Pročitao sam Hendrix – Electric Requiem, jednu impresionističku biografiju Jimija Hendrixa, jednog od svakako najvažnijih rok gitarista u istoriji, jelte, savremene popularne muzike, a, ako pitate ljude moje generacije, i najvećeg gitariste svih vremena, koji je revolucionisao pristup ovom instrumentu, spojio bluz, psihodeliju, hard rok i avangardu u amalgam što će narednih pet decenija proizvoditi prevratničke talase i pozivati čitave nove muzičke žanrove da se kristališu iz primordijalnog haosa.
Hendrix – Electric Requiem je na Engleskom jeziku objavio američki Ablaze Publishing Avgusta prošle godine, da bi tvrdo koričena verzija stigla nekih mesec dana kasnije, početkom Septembra. Ovo je, ipak, evropski strip i koliko mogu da utvrdim, italijanska verzija je izašla još 2016. godine, za Edizioni BD, pod naslovom Jimi Hendrix – Requiem Elettrico, mada je verzija na Španskom jeziku izašla još pet godina ranije, 2011. godine za Ediciones La Cúpula. Autori su Italijani, i originalno je strip izašao 2010. godine u italiji ali ja njoj ne umem da uđem u trag i da vam kažem ko je bio izdavač. No, nije da je to mnogo bitno. Hendrix je umro pre više od pet decenija i na svaki način ova je biografija više hagiografija nego nekakav naučno precizan spisak faktografski proverenih i utvrđenih činjenica. Štaviše, autori u pogovoru vrlo otvoreno i pošteno ukazuju koje su scene potpuno izmišljene i služe više da bi uhvatile duh vremena i svetonazor generacije nego da bi se predstavljale kao istorijska građa. Fer? Fer.
Jer, Hendrix je već u vreme kada sam ja počeo da slušam savremenu rok muziku – dakle u ranim osamdesetima, već više od decenije bio počivši ali priča gitaristi koji kao da nije bio sa ovog sveta je dosegla već mirske proporcije. Treba imati na umu: koncept „gitarskog heroja“ nije zaista postojao pre Hendrixove generacije i vrlo je moguće da, da nije bilo njega, nikada ne bi ni bio kristalizovan. Naravno da su uporedo sa njim stasavali ljudi poput Jimmyja Pagea, Erica Claptona (čovek za koga su krajem šezdesetih po Londonu ispisivali grafite „Klepton je Bog“), Petea Townshenda, Ritchieja Blackmorea, nedavnopočivšeg Jeffa Becka, Carlosa Santane, Petera Greenea, pa nešto kasnije Angusa Younga i čitave originalne heavy metal postave iz sedamdesetih, ali vrlo je verovatno da je baš Hendrix bio taj koji je gitaristu u rok bendu izneo na pijedestal obožavanja, oteo poziciju frontmena od pevača kome je ona možda prirodno morala da pripada i pretvorio gitaru u sakralni objekat a njenog operatora u herojsku figuru.
Nije, naravno da pre Hendrixa nije bilo revolucionarnih gitarista u još uvek mladoj rok muzici – na kraju krajeva Chuck Berry i gomila crnih električnih bluzera koji su uticali i na njega samog (a onda i na Hendrixa) su donosili u novu muziku zvuke koje niko nikada ranije nije čuo, ali kod Hendrixa je na delu bio vrlo srećan spoj revolucionarne sviračke tehnike i zvučne estetike, sa ekstremno upečatljivim vizuelnim imaginarijumom u kome je muzičar delovao kao uhvaćen usred šamanskog rituala doticanja onostranog, sa sve jakim erotskim konotacijama – uostalom i na omotu ovog strip-albuma je umetnička reimaginacija jedne od najikoničkijih Hendrixovih tehnika – sviranje gitare jezikom.
Dodatni element koji se ne sme zanemariti je svakako i vreme i mesto. Hendrix je imao EKSTREMNO kratku karijeru, sa jedva osam godina profesionalnog bavljenja muzikom i svega četiri zvanična albuma izašla u razmaku od četiri godine. No, pitanje je koliko bi Hendrixova karijera uopšte i postojala da je ostao u SAD na transverzali između Sijetla, Nešvila i Njujorka, svirajući u raznim ritam i bluz bendovima i tezgareći za crkavicu svako veče. Hoću reći, preseljenje u London, gde se formirao njegov prvi bend u kome je bio lider, Jimi Hendrix Experience, je naprosto bilo presudno – ispostavilo se da crni američki muzičar ima manje strukturalno-rasističkih prepreka da se s njima izbori u Ujedinjenom kraljevstvu nego kod kuće, ali i da je atmosfera londonske i, šire, britanske scene što je do tog momenta već godinama uzimala američki predložak rokenrola i sa njim radila neveriovatne stvari bila jako stimulativna i za Hendrixa. Tri albuma koje će Experience snimiti ostaju do danas neke od najfinijih ploča rok muzike sa još uvek zapanjujućim rasponom zvuka i tehnika koje su spajale tvrdi ritam i bluz, psihodeliju i elektroakustičku avangardu na jedan potpuno organski način.
Moram da priznam da je mene slušanje Hendrixa u orgomnoj meri pokvarilo ne samo jer su mnogi metal bendovi koje sam tokom kasnijih mnogo decenija slušao delovali naprosto nedovoljno maštovito (a ja sam ipak zakleti metalac, ako to nije bilo jasno do ovog momenta) već i jer je gomila akademske avangarde koju sam kasnije slušao umela da zazvuči prosto previše konceptualizovano a sa manje uzbudljivim zvučnim rezultatima od onog što je radio Hendrix.
