Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kao samoproklamovani crni nacionalista, sebe često prekorevam što procentualno isuviše mali deo savremene džez muzike koju slušam i tu, kao, nešto promovišem, dolazi od strane afroameričkih (ili, uopšte, „afro“ muzičara). Istina je svakako da veliki broj afroameričkih autora koji sebe vide kao nastavljače džez tradicije zapravo stvaraju u drugim žanrovima, baštineći elemente džez estetike ili teorije u različitim formama plesne ili elektronske muzike, ali istina je i da sam naprosto lenj ili nespretan da iskopam ono pravo koje znam da se krije ispod naplavina tek korektnog ili nezanimljivog. Danas, zato, sa dosta zadovoljstva pišem o jednom albumu crnog autora a koji i dolazi sa vrlo cenjenim legatom u svom CV—ju. George Coleman Jr: Resurgence je jedna infuzija dobrog raspoloženja, plesnog latino ritma i nadahnutog soliranja i nadam se da će vam ulepšati Nedelju onako kako je i meni ulepšala prethodnih nekoliko dana.
George Coleman Jr je, kako mu i ime sugeriše, sin slavnog saksofoniste Georgea Colemana. Coleman stariji je, jelte, dobrodržeći osamdesetsedmogodišnjak, rođen u Memfisu u Tenesiju 1935. godine a koji je u prvo vreme svirao alt saksofon, radeći i učeći rame uz rame sa takvim veličinama kao što su bili Booker Little, Charles Lloyd ili Hank Crawford. U kasnijoj karijeri, Coleman je prešao na tenor, sarađivao sa Rayjem Charlesom, Johnnyjem Griffinom, Milesom Davisom, Herbiejem Hancockom, Maxom Roachom… George je imao dugu karijeru koja čak ni sada nije završena, a saradnja sa Maxom Roachom je bitna za našu današnju priču jer je baš slavni bebop bubnjar bio taj koji je Georgovom sinu, Georgeu junioru, kada je ovaj imao nežnih sedam godina, poklonio prvi komplet bubnjeva. I to je, jelte, odredilo sudbinu ovog momka, a danas zrelog čoveka sa svojim prvim albumom u ulozi lidera.
George Coleman Jr je učio da svira bubnjeve kod ljudi kao što su bili Sam Ulano, Michael Carvin, Harold Mabern i Jamil Nasser a kao ključnu osobu u svojoj muzičkoj naborazbi pominje Billyja Higginsa koji ga je naučio da i sopstvenu svirku ali i muziku koju izvodi sa drugim muzičarima posmatra u širem kontekstu. Živeći i radeći u Njujorku Coleman Junior je pored svoje bubnjarske karijere preuzeo na sebe i očuvanje legata svoje familije pa je 2019. godine producirao dokumentarni film “Another Kind of Soul: The Coleman Family Legacy” u kome je govorio ne samo o muzičkom nasleđu svog oca već i majke, pokojne Glorije Coleman, kompozitorke, kontrabasistknje, orguljašice i pevačice koja je svirala sa Hankom Crawfordom i Leom Wrightom a kao liderka snimila nekoliko albuma za Impulse! George Junior je pored učenja bubnjeva vredno učio i matematiku i druge prirodne nauke pa je danas i diplomirani hemičar.
Što je verovatno korisno jer je pitanje koliko se od džeza danas može živeti, čak i kada ste, jelte, sin dvoje uglednih muzičara. Ovo pričam, a tužno mi je malo, jer znam da je prvi album u ulozi lidera, dakle ovaj o kome sada govorimo, Resurgence, George Junior između ostalog morao da finansira moleći narod za novac putem kraudfanding platforme indiegogo. I, da ne bude zabune, ne mislim ni slučajno da je nekakva sramota tražiti novac od zainteresovanih slušalaca radije nego se podastirati kapitalu oličenom u izdavačima, ali me duša zaboli kada vidim da je onaj deo muzičke industrije koji se bavi koliko-toliko autorskom i umetničkom muzikom do te mere oslabljen da ploče poput ove, a koje su pune života i energije, nastaju tako što njihovi autori moraju da maltene prose novac od neznanaca… Mislim, ako sama muzika nije dovoljno jaka da ubedi izdavače – a morala bi da bude, ovo je vrlo ubedljiv album, pritom veoma umiljat i prijemčiv za uho najšire publike – čovek bi mislio da će Colemanov porodični pedigre nešto značiti.
