Krajem Januara ove godine Europe Comics je izbacio Engleski prevod veoma simpatično nacrtanog albuma Léo in Little Pieces, a koji je za Dargaud izašao u originalu kao Léo en petits morceaux negde tokom 2022. godine. Iznenađujuće malo sam video reakcija na ovaj, recimo, grafički roman, s obzirom da on sadrži mnoge elemente evropskog, pogotovo franko-belgijskog stripa koji umeju da uhvate i angolofonu publiku za, jelte, gušu i očaraju je svojim šarmantnim dahom gorkoslatke romanse, istorijske proze, ali i fokusom na neku vrstu ženskog pisma u okviru te romantične i istorijske koncepcije. Koliko umem da vidim, u trenutku dok ovo kucam ni jedan jedini „zvanični“ prikaz ovog albuma nije izašao ni na jednom sajtu koji se profesioalno bavi stripom na Engleskom jeziku a što je u najmanju ruku nepravda. Ovo je interesantan i prilično ubedljiv debitantski rad za francusku autorku po imenu Mayana Itoïz i zaslužuje više pažnje. Pa dajmo joj je malo.
Itoïzova inače nije nikakva mladunica, a ovo joj je debi samo u smislu da se radi o prvom kompletno autorskom albumu koji je sama proizvela, radeći i scenario i crtež i kolor. Žena je rođena 1978. godine u Bajoneu, a studirala lepe umetnosti u Tuluzu i kako već to ide sa ljudima koji vole da se bave crtanjem, dobar deo svog života je provela kao nastavnica u školi da bi, jelte, od nečeg mogla da plati račune. No, njena paralelna karijera ilustratorke traje već dugo, sa komercijalnim radom koji se tiče ilustracije knjiga, kancelarijskog materijala itd. U svetu stripa, Mayana već iza sebe ima saradnju sa izdavačima od ugleda kao što su Glenat ili Dargaud a za ove potonje je radila kao ilustrator na uspešnom dečijem serijalu albuma Le Loup en slip (tako je, vuk u gaćama) koji su napisali Wilfrid Lupano i Paul Cauuet. Mayana Itoïz je i jedna od osnivačica udruženja The Ink Link koje smo već pominjali na ovim stranama a u pitanju je asocijacija strip-profesionalaca koji svoj talenat i (kakav, jelte, takav) društveni uticaj koriste da se pozabave nekim van-umetničkim pitanjima iz domena socijalne pravde, humanitarnog aktivizma, očuvanja životne sredine… U svojoj funkciji članice The Ink Link Itoïzova je tokom pandemije sarađivala sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i bila jedan od učesnika strip-projekta Faire face a koji je bio posveta francuskim negovateljima i zdravstvenim radnicima koji su, jelte, što metforički a što stvarno izginuli tokom te iste pandemije.
Žena na svom mestu, dakle, a pritom i sjajna crtačica, te koloristkinja koja je svoj stil, vrlo primeren za dečiju literaturu u slučaju Léo in Little Pieces stavila u službu jedne znatno manje dečije tematike i kreirala jednu, pa, uz rizik da zazvučim veoma klišeizirano, gorkoslatku priču o nekoj vrsti zabranjene, možda i nemoralne ljubavi i životu koji je nastavio da se odvija nakon završetka velike tragedije, ostavljajući svoje, jelte, protagoniste da se pitaju kako bi neki drugi život, bez te tragedije, možda izgledao.
Mayana Itoïz je Léo in Little Pieces zapravo bazirala na životu svoje bake, svakako romansirajući stvarnost u meri u kojoj je to neophodno kako biste proizveli književni (ili stripovski) narativ, ali zasnivajući zaplet ali i estetiku na delićima priče koje je čula u porodici a zatim i na fotografijama koje je familija sačuvala i koje su joj dale inspiraciju i osećaj za to kako ispripovedati storiju kojoj nije mogla sama svedočiti ali koju je u sebi osetila.
Léo in Little Pieces dešava se u nekoliko vremenskih perioda, sa početkom u 1965. godini kada sad već sredovečni nemački par putuje kroz baskijski region Francuske i kada suprug postaje svestan da žena koja ih je primila u kuću/ kafanu u provinciji zapravo JESTE Léo, odnosno Léocadie, mlada Francuskinja koju je poznavao za vreme Drugog svetskog rata kada je u okviru okupacionih trupa vermahta sedeo u ovom delu zemlje i maltretirao lokalno stanovništvo.
Dobro, sad, „maltretirao“ je jak izraz jer strip i sam pokazuje da su Nemci u ovom delu sveta bili daleko civilizovaniji i pristojniji nego što je bio standard u našim, slovenskim krajevima. No, ne treba sumnjati u to, Nemci su bili okupator a Francuzi vrlo natušteni kada bi videli da lokalne devojčice umeju da padnu na šarm vojničke uniforme i da sa nekim od tih, jelte, okupatora, budu i bez implicitne ili eksplicitne pretnje silom ili ucene. U tom smislu, kada kažem da je Franz „poznavao“ Léo, tu impliciram i, jelte, biblijski smisao.
