U nastavku mog nindža-perioda života, danas bih da kažem i koju reč o demou što sam ga odigrao tokom nedavnog Steam Next Festa a koji je zapravo i potpalio moje sinapse, puneći ih nindža-mislima i insistiranjima moga rastrzanog uma da je Slave Zero X zapravo „stvarni“ nastavak ili makar next-gen ekstrapolacija kakvu je The Ninja Warriors, o kome sam sa puno ljubavi i simpatije nedavno pisao, zaslužio.
Slave Zero X je delo developera Poppy Works koji je, koliko se može reći, jedna skromna, partizanska operacija, bez za sada ijedne završene igre u prodaji (ali jedna se najavljuje za Mart). No, kvalitet demoa ali i činjenica da je ovo deo postojeće franšize koju neguje izdavač Ziggurat sugerišu kako je u pitanju studio sa jakim potencijalom. Naravno, pričamo o andergraund potencijalu jer Slave Zero X je igra za kombo-džankije i ljubitelje estetike koju mogu da opišem samo kao „barokna ružnoća“, nešto što bi Atsushi Inaba i Tetsuya Nomura napravili kada bi ih zatvorili u pećinu i rekli im da imaju budžet od jedne gajbe piva i četiri tofu sendviča.
A i nije da je Slave Zero neka slavna, jelte, franšiza. U pitanju je futuristička, robotska Playstation 1 pucačina iz trećeg lica iz 1999. godine za koju se sećam da je čak i u domaćem Gejmeru dobila dosta slabe kritike (a nije da je Gejmer sad kao držao neki visok standard u svom recenziranju), i za koju sam se iskreno iznenadio kada se prošlog leta pojavila na GoG-u i Steamu sa sve uglednim studiom Night Dive koji je tu NEŠTO čačkao, mada se ovo ne vodi kao remaster (i ljudi se žale da im krešuje kompjutere zbog svojih starinskih renderera…). No, Ziggurat je rešen da iz suhe drenovine iscedi koliko se može iscediti a, iskreno, ako Slave Zero X izađe uskoro i uspe da kvalitet koji demo obećava razvuče na čitavu igru, to će biti dokaz da Alah planira na duge staze i da je čitav taj komplikovani plan sa osrednjim šuterom iz kasnog dvadesetog veka stavio u pokret kako bismo četvrt stoleća kasnije dobili brutalnu, opojnu hack and slash ekstravagancu sa crvenim đavolom u glavnoj ulozi i više prolivene krvi po sekundi futidža nego što nudi čak i originalni Robokap.
O čemu se radi u ovim igrama? Eh, o nekakvom futurističkom megalopolisu, nazvanom, ne naročito originalno Megacity S1-9, i diktatoru po imenu SovKhan čiju vojsku čine pre svega dvadeset metara visoki roboti/ kiborzi koje zovu robovima a koji su kombinacija mehaničkog i organskog materijala. Slave Zero iz originalne igre je preoteta mašina u koju je daunloudovana ličnost časnog borca za slobodu, ali Slave Zero X je jedna mnogo više gritty, čak i anime predlošcima bliža interpretacija sličnog zapleta gde „crveni đavo“ Shou beži iz grada i iz ropstva, ubijajući protom ekstravagantnu količinu „robova“ i druge organsko-mehaničke vojske, odupirući se pritom psihopatskoj veštačkoj inteligenciji X, koja pokreće njegov kibernetski sklop i ište krv, ubistva i kasapljenje u zamenu za posebne ratničke veštine koje mu pozajmljuje kako bi uspeo u svojoj misiji.
Standardno, dakle, Slave Zero X je narativ nabijen anime klišeima o dva jaka karaktera koja se sukobljavaju unutar jedne ličnosti (ili makar jednog telesnog sklopa) i izopačenom političkom sistemu koji u distopijskom, „bio-punk“ svetu autoritarne, nasilne vlasti i etike lišenog eksperimentisanja na živim stvarima radi na suzbijanju očajničke pobune. Kako je autor scenarija Miles Luna, ovde svakako znate šta da očekujete.
