Gledanje filma Barryja Levinsona, The Survivor, snimljenog 2021. godine je, uprkos teškoj temi i drami bremenitoj mračnim emocijama je za mene bila i neka vrsta relaksacije, gotovo kao ulazak u onaj proverbijalni stari par nošenih farmerki koje se savršeno uklapaju uz svaku krivinu vaše figure i u kojima se osećate udobnije nego u sopstvenoj koži. Ima naprosto nečeg duboko umirujućeg za čoveka mojih godina kada naiđe na film koji ne samo da svoju kompleksnu temu tretira bez readymade rešenja i unapred-svarenih odgovora već njenu kompleksnost i višeznačnost tretira kao materijal za (celoživotno?) razmišljanje na strani gledaoca, nego i kada gledate rad reditelja koji duboko razmišlja o ne samo ritmu kojim će ići dijaloške razmene i rezovi u scenama, nego o kompoziciji svakog kadra, o osvetljenju i pokretima kamere ako ih ima. Ne da pokušavam da kažem da je, jelte, „u moje vreme sve bilo bolje“ ali The Survivor je u vizuelnom i pripovedačkom smislu kulminacija karijere što traje bezmalo pet decenija i svedočenje o tome koliko nakupljeno iskustvo znači kada se stavi naspram ne samo „formule“ po kojoj se prave mnogi moderni filmovi već i naspram autorske energije koja karakteriše mlađe autore. The Survivor je film brutalnih amplituda u svom prikazivanju nečovečnosti i nasilja koje daleko prevazilazi masnice na licima i polomljene zube (a čega ima u izobilju) ali sa druge strane film odmerene, kontemplativne analize svega onog što nečovečnost i nasilje mogu da polome u čoveku, do mere da on prestane da sebe smatra čovekom – i kako ga od toga spasti.
Levinson je, sada je to fer reći, autor koji je definitivno uskraćen za mnoga priznanja što su ih ljudi njegove generacije čini se po čistoj inerciji požnjeli. Iako je došao pri kraju novoholivudskog talasa i nije imao sa sobom auru menjača paradigme kakvu su nosili Spielberg, Scorcese, Carpenter, Lucas ili Coppola, Levinson se pogotovo tokom osamdesetih dokazao kao izuzetno spretan režiser, kadar da menja žanrove bez mnogo muke i isporuči u svakom od njih. Iako zapamćen po low-key dramama i dramskim komedijama poput Diner, Tin Men, Good Morning, Vietnam ili, dakako Rain Man, Levinson je sasvim spretno okretao i komercijalne filmove poput Young Sherlock Holmes, ili Crichtonove Sphere. Osvajanje četiri oskara za Rain Man (uključujući za najboji film i režiju) je delovalo kao da bi od Levinsona moglo da napravi novog, jelte, Spielberga, ali ovo se nije desilo i on je morao da nađe za sebe karijeru koja u poslednje vreme sve više podrazumeva rad za televiziju.
Ali ozbiljan rad. Pored nekoliko serija sa kojima je Levinson radio u poslednjih desetak godina, The Survivor je primer televizijskog filma (distribuiranog putem HBO Max) kakav je nekada bio veliki bioskopski događaj, one vrste koju bi potpisivali Scorcese, Spielberg ili Coppola, čvrsto utemeljen u istorijskom periodu i sa ulogama u kojima glumci posežu duboko u sebe i na površinu iznose svoj najbolji rad, nadajući se osvajanju oskara.
Kad već pominjeno Spielberga i oskare, i njemu su sa Šinlderovom listom prebacivali da je, eto, tek sada, kada baš želi oskara, pronaša Jevrejina u sebi pa je, ako se čovek postavi baš cinično, moguće i reći da je The Survivor za Levinsona neka vrsta napora da pod stare dane proizvede svoj definitivni „jevrejski iskaz“. No, biram da pomislim kako je film, nastajao u atmosferi sve više rastućeg antisemitizma ali i zatim globalne nesigurnosti koju je pandemija uvela u svačiji život, više zaista oduživanje duga prema istoriji koju, jelte, ako zaboravimo, moramo da ponovimo.
The Survivor je biografski film snimljen po knjizi koju je uradio Alan Scott Haft i koja se bavi životom njegovog oca, Harryja Hafta (tj. Herschela Hafta, kako su ga zvali u rodnoj Poljskoj pre rata), bivšeg logoraša i kratkovečnog profesionalnog boksera u lakoteškoj kategoriji u nemačkoj a zatim u SAD gde je imao tu, jelte, nesreću, da deli istorijsku epohu sa jednim od najvećih boksera ikada, pa je Rocky Marciano, sa svojom osamnaestom pobedom, nokautom završio karijeru poljskog imigranta.
