Pre par meseci sam se žalio na lenje savremene DC-jeve scenariste koji klasičnu Betmenovu antagonistkinju iz Srebrnog doba, Poison Ivy prikazuju kao prosto mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam jednostavno problematičan i zahteva snažan odgovor snaga dobra. Srećom, trenutno imamo u ponudi maksi serijal Poison Ivy koji nam protagonistkinju prikazuje kao, pa, mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam definitivno problematičan ali je problematičan na komplikovan način a sama protagonistkinja je prikazana kompleksno i slojevito. I o tom serijalu koga piše G. Willow Wilson a crta izvrsni Marcio Takara ćemo popričati baš danas, da istaknemo šta je valjalo u prvih osam brojeva i pripremimo vas za završnicu koja sledi u preostala četiri.
Poison Ivy je svakako jedan od najpopularnijih Betmenovih neprijatelja… ako se računa po tome koliko ćete je često videti u stripovima o Betmenu, ali još češće u crtanim filmovima, video igrama i drugom derivativnom materijalu. Iznenađujuće ili ne, ali lik koji je definisan svojim naglašeno erotičnim a otmenim izgledom, sa moćima koje su rastegljive ali vezane za komunikaciju sa i kontrolu vegetacije – što joj daje kompleksni post-hipi ali i veštičiji, nju ejdž šarm – je rado viđen gost u radovima koji vole da znaju da će nečim odmah i snažno uz sebe privezati deo publike koji ne pada na kontinuitet i kompleksne karakterizacije već na fizičku privlačnost i kombinaciju ranjivosti i snage što je Pamela Isley emanira.
No, ako se gleda po broju sopstvenih stripova u kojima je imala delatni suverenitet i nekakve karakterne lukove, pa, doktorka Isley aka Poison Ivy je već decenijama na meti organizovanog bojkota. Idealna kada je potrebno da se na Betmena baci neprijatelj za koga ovaj ne zna da li da ga noakutira, poljubi ili vodi direktno u azil za duševne bolesnike, Isleyjeva je, nažalost onda i tradicionalno korišćena samo u ovakve svrhe, bez dubljeg zalaženja u njenu, ispostaviće se, kompleksnu karakterizaciju i motive koji su, pa sve sem sebični i uskogrudi. Krunski dokaz je svakako i to da je prvi sopstveni serijal ona dobila tek 2016. godine i da je aktuelni strip o kome sada pričamo u startu ograničen na dvanaest epizoda iako bi se reklo da ovde ima materijala i ideja da se to tera mnogo duže i da dobijemo jedan epski tekući serijal nalik, možda, onome što trenutno imamo sa odličnom Catwoman.
G. Willow Wilson svakako ovde ne podbacuje i podseća nas zašto je u pitanju scenaristkinja sa jednim od ključnih serijala u Marvelu u ovom stoleću koji je, pored Runawaysa i, recimo, Milesa Moralesa, legitimisao ideju novih heroja sa „starim“ imenima. Govorim, naravno, o Ms. Marvel, koju je Wilsonova kreirala i odmah vredi da napomenem da Poison Ivy iz njenog pera nema identičnu energiju inovacije i prevratničke ambicije, odnosno da ovo nikako nije jednako ličan strip kao što je bila Ms. Marvel.
Jer, naravno, ovo se niti dešava u Nju Džersiju niti je jedan od centralnih motiva pripadnost manjinskoj verskoj i etničkoj zajednici u zemlji koja sebe voli da opisuje kao društvo (neograničenih) mogućnosti. Poison Ivy je mnogo „klasičniji“ superherojski serijal i bavi se značajno tradicionalnijim motivima, istražujući pritom složeni pa i konfliktni karakter protagonistkinje koja je naglašeno radikalna ne samo u stavovima već i, važnije, činovima, i pokušavajući da u ovome pronađe etičke nijanse koje će čitaoca isprovocirati da sam razmisli o ne samo ekološkoj katastrofi u koju čovečanstvo maršira bez zastajanja već i o široj problematici odnosa u društvu koji ovu vrstu valjajuće kataklizme, svima očigledne a skoro nikome dovoljno važne, omogućuju.
Poison Ivy je, u okviru ovih osam epizoda relativno spor, relativno kontemplativan strip u kome akcije ima retko i onda je formatirana kao traumatičan eksces radije nego kao feelgood pančlajn što stiže kao nagrada čitaocu već malo umornom od mudrovanja u monolozima. Njegova protagonistkinja je na putu bez povratka koji nije samo samoubilačka misija na čijem kraju će ona možda naći svrhovitost u koju sve vreme uprkos svojoj ja-sam-odlučna-okorela-superzločinka dispoziciji ona ne veruje do kraja, već i genocidna kampanja namerna da planetu Zemlju očisti od ljudske rase. Pamela Isley ovde, dakle, nije kostimirani supervillain sa „jazbinom“ i možda armijom pomoćnika već jedna žena koja putuje po Americi u ukradenom kombiju i, pateći od sve češćih i dubljih psihodeličnih halucinacija, širi oko sebe spore gljive koja ulaze u ljudski organizam, tamo bujaju i ljude u smrt vode u stanju blagoslovene, psihodelične euforije.
Ovo je zanimljiv koncept, pogotovo jer vesti poslednjih nedelja govore upravo o opasnostima koje gljivične infestacije (za sada u SAD) mogu da donesu širokim slojevima stanovništva – a moguće trigerovano emitovanjem serije The Last of Us na HBO-u – ali je i suštinski zastrašujući jer nas strip poziva da budemo nemi saputnici na putešestviju koje za cilj doslovno ima istrebljenje čitave ljudske rase.
Veština koju Wilsonova demonstrira se, naravno, pronalazi u tome da smo mi ne samo na suvozačkom sedištu Pamele Isley već i u njenoj glavi i da slušamo misli koje su, pa, sve samo ne zle. Njena eko-logika je zdrava i bez vidnih rupa u rezonovanju a njena melanholična, zaljubljena obraćanja sada udaljenoj (bivšoj…) ljubavi, Harley Quinn su autentična i teraju nas na saosećanje sa Poiosn Ivy iako smo svesni da je njen plan naprosto monstruozan.
Ovo je važno jer čitalac sebe zaista zatiče u situaciji da iako ne može da opravda ono što Isleyjeva radi – ponovimo, ovde se radi o genocidu, ne o pukom terorizmu – može u potpunosti da se stavi u njen emotivni položaj i prepozna logičke skokove kojim je ova došla do ideje da je ovaj plan zapravo jedini ispravan.
Naravno, nije, i jedan od prelomnih elemenata stripa je upravo to da se Isleyjeva na svom putu, koji je po definiciji samotan i ne dopušta joj duže vezivanje za druge ljude – jer ih ona svojom blizinom ubija – dolazi do novih spoznaja i sama sa sobom debatuje o ispravnosti svoje odluke da uništi ljudsku rasu, prepoznajući u njoj, vrlo organski i spontano, kapacitet za dobro i razumno, za empatično i miroljubivo, prepoznajući, a bez neke velike diskurzivne eksplikacije da je u pozadini ekocida koji ljudska rasa izvodi na planeti ne puka „ljudska priroda“ već njena maligna mutacija u vidu kapitalističkog, eksploatatorskog svetonazora koji nije, uprkos svemu što bi libertarijanci želeli da pomislimo, suština te ljudske prirode.