To da me je Slave Zero X odmah asocirao na The Ninja Warriors nije samo stvar sličnosti u zapletu. Slave Zero X je i sam akcioni brawler koji se odvija na jednoj ravni, natrpan ogromnim količinama srazmerno jednostavnih neprijatelja, i prepisuje mnogo mehaničkih trikova od Taitovog predloška, uključujući poteze koji udaraju i iza i ispred protagoniste te su time idealni za kontrolu mase, ali i pariranja pravovremenim izvođenjem napada. Razlike su što je Slave Zero X MNOGO više kombo-orijentisana igra čak i od najnovije reimaginacije The Ninja Warriorsa, ali i u estetici.
Pogledajmo prvo tu estetiku. Naravno, iako je u pitanju moderniji naslov od bilo koje verzije The Ninja Warriors, Slave Zero X je agresivno retro igra. Donekle u duhu originalnog predloška, dakle Slave Zero, Slave Zero X je lako zamisliti kao Playstation 1 igru iz recimo 1997. godine već i time da ovo, tehnički gledano nije „prava“ dvodimenzionalna igra. Umesto klasičnog 2D režima ovo je 2.5D igra u kojoj su dvodimenzionalni sprajtovi i borba isključivo u jednoj ravni nalepljeni na trodimenzionalnu, poligonalnu pozadinu koja se s vremena na vreme – bez ikakvog stvarnog razloga – može rotirati. Akcija sve vreme ostaje u dve dimenzije i u tom smislu ovo je gotovo najnormalniji sajdskroler, ali trodimenzionalnost prostora daje svemu malo epskog filinga, sa sve vojnicima koje na nekim mestima vidite u pozadini i znate da ćete se uskoro pogledati oči u oči sa njima a onda im katanom* presuditi na najsadističkije načine.
*kako i naš narod kaže „ko mačem siječe, od mača će i poginuti“ a što je neprecizan prevod japanske izreke „ko katanu guta, od katane će i podrignuti“
Naravno, i kolorna paleta jako sugeriše Playstation 1 estetiku sa sivim prelivima robotskih karoserija i bojom rđe koja preovladava u ambijentu, te krvavo crvenim protagonistom koji se time jako izdvaja od pozadine i čini sebe centrom svakog prizora u igri. Poppy Works igru opisuju kao kombinaciju Devil May Cry, Strider i Guilty Gear, a što se odnosi, mislim, pre svega na animacije koje veoma podsećaju na Guilty Gear sprajtove i njihove prenaglašene poteze. No, sam dizajn sprajtova (i portreta likova), pa i oklopa me snažno asocira na arkadne igre iz prve polovine devedesetih iz, recimo, Iremove kuhinje (Undercover Cops) ili Winkysoftov Denjin Makai II, kada bi ove igre dobile rimejkove za Playstation i bile izmešane ne sa originalnim Stiderom već sa njegovim nastavkom (Osman iz 1996. godine).
Dodatno, iako se Devil May Cry ovde sasvim razumno pominje na ime snažnog akcentovanja komboa u borbi, istina je da je Slave Zero X MNOGO krvaviji naslov nego bilo koji Devil May Cry i da bi ispravnije poređenje bio PlatinumGamesov Metal Gear Rising: Revengeance koji i sam ima taj „bio-punk“ vajb duboko usađen u svoj DNK.
U mehaničkom smislu, Slave Zero X je kombo-euforija gotvo od prvog frejma. Ovo je igra koja još uvek ima elemente platformskog igranja, pokazujući da je svesna legata nastanka čitavog 2D, single-plane-brawler podžanra, ali oni su trivijalni i retki. Apsolutni fokus ove igre je borba, sa ogromnim količinama neprijatelja koje SovKhan baca na Shoua i u diskretnim, pažljivo dizajniranim susretima gde developer pokazuje koliko razmišlja o ritmu igre, te pravilnoj eskalaciji izazova.
