Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Čim sam video da je izašao novi album australijskog trija The Necks nazvan samo Travel ispustio sam mali jecaj zadovoljstva i zabeležio dvadesetčetvrti Februar ove godine kao posebno prijatan datum. U međuvremenu se dešavalo svašta pa prikaz ovog albuma stiže, evo tek danas. No, The Necks su i poznati po tome kako poništavaju sam koncept vremena svojom muzikom pa je tako i ovih par nedelja što je album imao da se marinira i udobno namešta u mojim ušima i srcu samo još više doprinelo želji da se u tom prikazu izražavam isključivo u apsurdno preteranim superlativima.
Ali The Necks naprosto zazivaju takav diskurs i to ne od nedavno. Tony Buck, Chris Abrahams i Lloyd Swanton sviraju u ovoj formi još od 1987. godine kada su formirani više kao neka vrsta intimnog eksperimenta koji nikada nije trebalo da bude podeljen sa javnošću. Kao članovi više džez, rok i pop grupa (The Benders, The Sparklers, Dynamic Hepnotics, Great White Noise itd. itd. itd.) sva trojica su već imali prilično muzičko iskustvo i interesovanje za improvizaciju i već njihov prvi album iz 1989. godine, Sex, sa jednom jedinom kompozicijom okrenuo mnoge glave i odmah se nametnuo kao nešto drugačije, utemeljeno u džezu i improvizaciji ali formatirano na osoben način.
Tridesetčetiri godine kasnije, The Necks bi sa svojim devetnaestim albumom trebalo da su već duboko u jami manirizma. Koliko puta uopšte možete da izvedete isti trik a da on ne postane dosadan, zapitao bi se svaki mađioničar posle trodecenijske karijere. No, Abrahams, Buck i Swanton kao da se naprosto ni malo ne opterećuju ovom vrstom razmišljanja. Njihova muzika je uvek spontana, uvek improvizovana od nule, uvek nastaje od jedne ideje ili fraze i traje onoliko koliko ta ideja ili fraza imaju smisla. I, slušajući Travel, sa svoje četiri kompozicije od kojih svaka zauzima po jednu stranu duplog LP-ja – najkraća ima 17 minuta i 14 sekundi, najduža skoro da dobacuje do 21 minut – počinjem da mislim da bi odgovor na pitanje mađioničara iz one gornje rečenice u slučaju ovog benda bio „bezbroj“.
I, mislim, da se odmah izvinim što sam magiju zazvao već u trećem pasusu, ali u svoju odbranu, jedina rečenica koja mi je padala na um slušajući Travel po prvi put je bila nešto u stilu „Ovo nije muzika: ovo je MAGIJA“ i ako to nije apsurdno preterani superlativ kakav biste od mene očekivali, imam ih ja još u magacinu. Ali, opet, samo preletanje preko stvari koje su ljudi unazad decenijama pisali i govorili o The Necks će nam pokazati da i drugi misle slično. LA Times je The Necks nazvao „mađioničarskom tačkom koja se prerušila u klavirski trio“ a New York City Jazz Record kaže „skoro da je njihova muzika potpuno odvojena od konvencionalnog ljudskog dodira i dolazi iz nekog nepoznatog apstraktnog izvora.“
Pre dobrih četrnaest godina gledao sam The Necks na, pa, da, magičnom nastupu u beogradskom Rexu, naravno u okvoru festivala Ring Ring i tada sam napisao: „The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija.“ I ako se apstrahuje da sam direktno zavario engleski „overton“ na srpski jezik koji za ovo koristi (meni) malko nezgrapniji termin „alikvotni ton“, ovo je vrlo lep sažeti opis njihovog tadašnjeg nastupa. U intervjuu koji sam pre ovog festivala uradio sa Tonyjem Buckom a koji je, zahvaljujući nestalnosti interneta kao medijuma sada zanavek izgubljen za ljudsku rasu (sem, naravno, ako ne koristite Wayback Machine), Buck naglašava da niko od tri člana benda nema klasičnu muzičku naobrazbu, da je svima džez nekakva praktična osnova, „ali mislim da je važno naglasiti da se kao bend oslanjamo na mnogo više nego samo na džez tradiciju. Na sve nas utiče soul muzika, rege, afrička muzika, klasična ili indonežanska muzika, a to su samo neki primeri.