Naravno, legendarnosti legende o Hendrixu u mojoj mladosti je svakako doprinelo i to da, u to vreme, videti rok muzičare kako sviraju nije bilo baš tako lako. Danas imamo internet, JuTjub, torente i sve ostale načine da u nekoliko sekundi dođemo do skoro svakog video-zapisa iz istorije čovečanstva, ali u osamdesetima smo imali samo državnu televiziju gde ste, ako ste imali sreće, možda videli 5-6 muzičkih spotova mesečno, te presnimke VHS video kaseta koje ste gledali kod nekoga u gostima. Videti Hendrica na bini kako svira, zatim lomi gitaru udarajući njom o patos, pa je polije benzinom i zapali je tada bilo jednako kao prisustvovati ezoteričnom ritualu kome tek treba saznati značenje.
Italijanski crtač Gianluca Maconi koji je uradio crtež u ovom albumu je vrlo izgrađen i cenjen autor sa dosta solidnom količinom uspešnih radova za italijanske ali i francuske izdavače (Soleil) u svom katalogu, uključujući rad na visokotiražnom serijalu Elves. Njegov crtež je, ako smem to da kažem, vrlo Amerikanizovan, sa čistim linijama, pravilnim panelima i lejautom koji je dinamičan ali nikada natrpan i ostavlja prostora prizorima da dišu – ovo je strip koji meša fantazijsko i dokumentarističko vrlo uspešno a kolori koje je radio Tentacle (pretpostavljam da je u pitanju studio) su snažni i sa forsiranjem nijansi purpurnog, odlično se uklapaju u imaginarijum kreiran Hendrixovim pesmama.
Scenario je radio Mattia Colombara o kome ne uspevam da nađem mnogo podataka na internetu. Ovaj mu se album navodi kao prvi internacionalno objavljivani rad ali pretpostavljam da čovek rođen 1974. godine ima u svom siviju i još neki strip pre ili posle ovoga. No, moguće je i da je njegova primarna profesija – proizvodnja vina – zabavnija od pisanja stripova.
Kako god bilo, Hendrix – Electric Requiem je strip koji vrlo ozbiljno doživljava Hendrixovu mitološku dimenziju i zapravo je i formatiran kao priča o onome šta se dešava nakon Hendrixove smrti, na prelasku u zagrobni život, a sa pregledom njegovog ovozemaljskog postojanja spakovanim u dugački flešbek.
Ono što je srazmerno neočekivano je da ovaj strip, iako se bavi stvarima koje nisu bile lepe u Hendrixovom životu – rasistička diskriminacija kao najočiglednija – zapravo u prilično širokom luku zaobilazi jednu od značajnih tema koje se nekako ne mogu zaista odvojiti od njegove ličnosti: korišćenje psihoaktivnih supstanci. Ne samo da je Hendrixova muzika bila prožeta psihodeličnim vizijama a nastupi očigledno utemeljeni na iskustvima organizma poguranog daleko preko granica svakodnevnog i banalnog, nego je i njegova smrt – davljenje u sopstvenoj povraćki u dubokom snu – nesumnjivo vezana za kombinaciju alkohola, barbiturata, amfetamina i kanabisa koju je autopsija utvrdila u njegovom organizmu.
I, sad, normalno je da ne želite da baš insistirate na tome da je osoba čiju biografiju pravite – kako biste slavili njenu jedinstvenu umetničku viziju – bila godinama praktično na granici samouništenja (pogotovo tokom turneja na kojima su amfetamini bili praktično svakodnevna dijeta), ali autori biraju dosta neobičan okvir za svoju priču o Hendrixovom životu, praveći paralelni fantazijski narativ u kome je on mladi princ Valijant što se bori protiv zmaja. Moram da kažem da se još uvek češkam po glavi na ime ovog izbora motiva s obzirom da fantazijski imaginarijum (pogotovo nešto tako konkretno kao što je princ Valijant) nikada nije preovlađivao u Jimijevom izrazu i da bi nekakav naučnofantastični mizanscen, ako se već moralo ići u ovu stranu, bio primereniji. Autori svakako nastoje da pokažu kako je veliki gitarista celog života bio jedno, jelte, dete, koje se borilo da spasi svoju dušu i to je, razume se, jedno legitimno gledanje na prerano otišlog heroja, ali je, za moj ukus, i previše romantično i ignoriše neke realnosti ne samo Hendrixovog života već i čitave ere rokenrola u kojoj je živeo i koju je vrlo presudno i sam oblikovao.
No, ovakav kakav je, ovaj strip nije rđav. Fantazijska dimenzija svakako funkcioniše sama za sebe i ima svoj emotivni naboj iako je generička, dok je dokumentaristički deo stripa urađen uglavnom korektno u svojoj iscepkanosti na fragmente i vremenskim skokovima. Na početku teksta sam pomenuo da je ovo „impresionistička“ biografija i ovde možemo da budemo zadovoljni što je crtež radio Maconi jer su kasniji delovi albuma u kome ima malo teksta a mnogo rekonstrukcija ikoničnih Jimijevih poza i grimasa vrlo upečatljivi i imaju postersku energiju.
Hendrix – Electric Requiem, dakle, možda nije onako kako bih ja uradio biografiju muzičara koji mi ekstremno mnogo znači u životu, ali ima svoje kvalitete. Crtež i kolor su vrlo solidni, kao i letering u engleskom prevodu – radio ga je ugledni Troy Peteri – i ako ste slučajno neko ko do sada nije bio upoznat sa legendom o Hendrixu, ovo svakako nije najgore mesto na kome možete da počnete svoje hodočašće. Amazon vam nudi tvrdo koričenu kolekciju ovde.