U početku će, naravno, delovati kao da Slave Zero X ne predstavlja nikakav izazov jer je protagonist gotovo apsurdno nadmoćan u odnosu na bilo kog pojedinačnog protivnika. Pariranja imaju vrlo velikodušne frejm-prozore i izvode se često bez svesne namere, samo brzim pritiskanjem dugmeta za kretanje u stranu iz koje dolazi napad, bez mnogo taktike, postoji nekoliko vrsta launcher napada koji gotovo sve protivnike u demou bacaju u vazduh, čine nemoćnim i postavljaju ih za juggling kombo ili skok u vazduh i brutalno obaranje na zemlju, široki zamasi katanom redovno pogađaju više od jednog protivnika, bez redukcije u nanesenoj šteti, a čak i kada ste preplavljeni telima koja samoubilački nagrću na vas i silina napada vas odbaci unatrag, pravovremeno pritiskanje dugmeta za skok resetuje Shoua u vazduhu i skraćuje vreme do prelaska u kontranapad.
Povrh toga, Shou na raspolaganju ima i ručne bombe, za momente kada je na ekranu naprosto previše neprijatelja čak i za vernu katanu, ali i poseban merač energije koju može zameniti za zdravlje ako stvari zaguste.
Utoliko, preći demo nije naročito težak posao jer je Shou gotovo nezaustavljiva mašina za ubijanje. Boss na kraju drugog nivoa je ipak neka vrsta ležećeg policajca koji će testirati da li ste skapirali kako se rade pariranja a skoro čitav treći nivo odvija se na velikom teretnom liftu koji ide na gore dok na njega naskaču OSPCENE količine neprijatelja i ova situacija, bez mnogo prostora za kretanje i bežanje, pokazuje kako valja izučiti sisteme u igri da biste zbilja pretekli i uspešno prevazišli izazove koji će, ne sumnjam, biti još više razine u ostatku igre kada ona izađe.
No, Slave Zero X je, kao i Devil May Cry ili skoro bilo koja Platinumova igra, pre svega igra o tome da izgledate dobro dok radite stvari i sve je podređeno tome. Ovo je igra o vezivanju dugačkih komboa, sadističkom, ekstravagantnom držanju protivnika u vazduhu sukcesivnim žongliranjima i prolasku kroz masu čelika i mesa bez da primite ijedan udarac i bez da ikada prekinete sopstvenu seriju napada. Ako volite tu vestu akcione igre, ovde ćete uživati u intrigantnom, sofisticiranom načinu otkazivanja animacija i vezivanja brutalnih napada bez predaha, u „sekundarnim“ tehnikama kao što su launcheri i hvatanja a koje postavljaju neprijatelje u poziciju da budu još surovije isečeni, u „charge“ napadima koje treba dobro vremenski odmeriti za maksimalan efekat. Prosto, Slave Zero X je igra koja vam daje mnogo alata da izgledate nadmoćno i dominantno u borbi i cela njena mehanika podređena je tome. I svaki ljubitelj stylish character action igara bi ovde trebalo da nađe nešto da u njega zarije zube.
Čak i da niste osoba koja broji frejmove i opsesivno proučava ocene koje mu igra daje na kraju borbi, Slave Zero X osvaja čistim spektaklom koji nudi. Naravno, morate imati izvesne estetske inklinacije ka vrlo distinktnom horor-anime izgledu igre, te namerno „iseckanim“ animacijama, ali ovo je nesumnjivo jedna od najatraktivnijih igara koje sam igrao u poslednje vreme sa neverovatno prijemčivim sprajt-radom u domenu animacija borbe, obilnim količinama krvi, te zvučnim efektima i povicima protagoniste u borbi (a što JESTE očigledna poveznica sa Devil May Cry) koji ne samo igrača već i nedužnog posmatrača uspale do ludila. Slave Zero X sa ovim demom nudi vrlo zajebano obećanje igre koju ćemo voleti da igramo ukrug dok nam krv ne poteče na nos i jedina zamerka koju trenutno imam je što na Ziggurat ne daje nikakav tačan, pa čak ni netačan datum izlaska, odlučujući se za jedno mudro TBA. Stavite ovu igru u wishlist na Steamu jer želećete da je odigrate čim izađe i budete deo zajednice koja otkriva napredne tehnike i nezamislive komboe u onom najzanimljivijem periodu kada se još o igri malo zna i njene su tajne tu da ih zajedno istražimo.