Doduše Léo i Franz nisu bili ljubavnici tokom Drugog svetskog rata, jer je ona bila u ljubavi sa njegovim klasićem Felixom. Susret sa sada oženjenim Franzom (i Léo se udala, i izrodila silnu porodicu), u 1965. godini i raspitivanje o Felixu – a koji je, kaže joj Franz poginuo skoro odmah nakon što su njihovu jedinicu prebacili u Sovjetski savez, kod nje okida jaku plimu uspomena na 1942. godinu.
Najveći deo narativa se i dešava tokom Drugog svetskog rata i prikazuje komplikovan odnos između dve nacije koje su istorijski mnogo ratovale međusobno a gde i pored okupacionog odnosa postoji jasna bliskost između nekih vojnika i nekih civila. Strip se bavi u velikoj meri čistim i nevinim osećanjima mlade devojke koja zna da su i okolnosti i njeni činovi neprirodni ali koja je i, intuitivno makar, svesna da nikada više neće biti mlada i da neki momenti u životu naprosto ne mogu da se ponove. Pozadina njene veze sa Felixom komplikovana je ne samo sve većim gnevom lokalnog stanovništva koje smatra da je to što ona radi po definiciji nemoralno a u ovom kontekstu na granici izdaje, već i razvojem ratne situacije. Konkretno, kako meseci prolaze i relativno miroljubiv odnos između lokalnog stanovništva i okupatorske vojske se komplikuje pritiscima odozgo, potragom za Jevrejima, crnoberzijancima, beguncima iz zarobljeništva. Léo i sama doživljava izvesnu količinu nasilja od strane vojnika da bi na kraju, posle odlaska nemačke vojske bila na meti narodnog gneva i viđena za šišanje do glave kako bi kolaboracionistkinja bila makar simbolički kažnjena i ostrakizovana iz zajednice.
Léo in Little Pieces, međutim, nije NAROČITO dramatičan narativ i veliki deo onoga što bi druge ovakve priče prikazivale kroz dinamične scene sukoba – makar verbalnih – u ovom stripu je internalizovano. Možda više nego u drugim stripovima ovde je čitalac svestan da je „kamera“ velikim delom narativa fokusirana na samu protagonistkinju, baveći se njenim izgledom i izrazima lica, unutrašnjim životom koji se ospoljava kroz grimase i poze. Ona je rastrzana između strasti i ljubavi koje oseća ali i prkosa koji prirodno dolazi uz sve veću bahatost Nemaca, ona sebe ubeđuje da je Felix drugačiji od ostalih i mada za njega ima samo najnežnije misli, pred drugima demonstrira inat i bunt koji je u jednom trenutku skoro skupo koštaju.
Itoïzova ovo ne radi ni u kakvom akcionom ključu i Léo in Little Pieces je strip koji svoj realistični, slice-of-life pristup kombinuje sa malo reflektivnog, meditativnog senzibiliteta i to mu lepo ide. Događaji se često svode na verbalno objašnjenje onog što se desilo i neme emotivne reakcije likova na spoznaju da je rat, jelte, sranje i da niko ne voli što se u njemu nalazi, bez obzira na to sa koje je strane. Ovde nema ni heroja ali ni stvarnih antagonista i sve je smešteno u jedan period opšte nesreće u kome, paradoksalno, neki mladi ljudi traže svoju sreću.
Mayana Itoïz vrlo uredno pripoveda, koristeći jasan, pažljivo posložen lejaut i dobro odmerene rezove između scena ali i skokove između vremenskih perioda. Njen crtež je pritom, kako rekosmo, primeren dečijoj literaturi, sa simpatičnim mladalačkim likovima, ali je rad ovde artistički sa jakom, neujednačenom bojom i debelim, grubim linijama koje svemu i daju taj „detinji“ izgled. Opet, sve je to vrlo prijatno za oko, od kolora koji puno doprinosi atmosferi, pa do fizionomija likova. Moj jedini prigovor ide na letering (makar u ovom Engleskom prevodu) gde je odabran font koji imitira pisana slova i time čini čitanje dijaloga nepotrebno napornim.
Léo in Little Pieces je priča bez pravog zaključka, ali ona time čuva autentični dah storije koja je izvučena iz ljudskog života i pokušava da ga sažme, a on se otima. Ovde nema pobednika niti poraženih a pouka je možda i jako jednostavna – okolnosti nas ne pitaju kada da se dogode a mi ne možemo da biramo kada i gde smo se rodili – no, Léo in Little Pieces je tonalno izuzetno dobro odmeren i ostaje uz čitaoca dugo nakon zaklapanja albuma. Europe Comics ga prodaje ovde.