No, Haftov život je bio do te mere obeleže iskustvom godina provedenih u koncentracionom logoru da je ovaj film neka vrsta metodične, nemilosrdne ali ultimativno humane disekcije PTSP-a kakav se u čoveku ukoreni nakon ne samo svedočenja nekim od najstrašnijih zverstava u istoriji čovečanstva, već i učestvovanja u nekim od njih.
Naime, iako je Haft tokom kratke profesionalne karijere u SAD od strane promotera reklamiran kao „preživeli iz Aušvica“, tek susret sa novinarom koji želi da njegovu priču ispriča sa malo više detalja pokazuje nam svu dubinu rascepa koji Hart nosi sa sobom i pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata. Nakon sukoba sa jednim od čuvara u logoru, gde je pokazao iznenađujuću požrtvovanost i jaku desnicu, Hertzko Haft je regrutovan od strane SS oficira da boksuje svakog vikenda u logoru, boreći se protiv drugih logoraša koji će volontirati, a na zabavu (i klađenje u rajhsmarke) prisutnog osoblja i oficira. Hertzko pristaje na ovo iako je sasvim svestan ne samo koliko je ovo ponižavajuće za njega samog već i da će njegovi protivnici na kraju možda biti ubijeni. Tokom naredne tri godine, on ima priliku i da možda pobegne i da možda kazni svog tamničara ali njegova odluka je uvek da učini ono najsigurnije da bi preživeo – pa ostaje u logoru i radi šta mu se kaže. U korenu njegovog ponašanja je racionalizacija da sebe čuva za devojku koju je imao pre rata, odvedenu u ženski logor još 1941. godine i da mora da preživi kako bi je jednom našao, možda spasao.
Ben Foster, koji ovde igra glavnu ulogu daje nam jedan kompleksan portret „predratnog“ muškarca opterećenog prvo svim onim idejama o muškosti, žrtvovanju i snazi, a onda i neopisivo ekstremnom traumom Aušvica i voljnim učestvovanjem u igrama koje priređuju nacisti. Njegova gluma asocira na velike uloge koje su iza sebe ostavili Brando ili De Niro (sa sve telesnom transformacijom u rangu bar 20-30 kilograma kako bi uverljivije prikazao događaje iz 1942, 1949. i 1963. godine) ali Fosterova uloga delimično je i da dekonstruiše arhetipe mačo antiheroja koje su ovi prethodnici izgradili. Njegov Harry Haft je neko ko zna da je u krivu i da robuje tradicionalnim stereotipima društvenog ponašanja, čak i sada, kada živi u novoj domovini, gde je bezbedan i ima na raspolaganju beskonačne mogućnosti. On je u stanju da ovo i artikuliše i mada ne priča Engleski naročito dobro do samog kraja filma, prelazeći na Jidiš kada mu je potrebno da se suptilno izrazi, neki od najuspelijih momenata su upravo oni u kojima on sa gotovo naučnom, objektivnom mirnoćom analizira svoje ponašanje i, i dalje se držeći svojih racionalizacija, potkazuje ih kao besmislene. Haft je, na kraju krajeva bio neko ko je živeo sa bremenom ekstremne krivice na leđima i čiji je jedini način da vidi svetlo na kraju tunela bio da se drži ideja o tome da ga tamo čeka nešto čisto i nevino, što će opravdati sve što je učinio.
I Foster je dorastao ovoj ulozi, kao što je i Levinson dorastao metidočnom cepkanju priče na fragmente i pažljivom njihovom raspoređivanju u prostoru tako da dobijemo portret čoveka koji je izašao iz logora ali je poneo logor u sebi i Aušvic je sa njim kuda god da krene. Iako je boks za njega profesija, vrlo je jasno, već posle kratkog vremena, da je on prevashodno način da Hart sebe kažnjava iznova i iznova za to što je prihvatio da u zamenu za život deo svoje duše ustupi zlu koje mu se smejalo u lice. Ovde se mora istaći i odlična rola Billyja Magnussena koji nacističkog oficira Dietricha Schneidera igra savršeno, demonstrirajući racionalizaciju na strani jednog obrazovanog, otmenog čoveka koji nema u srcu nikakvu mržnju prema Jevrejima, štaviše, smatra i Treći Rajh propalim projektom, ali koji kaže da je samo izabrao da bude na strani istorije gde će umesto da bude nakovanj koji udaraju biti čekić koji udara („mada to ne znači da mrzim nakovanj i volim da ga udaram“). Schneider nije dobar čovek ali nije ni puka psihopatska zver i Magnussenov rad nam prikazuje tu složenost svetonazora pojedinaca ali i populacija koje delaju iz straha ali se zaogrću u moć, uspevajući nekako da pomire ideje da su istovremeno i ugroženi i u obavezi da se brane, sa idejom da je istrebljenje čitavih etnicitieta naprost njihova istorijska dužnost. Osamdeset godina posle Drugog svetskog rata ovaj način razmišljanja je, nažalost, isuviše prisutan u javnosti da bi ovaj film mogao da se otpiše samo kao Levinsonovo oduživanje duga svom jevrejskom nasleđu.
