Iz pijeteta prema Bruceu Willisu, jednoj od najsjajnijih zvezda akcionog filma moje mladosti, a čija je nedavna dijagnoza frontotemporalne demencije označila i kraj glumačke karijere, ali i iz, priznajem, sociološke radoznalosti, pa onda i iz čiste gikovske žudnje pogledao sam film Johna Suitsa iz 2020. godine originalno naslovljen Breach a onda preimenovan u, valjda bombastičnije, Anti-Life. Radoznalost se nije ticala toga kako zapravo praktično nepoznati režiser i produkcija skrpljena od mase malih kompanija dobije Brucea Willisa za film koji je očigledno, sa sto metara se vidi, jeftini direct to streaming filer – Willisova karijera je poslednjih nekoliko godina, nažalost sastavljena maltene isključivo od ovakvih produkcija – već kako sve to uradite a čak mu i ne date glavnu ulogu. Willis, naravno, onda u ovom filmu pruža najminimalniji minimum koji bi predvideli sindikat i pozitivno zakonodavstvo, ali, možda neiznenađujuće ali svakako pomalo tragično, to je još i najmanji od njegovih problema.
Bruce Willis je, iako nešto mlađi od ostale dvojice, sa nekoliko ikoničnih filmova uspeo da se potpuno reinventuje i od televizijskog glumca poznatog po romantičnoj, komedijaškoj seriji Moonlighting postane akcioni star na istoj razini prepoznatljivosti kao Schwarzenegger ili Stallone, pretičući u punoj brzini ’80s sabraću sa transverzale Norris-Bronson-Van Damme-Dudikoff i radeći sa ozbiljnim autorima kao što su bili McTiernan, Gilliam ili Tarantino. To čini posmatranje poslednjih nekoliko godina njegove karijere posebno bolnim. Dok su Stallone i Schwarzenegger mnogo bolje upravljali trajektorijama svoje slave, kapitala i uticaja, birajući šta će da rade – na filmu i izvan njega – Willis kao da je u poslednjoj deceniji naprosto digao ruke i prihvatao svaki scenario koji mu je stigao na mejl. Prosto je teško pomisliti kako je treći iz svojevremeno čuvene investicione ekipe u franšizu Planet Hollywood, i time treći u trijumviratu akcionih zvezda kasnih osamdesetih, ovako temeljito izgubio kompas ili ovako temeljito upao u stanje očajničke potrebe za bilo kakvom infuzijom novca.
John Suits nije, što bi se reklo, nekakav autor. Njegov opus uglavnom se odnosi na snimanje reklama a sa Willisom je radio reklamu Die Hard is Back za automobilske akumulatore pa se ta saradnja onda nastavila i u filmu Anti-Life. S obzirom da je Anti-Life dobio rejting PG-16 i iz najava delovao kao sasvim razumljiva kaver verzija Cameronovog Aliens, pripremio sam se na sat i po niskobudžetne ali psovkama i krvopljusom ispunjene akcione horor-zabave. Nažalost, ovo je znatno lošiji film nego što se iz najava ili trejlera moglo razlučiti.
Konceptualno, Anti-Life kreće vrlo robusno od samog početka. Dvadesetdrugi vek je i planeta Zemlja je pred istekom svog, jelte, roka trajanja. Neimenovana pošast kosi populaciju koje ima skoro dvadeset milijardi a lideri su odlučili da je jedini razuman potez da se odabere srazmerno manji deo stanovništva – pedesetak miliona – i da se korišćenjem brodova kadrih da postignu nadsvetlosne brzine, taj deo prebaci na tzv. Novu Zemlju, naseljivu planetu na drugom kraju kosmosa gde će ljudsko društvo moći da krene iz početka ali sad, što se kaže, sa OVIM znanjem.
