Trenutak je i da kažemo koju o aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu She-Hulk koji je sa izlaženjem počeo Januara prošle godine i do sada naređao devet brojeva. Reputacija autorke ali i kvalitet serijala, plus generalne okolnosti vezane za veliku Marvelovu zelenu heroinu sugerišu da bi ovo mogao biti strip koji će izlaziti narednih nekoliko godina pa vam je ovo prilika da se ukrcate na kompoziciju relativno rano i pratite razvoj karijere najboljeg njujorškog advokata među gama-ozračenim superherojima u realnom vremenu.
She-Hulk je zanimljiv lik već i po tome što je, kako legenda kaže, nastala gotovo isključivo da bi Marvel bio siguran da neko drugi neće kreirati heroinu sličnog imena i nakačiti se na popularnost njihovog Hulka, pa je tokom poslednje četiri (i kusur) decenije njena stripovska karijera bila obeležena dahom neobaveznosti i eksperimentalne zabave. Zelena snagatorka je tokom prvih desetak godina postojanja bila članica i Avengersa i Fantastic Four, čisto jer je to bilo apsurdno, a već je John Byrne kasnih osamdesetih i ranih devedesetih ovaj strip pisao (i crtao) kao satiru na superherojskižanr sa čestim rušenjem četvrtog zida.
Činjenica je da su danas u superherojskom poslu izdavači malo skloniji da promisle kako se uklapaju likovi i dela, pa smo poslednjih godina imali dosta primera da stripove sa ženskim protagoniskinjama pišu žene, kako bi se njima dala jedna autentičnija perspektiva. Ovo, naravno, nije garancija KVALITETA stripa ali jeste pozitivna inicijativa u smeru diversifikovanja glasova, svetonazora i iskustava koja se utaču u proizvodnju ove literature, izvlačeći je iz ekskluzivne niše gde je ona namenjena samo svirepim (muškim) gikovima i postavljajući je nešto bliže „mejnstrimu“ onako kako se on definiše u drugim medijima. Ovo naglašavam jer je aktuelni She-Hulk serijal zapravo osetno bliži „chic-lit“ estetici nego što biste možda očekivali ako ste se sa She-Hulk upoznali čitajući aktuelni Avengers a gde je ona prikazana najčešće u svojoj divljačkoj, „savage“ personi.
A naglašavam i zato što su praktično svi najvažniji autori She-Hulk u njenoj istoriji bili muškarci, od Davida Anthonyja Krafta i Byrnea u osamdesetima i devedesetima, preko Petera Davida i Dana Slotta u ovom veku, do najrecentnijeg rada Charlesa Soulea. Jedini notabilan serijal u kome je She-Hulk pisala žena bio je serijal nazvan naprosto Hulk, rađen za vreme smrti „pravog“ Hulka (Brucea Bannera) a koji je pisala Mariko Tamaki, baveći se istraživanjem traume i posttraumatskog poremećaja, time izmeštajući glavni lik iz za nju uobičajenog kompleksa advokatske prakse, ekstavagantne avanture i postmodernog humora.
Meni se Tamakin serijal nije naročito dopao jer sam, valjda, star i činilo mi se da autorka (koju inače volim) naprosto ignoriše jake strane ovog lika za račun tematike koju preko njega ne obrađuje posebno spretno, pa mi je aktuelni She-Hulk, dakle ovaj o kome danas pišemo, odmah lepše (i toplije) zaprijao svojim kombinovanjem šašave dayjob rutine njujorške advokatice i srazmerno low-key superherojske akcije. Doduše, vredi da naglasim da je ovo strip koji izuzetno pleni svojim crtežom i da je on, bez obzira na česte smene crtača, jedna od njegovih glavnih atrakcija.
Druga atrakcija je svakako Rainbow Rowell, scenaristkinja koju sam jako hvalio za njen rad na najrecentnijem serijalu Runaways za Marvel. Ova autorka omladinske proze stripove radi u manjem obimu nego neke njene kolege i reklo bi se da bira projekte koji odgovaraju njenim preferencama i interesovanjima. Kako je Runaways bio jako dobar, sa priličnim sam entuzijazmom ušao i u čitanje She-Hulk i verovatno je fer reći da za sada, posle godinu dana i devet brojeva, nije u pitanju strip jednake energije kao Runaways. Što ne znači da je loš već najpre da Rowellova sa She-Hulk namerno ide na jedan introspektivniji, tiši ton i sporije odmotavanje radnje kako bi bilo prostora za dublji karakterni rad i osnaživanje veza među likovima ne bi li u kasnijim epizodama te veze bile u središtu zapleta.