Kako god, Resurgence je nastao nezavisno, pa je utoliko i u pitanju baš ona ploča koju je George Junior hteo da snimi i možemo da pretpostavimo da je time i jača i bolja. Coleman Junior veli da je album pravio sa eksplicitnom željom da u živote slušalaca unese ljubav i dobro raspoloženje i da ih pokrene na ples kojim će se zalečiti stresovi svakodnenog života, i to se ovde vrlo dobro čuje.
Ansambl koji je sa Georgeom Juniorom snimao ovaj materijal ubraja njujorškog alt-saksofonistu po imenu Mike Dirubbo, koji je tokom poslednje dve decenije sarađivao sa Christianom McBrideom, Alom Fosterom, Eddiejem Hendersonom i mnogim drugim imenima, zatim veterana jazz gitare Paula Bollenbacka čija se diskografska karijera proteže u osamdesete godine prošlog veka, njujorškog orguljaša (i pijanistu) Briana Charettea kao i goste: perkusioniste Daniela Sadownicka i Richarda Livingstona Huntleyja ali i Georgeovog oca Georgea Colemana starijeg na tenor saksofonu. Coleman Junior je uradio kompozicije i aranžmane a album je specifično smešten na poziciju da spoji afrokubanski ritam i nasleđe memfiske crne muzike pa će tako i početi naglašeno ritmičkim kompozicijama The Call i Rakin’ and Scrapin’.
No, ovo nije u celini arfokubanska ploča i zapravo najveći deo kompozicija se vrti u hardbop metrici, dajući slušaocu visok plesni tempo a muzičarima puno prostora za razdragano soliranje.
Zvuk na Resurgence je vrlo prijatan i Michael Carvin u ulozi producenta ovde svakako ima čime da se pohvali, nudeći topao, pun i dinamičan miks, sa lepim masteringom Davea Darlingtona, tako da se bogati akordi orgulja i nežne žice gitare fino uklope uz legato svirku Dirubba, ali i uz Colemanove vrlo energične bubnjeve.
Coleman je svakako bubnjar po mom ukusu, čovek koji neviđeno komplikuje u pratnji ali je onda vrlo uredan i ekonomičan u solažama. Nekoliko mesta na albumu na kojima on dobija priliku za svoja soliranja su uvek minijature od par taktova u kojima se ritam što je do tada sviran ekspanduje na zanimljive načine ali tako da prazni prostori i tišine koje Coleman Junior kreira budu jednako bitni kao i note koje je odsvirao. U pratnji, pak, ovaj je bubnjar vrlo dominantan, ne trudeći se, doduše, da preuzme kontrolu nad kompozicijama i natera ostatak orkestra da se sa njim takmiči u tome ko će glasnije i agresivnije da svira – to ovoj muzici, uostalom, ne bi ni prijalo – ali puneći svaki takt notama i udarcima, ne prošuštajući ni jednu priliku da ukusnom sinkopom podeblja fraze i usloži solaže kolega.
Kolege se, da se razumemo, sjajno snalaze i iako ovo nije nikakav ekstravagantni i avangardni kontekst, pa je muzika umivena, uredna i dobrohotna, ja sam bez rezreve uživao u finim temama i improvizacijama koje su iza njih usledile. Resurgence je topla, nežna i zaista dobro raspoložena ploča, modernog hardbopa i kubanskih ritmova i Coleman Junior ovde može bez ostatka da bude ponosan na to kako u budućnost nosi nasleđe koje su mu ostavili roditelji: