a do trenutka u kome ovo kucam nanizao je deset brojeva i zaključio svoj drugi narativni luk. Bio sam, kako to kažu u Americi, na ogradi ovih godinu dana pokušavajući da odredim dobar trenutak da nešto napišem o ovom stripu od koga sam očekivao mnogo a on nekako kao da je sve vreme obećavao ama nikako nije uspevao da u potpunosti to što obećava isporuči. Takođe, bio sam prilično ubeđen da će ambiciozno začet tekući serijal sa desetim brojem do koga se dokotrljao prilično na mišiće i bez jasnog usmerenja u svom pripovedanju da objavi svoj kraj – priča bi imala sasvim logične i časne razloge da se ovde završi – ali iz nekog razloga Marvel i dalje investira u ovaj strip pa vidim da najnovije najave pokazuju kako će serijal imati najmanje četrnaest brojeva. Kako? Zašto? Jedno od mogućih objašnjenja je da sam naprosto u krivu i da me moje godine i generalna ogorčenost sprečavaju da uživam u horor-akcionoj ekstravaganci koju nam je Marvel priredio. Drugo objašnjenje, kome ja lično radije inkliniram je naprosto da su svi drugi većinski u krivu, da nemaju ukusa, pali su na jeftin vatromet i šminku i da ima malo ljudi poput mene spremnih da od superherojskog stripa ipak traže sofisticiraniji pristup materijalu. Jel’ to deluje suludo? Well, vežite se pošto smo tek krenuli da rulamo po pisti ludila i poletećemo uz ekstremnu predrasudu.
Jedan od sasvim nepravednih razloga što sam ovaj serijal dočekao malčice i na nož je i činjenica da je u pitanju back-to-basics narativ koji u principu resetuje veliki deo onog što se sa likom i konceptom Ghost Ridera radilo poslednjih nekoliko decenija i pretpostavlja da je publika, eto, sve ove godine zapravo žudela da se vrati originalnom Ghost Rideru, Johnnyju Blazeu a koji je poslednjih nekoliko sezona služio kao sporedni lik u Avengersima (kao kralj samog pakla, da bude jasno), a ulogu Ghost Ridera u timu Avengers igrao je novi, mladi, neistrošeni lik, mehaničar i ulični trkač iz Los Anđelesa, Robbie Reyes.
Priznajem da me je Reyes osvojio – do mere da mi je jedan od najomiljenijih likova u igri Midnight Suns koju trenutno gustiram – i da je i uloga koju mu je Jason Aaron dodelio u Avengers Forever narativu kojim dovršava svoje višegodišnje pisanje Avengersa možda jako ambiciozna ali dostojna formata lika koji je, hajde da se kao iznenadimo, zapravo od početka imao više dubine i zanimljiviju karakterizaciju nego Johnny Blaze.
Nije ovo sad pokušaj da se Blaze unizi i baci u blato, ali jeste opservacija da je on bio jedna od prilično standardnih kreacija Roya Thomasa pre tih pedesetak godina kada su ga kreirali. I sad, Thomas je meni izrazito drag autor, pa mi je i njegova postavka za ovaj lik uvek prijala, al da se ne pretvaramo da Blaze nije bio jedan šablonski karakter za svoje vreme i da je njegova diferencija specifika bila pre svega na ime demonske transformacije u „duha osvete“ sa sve lobanjom u plamenu, nadrkanim motociklom i lančugama, a što je bilo dosta originalno za Marvel onog vremena.
Pola veka kasnije je Ghost Rider, da bude jasno, više koncept nego lik, sa više ljudi koji su nosili ovo ime i igrali ulogu duha osvete i Reyes je, ma koliko to zvučalo ikonoklastički, najzanimljiviji od svih njih. No, Marvel je poslednjih deceniju i kusur sasvim nesumnjivo dokazao da se može imati i jare i pare, da mlađa i starija verzija istog lika mogu deliti isti univerzum i kontinuitet i lepo sarađivati ako je to potrebno (videti pod Spider-man, Ms. Marvel, Nova, Thor pa čak i Hulk) pa ne mogu da im apsolutno ništa zamerim što su pored Reyesa koji trenutno nema sopstveni serijal (i nije sigurno gde će završiti kada se događaj Avengers Assemble konačno privede kraju za par meseci) odlučili da pokrenu tekući serijal Ghost Rider u kome će Johnny Blaze ponovo sedeti na motoru, vitlati lancima i jebati kevu grupama zastrašujuće odvratnih demona.
Pogotovo što je scenarističke dužnosti ovde dobio Benjamin Percy. Percy je poslednjih godina zaposlen prevashodno kao scenarista tekućih serijala o Wolverineu i X-force i mada je tu svakako pružio korektan program, ne mogu da kažem da je i sad nešto, kao, oduševio. Ghost Rider, sa svojom svedenijom koncepcijom čoveka koji luta američkom provincijom i tamo nalazi nepravde koje treba ispraviti zapravo deluje kao strip primereniji Percyjevom senzibilitetu od high-concept wolverinovštine u koju se upetljao, pa i bliži samom Wolverineu od onog što piše preko u mutantskom odeljenju Marvelovih kancelarija.
Crtači na serijalu su Cory Smith i Brent Peeples i mada ne mogu da kažem da Ghost Rider i u jednom trenutku postaje „lep“ strip, to svakako nikada nije ni bila njegova intencija. Ovo je horor narativ sa dosta akcije pa je i izvesna ružnoća i odbojnost u crtežu naprosto nešto to dolazi uz teritoriju. Možda bih više imao da zamerim to da strip generalno nema nekakvu maštovitu pripovedačku dinamiku a što bi ipak bilo primereno narativu koji se bavi ukletim vozačem motora koji se sukobljava sa stvarima iz samog pakla i transformiše u zapaljeni skelet koji unaokolo mlati lancima (na koje u jednom momentu priveže i motorne testere, radi bolje umetničkog dojma). Otud je ovo korektno izgledajući serijal ali koji mi neće ostaviti neke naročito jake grafičke uspomene u sinapsama. Tušeri su ovde bili pored dvojice navedenih crtača (a uskakao je i David Cutler) i Roberto Poggi i Oren Junior a Bryan Valenza kao kolorist je jedini član ansambla koji ovom stripu garantuje vizuelnu konzistentnost i drži ga na okupu. Letering je radio Travis Lanham.
Najveći problem ovog stripa za moj groš je što u njemu sve deluje dosta izlizano i već viđeno. I to, da bude jasno, govorim uz punu svest da se superherojski stripovi 90% sastoje od recikliranog materijala. Percy ovde zaista ide na Back to Basics pristup, gde će svog protagonistu staviti na motor i poslati na put po provinciji SAD, u herojsku potragu podstaknutu ratom čarobnjaka na Zemlji a koji može da ugrozi čitavo čovečanstvo, a gde će on, onako uzgred rešavati lokalne probleme demonske prirode. Ovo je sasvim korektno uokvirenje za akcioni-horor narativ a to znamo na ime toga što su ga koristili NEBROJENI Marvelovi stripovi do sada, uključujući stare Ghost Ridere, ali i, ako hožemo recentan primer, daleko bolji i maštovitiji Immortal Hulk pre par godina.
Percy ovo naprosto razrađuje mehanički, ubacujući u strip sve ono što očekujemo, od podzapleta koji se tiču tajnih vladinih agenata što treba da sarađuju sa Ghost Riderom, pa do tih nekih lokalnih incidenata u kojima, nećemo se iznenaditi, ume da se naleti i na visokoprofilni kameo jednog Wolverinea. Sve je to očekivano i u egzekuciji urađeno sa minmumom zanatske korektnosti, ali bez ikakvog originalnog, svežeg čitanja već jako poznatih motiva i predložaka.
I svestan sam da je možda i malo neočekivano da se ja žalim na to, iako sam poznat po tome da često uzdišem kako superherojski stripovi ISUVIŠE idu na lomljenje kalupa i promenu temeljnih koncepcija stripa i da priželjkujem serijal koji je samo serija „just another day in the office“ epizoda za nekog od likova koje volim, ali Percyjev Ghost Rider naprosto deluje generički, sklopljen od readymade delova koji su ležali po folderima naslovljenim sa „nerazrađene ideje možda za jednom kad zatrebaju“ i ubačenim bez mnogo inspiracije i ljubavi u kazan da se na brzinu prokrčaju i lansiraju u smeru čitaoca.
Postoji jedan element ovog stripa koji je zapravo delovao originalno – barem za Ghost Ridera – a to je njegov početak sa prvih par epizoda koje nam daju dezorijentisanog Johnnyja Blazea koji živi u utopijskom provincijskom gradiću gde ga svi vole, ima divnu ženu i porodicu i jedan relaksiran, običan svakodnevni život. Naravno, tenzija između onog što znamo da ovaj strip mora da sadrži – demone, prokletstva, nasilje – i onog što nam se na početku pokazuje treba da bude osnovni izvor zabave kod čitaoca ali opet, baš to što znamo šta ovaj strip mora da sadrži nam i ne da da ozbiljno shvatimo ovu eluzivnu utopijsku situaciju koja, naravno, brzo kolabira u doslovno pakao.
No, nakon tog uvoda, Ghost Rider se ustaljuje u jednom on the road narativu koji, da budem sasvim jasan, nije loš ili mučan za čitanje, pa čak ni dosadan, ali koji nimalo inspirisano ne koristi svoju premisu. Kada je Ghost Ridera pisao Jason Aaron pre sada već dosta godina, on je u velikoj meri u ovom stripu propitivao ideje pakla, greha, kazne, pokajanja, osvete. Kod Percyja nema zanimljivog rada sa idejama i on maltene samo kompilira isprobane pristupe i epizode koje su već funkcionisale u nekim prethodnim stripovima da nam podari jednu probavljivu ali suštinski zaboravljivu priču o starom liku koji je, da i ovde budem jasan, zaslužio bolje.
Naravno, možda se sa uvođenjem sledećeg Ghost Ridera (Danny Ketch) a koje nam se najavljuje za naredne epizode ovaj serijal nekako trgne i počne da prebacuje normu. Svakako bih voleo jer ovo do sada je bilo po malo mlitavo i bez sigurnog usmerenja. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.