Utoliko, fer je reći i to da se u prvih nekoliko epizoda zapravo ne vidi šta je stvarno zaplet ovog stripa. She-Hulk – a koja je prošle godine dobila i svoju televizijsku seriju za Disney+ – verovatno ne sasvim slučajno u ovom stripovskom izdanju i sama podseća na televizijsku seriju, kreirajući pre svega jedan seting i definišući odnose likova, uz jednostavne, čak naizgled trivijalne mini-zaplete u prvim epizodama a što sve ostavlja utisak da čitamo strip koji nema izraženu centralnu temu i kreiran je pre svega da bi se kroz njega istraživala dualna priroda glavnog lika.
Video sam napise koji su kritikovali početak ovog serijala za prikaz glavne junakinje koja je, nakon vrlo snažne, asertivne uloge u Aaronovim Avengersima (ne zaboravimo da je jedna od priča u tom serijalu bila centrirana na „World War She-Hulk“ zaplet a za koji se šuška da će biti i u centru budućeg filma o She-Hulk) svedena na advokaticu koja se već dugo nije bavila svojom profesionalnom praksom, pomalo nesigurnu u sebe i socijalno malčice izolovanu po povratku u Njujork, a gde će dobiti šansu za novi početak uz pomoć nekih starih prijatelja (i, možda malo iznenađujuće ali spretno izvedeno, starih neprijatelja). Ovo je i početak novog tekućeg serijala koji treba da privuče novu publiku (televizijsku, između ostalog) i ne poplaši je u startu naslanjanjem na četrdesetogodipnji kontinuitet, mada Rowellova ovde zapravo nije toliko nežna i već od starta uvodi neke likove koje današnja publika, čak i ako čita stripove, neće znati, uz reference na dramatične događaje od pre pune dve decenije kao što je Avengers Disassembled.
Utoliko, fer je reći da karakterizacija koja Jen Walters prikazuje kao ženu što sa sobom nosi i sumnje, nesigurnosti, neizrečene strasti i strahove, kombinovana sa elementima priča koje ćete poznavati samo ako ste Marvel Zombie od ozbiljnijeg staža zapravo nisu toliko „newbie friendly“ koliko biste očekivali od stripa namenjenog „televizijskim skorojevićima“ i koji crtaju ovako dobri crtači. Ali meni se, zapravo kod njega upravo to i dopada.
U prvom redu, Rowellova odnose sa likovima stavlja u centar ovog stripa pa je zato i njen dubinskiji rad na analiziranju lika same protagonistkinje važan. Kada se u ovom stripu pojavi Jack of Hearts, ovo nije samo prilično deep cut u Marvelovu istoriju, već i udaranje temelja za ozbiljnije ispisan romantični zaplet koji od kičastog, zašećerenog chic-lita razdvaja upravo taj produbljeniji rad sa likovima i kreiranje autentičnijeg erotskog sadržaja a koji je, opet, sasvim u skladu sa karakterom Jen Walters kako ga Rowellova interpretira. Ovo je značajno jer su, kako sam već rekao, She-Hulk uglavnom do sada pisali muškarci i koristili je često u satirične svrhe a gde je stari zaplet sa traumom koju joj je naneo – bez svesne namere – Jack of Hearts konačno, decenijama kasnije razrešen na jedan zreo način koji i jednom i drugom liku daje volju, asertivnost i kontrolu nad njihovim ako ne sudbinama a ono makar moralnim odlukama i tretira ih kao osobe sa slabostima i strahovima a koje nisu zbog tih slabosti i strahova vrednosno umanjene.