No, naravno, ovo je film iz treće decenije dvadesetog veka i svaka pomisao na idealističku, pozitivističku naučnofantastičnu koncepciju u kojoj se stara, islužena planeta napušta uz izmešana osećanja a u budućnost se gleda ne bez strepnje ali sa svešću da ljudska rasa konačno izlazi iz svog detinjstva je temeljito dezavuisana. Odlazak poslednjeg broda sa Zemlje obeležen je haosom i neredima dok mase ostavljenih pokušavaju da se ukrcaju na njega a razglas na samom brodu obaveštava one što su se ukrcali da će slepi putnici biti pogubljeni na licu mesta. Kada brod i poleti i ostavi Zemlju u retrovizoru, čak i među samim likovima čuju se sumnje u to da je, filozofski gledano, napuštanje stare planete i pronalaženje nove koja se može upropastiti od nule, najetičkija stvar koju čovečanstvo može da uradi. Kao i mnogi klasični B film iz naučnofantastične branše, i Anti-Life svoju sociopolitičku opservaciju stavlja pred gledaoca dovoljno jasno da ga zaintrigira, iako će, naravno, najveći deo vremena provesti u scenama tenzične jurnjave kroz slabo osvetljene hodnike i dovikivanjem da su čudovišta, jelte, iza ugla.
Grandiozne scene sa puno statista sa početka su, naravno, nešto što film ovog budžeta ne može da ima sve vreme, pa se najveći deo od trista hiljada ljudi brže-bolje spakuje u kriogenske komore kako bi prespavali put do Nove Zemlje a na brodu ostaje budna posada od dvadesetak inženjera, čistača i bezbednjaka da motri njegovu putanju kroz, jelte, „kvantni“ svemir. Naravno, film ima izrazito komičnu dimenziju već na ovom mestu u zapletu kada se shvati da putovanje traje svega šest meseci i da moguće uštede u hrani, vodi i pranju toaleta koje se na ovaj način ostvaruju verovatno ne mogu biti veće od cene koštanja kriogenske, jelte, tehnologije, ali opet, za potrebe kreiranja horor-situacije u kojoj mali broj likova na velikom brodu pokušava da shvati šta ih to ubija i odakle je, dođavola, došlo, ovo je prihvatljiv kompromis.
Mnogo manje prihvatljiv je, nažalost, način na koji film dalje razvija svoju priču. Obično u ovakvim situacijama koristimo Sy Fy-jeve produkcije kao merilo i smatramo da je sve što je bolje od njih dovoljno dobro, ali Anti-Life je izrazito loše vođen film. Suits je dobio na raspolaganje neke solidne glumce, od Willisa i Thomasa Janea, preko Callana Mulveyja, Kassandre Clementi pa sve do Codyja Kearsleyja koji ovde igra glavnu ulogu, ali čak i vrlo tipska podela karaktera ovde ne funkcioniše.
Anti-Life, sasvim očekivano, ide na gritty, prizemljenu estetiku blue-collar šljakera u svemiru. Glavni junak, Noah, je na brodu kao čistač i doslovno riba klozete zajedno sa Bruceom Willisom čiji je lik završio vojne škole ali je u nekoj od akcija dobio napad savesti pa je ražalovan na, jelte, higijeničara. Willisov lik, Clay je ciničan, agresivan, neprijatan, nedruželjubiv i zanima ga jedino da nateže iz pljoske i da nekako stigne na Novu Zemlju gde će, pretpostavka je, nastaviti da se opija dok ne umre. Noah pokušava da sa okorelim svemirskim veteranom uspostavi nekakav ljudski kontakt ali to ne biva – mladi muškarac ima suviše toga čemu se u životu nada (uključujući trudnu partnerku u kriogenskom snu) da bi sa razočaranim i umornim Willisovim Clayjem mogao da ima dovoljno zajedničkog.
Onda sranje krene da udara u fen i likovi, koji se međusobno svi uglavnom znaju sa raznih misija, misle da je Noah – koji je nov i zapravo se na brod ušvercovao na kvarno – po definiciji kriv. Clay se tu zauzme za njega i određeno prijateljstvo iskovano na, jelte, bojištu počne da se pomalja. No, film je toliko kratak i usredsređen na ubijanje svog kasta da nema govora o tome da ovde dobijamo solidan karkterni rad. Glumci su režirani slabo, sa proklamacijama koje su neobične, nespretne, u najmanju ruku nezarađene, psovkama koje deluju namešteno u jednoj maltene pozorišnoj isporuci teksta i jedino što i dalje asocira na ikoničke ’80s radove koje Anti-Life omažira (Alien/ Aliens, Predator, The Thing, pa i The Hidden…) je scenografija.
I ovde makar ima šta da se pohvali. Naravno, „metalni hodnici sa treperavim svetlima“ nije sad neki najnadahnutiji i najoriginalniji set dizajn, ali scenografi i direktor fotografije su ovde postigli vrlo pristojne rezultate sa malo para, dajući nam jedan samorazumljiv i funkcionalan prostor gde i kada shvatate da je „kvantni reaktor“ samo hrpa izukrštanih neonskih sijalica, to i dalje izgleda dovoljno lepo da ne pokvari filmsku magiju.
Nažalost, Suits je onda temeljito kvari vrlo slabo režiranom akcijom a što je verovatno najveći od njegovih grehova. Anti-Life pokušava da ima i horor i akciju i s obzirom na rejting, dopušteno mu je da proliva krv i raznosi tela na komadiće, ali ovo je urađeno vrlo slabo, sa loše zamišljenim rezovima, slabo akcentovanim dramatičnim krešendima i, kako se krećemo prema kraju, sa sve manje impresivnim dejstvom oružja. Čovek bi pomislio da je nemoguće umoriti se od gledanja bacača plamena kako prži zombifkovane članove posade u uskim hodnicima, ali John Suits uspeva da ove scene do kraja učini potpuno trivijalnim, pogotovo kada Noah, sa svojim „otkrićem“ koje je telegrafisano vrlo rano u filmu, na trenutak preokrene tok, čini se, već izgubljene bitke. Hoću reći, plavi plamen koji gledamo na kraju deluje toliko fejk da gledalac uopšte ne uspeva da poveruje da ispred sebe gleda brutalni akcioni pokolj. Lično naoružanje ofarbano u žive boje – valjda da bude vidljivije u sivim, tamnim hodnicima – naravno samo deluje kao da utrenirani specijalci u rukama drže vodene pištolje i puške pa to dodatno slabi utisak.
Ako loša koreografija, urnebesno slaba montaža (scena u kojoj Noah sa dve ruke pokušava da odgurne zombija a onda nekom trećom rukom grabi flašu sredstva za čišćenje sa police) i smorena gluma svih likova nisu dovoljni, film u svojoj poslednjoj petini postiže neočekivani krešendo bede, kreirajući „čudovište“ od delova tela raznesenih članova posade koje izgleda kao da ste deci u osnovnj školi dali pedeset kilograma plastelina i rekli im da od njega i letvica iz izlomljene gajbe naprave monstruma. Ovo je MNOGO loše a završna scena u kojoj glavni likovi imaju očajnički, poslednji prkosni juriš na neprijatelja je, ako je to moguće još, lošija sa CGI-jem koji jedva da bi prošao u nekom ambicioznijem modu igre Quake.
Anti-Life je film koji čovek poput mene uvek može da pogleda već na ime toga što izaziva asocijacije na Aliense, Invasion of the Body Snatchers, The Thing, The Hidden i neprebrojne druge horor-akcijaše koje sam – ponekada i malo neselektivno – voleo u svojoj mladosti. I generalno, filmovi koji se događaju u svemiru, razmeću pričom o kvantnim skokovima i kolonizaciji udaljenih planeta, sve to u meni uvek izaziva mali endorfinski piš već na samu pomisao i spreman sam da im dam MNOGO popusta, pogotovo kada u njima igra Bruce Willis a koji iza sebe, ne zaboravimo, ima i vrlo ugledne naučnofantastične naslove poput Armageddon, 12 Monkeys, The Fifth Element, Unbreakable, Looper, Surrogates… No, Anti-Life je podsećanje da je ipak potrebno da se u ovakvim produkcijama ima minimum zanatskih znanja, a koji će onda, pretpostavka je, i od glumaca izvući malo jači performans. Nažalost, ovo je primer filma koji jedan vrlo poznat, vrlo izučen i istestiran, čak vrlo klišeiziran model ne uspeva da replicira sa dovoljno spretnosti, završavajući sa par pristojnih glumačkih napora (Clementijeva pre svega) i scenografijom koja plače za boljim filmom da se u njoj dogodi.