Dakle, ovo je sasvim pristojan eko-horor iz podžanra „zamišljeni superheroj bez maske luta provincijom i upada u male lokalne avanture“, značajno bolja demonstracija ovakvog koncepta nego što je, recimo aktuelni Ghost Rider o kome sam pre nekog vremena pisao, a velikim delom na ime toga što je Wilsonova jedan vrlo promišljen autor. Tj. autorka. Najpoznatija po svojoj konverziji u islam i stripovima koji se između ostalog bave mirenjem tradicionalnih religija i savremenog, liberalnog društva, Wilsonova je, zapravo, mnogo širi intelekt i šire zainteresovana spisateljica koja se bavi brojnim savremenim društvenim problemima iz sasvim prepoznatljivo leve perspektive pa ovaj strip u sebi ima i rodne rasprave, ali nikada ne beži daleko od centralne teme koja se bavi savremenim kapitalističkim mentalitetom i ljudskošću koja je unutar sistema za oplodnju kapitala u najmanju ruku ukaljana, u najgorem slučaju potpuno poništena. Ovde ima epizoda koje pokazuju rad korporacija i iznutra, sa svim mrvećim realnostima posla u velikoj, obezljuđenoj firmi, ali i spolja, sa devastacijom prirodne okoline i lokalnim stanovništvom koje u ovakvoj situaciji zapravo pokušava da izvuče neki sitan ćar za sebe.
Utoliko, Pioson Ivy je ovde kao neka seksi verzija Petera Calmusa, obeležena gnevom ali dovoljno snažna da taj (pravični) gnev ne pojede svu njenu empatiju. A tu je i čitav podzaplet sa Green Manom, koji se bavi njenim „nadljudskim“ poreklom i obrađuje traumatične događaje iz prošlosti koji su, nećete se iznenaditi, proizvod manipulacije naučnika zaraženog velikom dozom toksične muškosti. Wilsonova lepo rukuje ovim sada već generičkim motivom i ne pravi od njega tek ravni feministički pamflet već prikazuje kako je Pamelin odnos sa Jasonom Woodrueom jedna klasična priča o zlostavljanju a koja se završava u trijumfalnom i maštovitom horor-krešendu u kome će ona njega doslovno pojesti.
Moram da kažem da sam se u ovaj strip zaljubio već na prvim stranama kada sam video kako Marcio Takara na crtežu i Arif Prianto na kolorima kreiraju jedan bogat, sočan, višedimenzionalan prikaz ne samo Pamele i njenih misli već sveta oko nje koji neprestano buja i raste. Ovo je, na kraju krajeva strip o ženi koja kontroliše „ponašanje“ biljnog sveta (mada, da, u pravu ste, gljive nisu biljke, ali rekao bih da spadaju u „green“ koji u DC-ju oznavača carstvo za sebe) i Takara i Prianto su sjajni u pružanju čitaocu osećaja da se sve vreme nalazi usred nečeg živog, rastućeg, vibrantnog, stalno menjajućeg. Jedna od centralnih tema stripa je svakako taj ciklus žiota u kome ono što umire hrani ono što se rađa pa su Takara i Prianto sjajni u korišćenju kompleksnih tekstura i boja da nam pokažu ove procese na jednom praktično podsvesnom nivou. Naravno Takaru pamtim još od odličnih radova za BOOM! Studios ali i po recentnom, takođe odličnom, radu za Marvel (Captain Marvel, jelte) ali ovde je prevazišao sebe nudeći odlično pripovedanje i tonalni miks meditativnog, melanholičnog on-the-road narativa i psihodeličnog horora. Gostujući crtači (Atagun Ilhan, Brian Level) su takođe vrlo solidni ali Takara ovde drži predavanje. Naravno, moram da istaknem izvanredan letering koji radi Hassan Otsmane-Elhaou još jednom podsećajući da za njega ne važi ona maksima da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Otsmane-Elhaou je u svojim recentnim stripovima izrazito in-your-face sa smelim izborom kolora, fontova i formata ali on nikada ne žrtvuje čitljivost efektima i Poison Ivy je jedan od najfinijih primera njegovog majstorstva.
Ukratko, ovo je vrlo solidan strip koji se nekim savremenim i aktuelnim problemima (ne samo prvog sveta) bavi kroz humanizovanu priču o ženi koja je krenula da počini genocid pa onda shvatila gde greši. Vredi ga ispratiti do kraja pa vam Amazon link nudim ovde.