Ovo se na kraju pokazuje i kao glavni deo zapleta, kome pomaže podzaplet gde vidimo dvoje naučnika sa (dosta često korišćenom idejom) da iskoriste krv She-Hulk i njenu posebnu varijantu gama radijacije da sebi daju supermoći. Ponovo, ovo je jedan relativno izlizan koncept zapleta, ali ga Rowellova koristi pre svega da komentariše lik protagonistkinje i uspostavi njenu „definitivnu“ karakterizaciju u toj kombinaciji snage i kontrole, asertivnosti koja povremeno može da pređe i u blagu oholost i nepažnju, ali i sumnji u sebe koje nisu sputavajuće i predstavljaju normalan proces sazrevanja lika.
Hoću da kažem, meni se ovaj spori strip u kome ima srazmerno malo akcije a srazmerno mnogo razmišljanja i dijaloga dopao jer koristi tu sporost i dijaloge da radi sa likom dalje i dublje od svojih prethodnika.
Podzapleti sa advokatskom praksom ali i tekućim borilačkim klubom sa Titanijom, starom, jelte, rivalkom She-Hulk su tu da razvedre atmosferu i unesu u strip humor koji je, za sada, lepršav, dobronameran i i sam baziran na ideji da likovi jedni druge poznaju, jedni prema drugima osećaju simpatije – koje ne moraju biti naglas izrečene – i pružaju jedni drugima podršku čak i kad, ili NAROČITO i kad vide da ono drugo nije savršeno ljudsko biće. Ljubitelji ekstravagantnijih sadržaja u She-Hulk će voleti njene kontakte sa drugim likovima iz superherojske zajednice (odličan kameo nekih likova iz Runaways, uključujući legendarnog Doombota) i njenu komunikaciju sa šeficom koja i sama spada u tradicionalnu galeriju njenih neprijatelja.
Na serijalu su se, kako rekoh, izmenjali razni crtači: Roge Antonio ga je započeo, pa je tu bio i Luca Maresca, da bi najrecentnije dve epizode nacrtao Takeshi Miyazawa. Miyazawa je, naravno BOG za koga sam bio presrećan da ga ponovo vidim u Marvelu ali i Antonio i Maresca su izvanredni. Ovaj strip je karakterisan vrlo čistim linijama, lepim, realističnim stilom i urednim lejautom, i sva trojica crtača paze da ne pokvare atmosferu priče koja treba da bude ukorenjena u svakodnevnom i realnom i u kojoj ispadi „superherojskog“ deluju kao disrupcije a ne puko pravilo žanra. Ovo ne znači da u stripu nema akcije i vizuelnih gegova, naprotiv – sama She-Hulk je džinovsko, impresivno zeleno prisustvo u inače „običnom“ njujorškom mizanscenu – ali je sve to dobro uklopljeno i daje jedan konzistentan vizuelni jezik i ton. Naravno, kako to često biva, vezivno tkivo ovde obezbeđuje kolorist Rico Renzi koji radi sa svom trojicom crtača i nudi vedre, žive boje bez mnogo gradijenata i obezbeđujući konzistentnost tona, a tu je i Joe Caramagna na leteringu koji kao i uvek obavlja izvanredan posao.
She-Hulk je za sada strip, pa, hajde da kažemo NE za svakoga. On nema urnebesnu ansambl-energiju Rowellinog Runaways a njegov fokus na karakterizaciju i sporo odmotavnje zapleta koji je srazmerno skroman (ovde nema odlazaka u svemir, kataklizmi koje ugrožavaju čitavu planetu i multiverzalnih preklapanja – sve se dešava između nekoliko likova koji imaju prilično svedene ambicije) možda će biti dosadni publici koja želi više akcije i barokniji narativ. I sama scenaristkinja ima jednu istancu rušenja četvrtog zida u devetoj epizodi gde se glavni lik iznebuha obraća čitaocu i besno ga pita da li zaista misli da posle ovoliko vremena ne ume da sledi zaplet. Šokantno? Malo! No, meni se sviđa ovo što Rowellova radi sa likom glavne junakinje, sviđa mi se odsustvo stida u tome da je ovo formatirano kao naglašenije „ženski“ narativ a izuzetan crtež i kolor obezbeđuju da se sa svakom novom epizodom pun entuzijazma vraćam Jen Walters i čitam je sa uživanjem. Pa ako mislite da biste i vi uživali, evo serijala na Amazonu.