Tragičnost Haftove sudbine je do kraja filma razvijena kroz scene koje pokazuju njegov kasniji život sa suprugom Miriam i decom, u šezdesetim godinama, gde svrha njegovog preživaljavanja Aušvica dobija neku vrstu razrešenja nakon godina košmara, stisnutih vilica i praktično zlostavljačkog ponašanja prema porodici. Levinson režira potresno finale bez teatra, bez vatrometa i drame, prikazujući samo dvoje ljudi koji su potpuno izmenjeni iskustvom preživjavanja logora smrti a koji jedno drugom znače sve na svetu samo zato što su ustanju da prepoznaju da ono ljudsko u onom drugom nije do kraja ubijeno u logorima. Njihov dijalog je jednostavan, a suze uzdržane, no Levinsonovo postavljanje scene na obalu mora i u vetrovit letnji dan daje svemu auru sudbinskog bez potrebe da se sudbina zaziva u samom tekstu. Glumica Dar Zuzovsky ovde izvrsno koristi svojih pet minuta da naspram Fostera stavi portret žene onoliko jake da se muškarci tresu od straha i obožavanja u isto vreme.
Levinsonov rukopis je ovde ekstremno siguran sve vreme, sa period-piece pristupom koji je sveden, uzdržan i bez egzibicionizma koji često vidimo u sličnim filmovima. Likovi su zreli, ozbiljni, čak i kada su pitoreskni (većina ansambla vezana za Haftov trening za meč sa Marcianom), oni imaju istorije i unutrašnje živote – Paul Bates, John Leguziamo i Danny DeVito ovde pogotovo briljiraju u svojim minijaturama a Levinson tokom kratke sekvence treniranja izvan grada i odmora za baštenskim stolom nakon vežbanja kreira jednu od svojih nezaboravnih vinjeta u kojoj pripadnici nekoliko nacionalnih manjina sede i smejući se diskutuju o Americi koja im je sada svima domovina.
Kameru je ovde radio George Steel, poslednjih godina najviše zaposlen na televiziji (Black Mirror, Sandman, Sons of Liberty, Peaky Blinders itd.) i uz Levinsonov disciplinovan, vrlo klasičan režijski rad, pažljivu scenografsku (Kreka Kljaković u ekstremno nadahnutom izdanju) i kostimografsku (Marina Draghici, još jedna televizijska radnica) postavku, napravio izuzetno sveden a upečatljiv film pun senki i svetla a bez ekscesa koji, u današnje vreme superherojskih blokbastera neretko i ozbiljne drame osećaju potrebu da malko prodžaraju. Scenario je pisala Justine Juel Gillmer – žena uglavnom zaposlena na zabavnijim televizijskim propertijima (Halo, The Wheel of Time itd.) i ovim pokazala da se na nju može računati i za dramski program a muziku je radio ko-drugo-do Hans Zimmer, dajući filmu taj zaokružujući gest dostojanstva i odmerenosti u grotlu samog pakla.
The Survivor je film u kome se crno-bele scene ogromne brutalnosti iz Aušvica smenjuju sa pažljivo osvetljenim, umirenim kolor-kadrovima iz SAD kasnih četrdesetih i ranih šezdesetih sa takvom elegancijom i smirenošću da je prosto uživanje u fotografiji i besprekornoj montaži (Douglas Crise) neka vrsta grešnog zadovoljstva u filmu što gledaoca lomi krivicom koja protagonistu progoni gotovo do poslednje scene pre nego što mu bude dozvoljeno da sebi konačno oprosti. Reći da sam u ovom filmu uživao zaista zvuči pogrešno imajući u vidu njegovu temu, ali to je valjda potvrda da je umetnost, na kraju krajeva, čak i kada o moralu priča, zapravo sasvim izvan njegovog dosega.