“ Dalje on veli „Ne mislim da bismo sami sebe opisali kao džez grupu, kao avangardu ili kao bilo šta. Ta vrsta definisanja je nevažna za naš proces pravljenja muzike.“ A najvažniji deo je verovatno ovaj: „Kada smo osnovali bend bili smo veoma zainteresovani da pravimo muziku koja će stvarati prostor, zvučni prostor, ali i „vremenski prostor“. To je, valjda, razlog što povremeno sviramo prilično tiho. Ne mislim da ima smisla svesno nastojati da se pravi „meditativna muzika“. Mi želimo da obezbedimo vreme slušaocu da se usredsredi na našu muziku i u nju potpuno uđe. Muzika The Necks, u stvari, može da postoji na više nivoa u isto vreme.“
Sve ovo valja držati u mislima idelano ne dok SLUŠATE album Travel već nakon što ste ga prvi put preslušali i iz nekog razloga se uzdržali da odmah ne krenete iz početka, dok pokušavate da artikulišete svoje misli i emocije o muzici koju niste toliko ČULI koliko je ona prošla kroz vas i transformisala vas. Buckova opaska o vremenu i ulaženju slušaoca u muziku je i dalje sve što o ovome zaista treba da se kaže, bez ikakvih dodatnih filozofija i konceptualizacija.
Jer, The Necks i dalje uspevaju da budu potpuno minimalni, ispražnjeni od značenja, gestova, aluzija, citata (iako im se i na Travel čuju jasni uticaji etničkih muzika sa raznih strana sveta) i njihova muzika prevashodno POSTOJI, radije nego što NASTAJE. Slušanje Travel je kao da ste se uključili u besprekidnu, jelte, muziku samog kosmosa i u njoj prebivate radije nego da je samo slušate.
Iako uživo The Necks rade praktično isključivo kao trio kontrabasa, klavira i bubnjeva, Buck je u intervjuu naglasio i da bend na studijskim albumima rado i stalno koristi nasnimavanje, pa je i Travel album koji organsku, živu improvizaciju trija kombinuje sa nasnimljenim instrumentima. Abrahams pored klavira ovde svira i Hammond orgulje, Buck udaraljkama dodaje električnu gitaru a Swanton, standardno, svira i kontrabas i električnu bas-gitaru.
I sve onda, i pored bogatstva zvuka, deluje čisto, prozračno, savršeno svedeno, bez ičega što bi bilo višak, ukras ili eksperimentalno ubačeni element koji u krajnjem produktu štrči i mogao bi biti izbačen. Travel, dakle, zvuči i raskošno i svedeno u isto vreme, sa zvukom i frazama koji su istovremeno i minimalno dovoljni da ovo čujete ka muziku ali i maksimum onog što je potrebno da se izgubite u toj muzici.
Signal, koja album otara je i najgruverskiji komad sa kompulzivnom kontrabas-frazom i improvizovanim ritmom oko nje, u dvadeset minuta čiste hipnoze. Forming je onda dvadesetominutni dron-komad, sa udaraljkama, da, ali bez ritma. Imprinting kreće iz tišine i formira se kao ritmički komad koji priziva u misli tribalne obrede ali i klasičnu psihodeliju, dok završna Bloodstream predstavlja jedan dugački, fascinantni dron-krešendo, psihodeličan kao bilo šta što je ikada napravio Angus Maclise, ali nimalo abrazivan, nimalo preteći.
The Necks muziku prave naizgled sa takvom lakoćom da slušalac odmah pomisli da bi u nju moga da se uključi bilo ko. Ovo verovatno nije ni netačno – osim što The Necks nisu menjali postavu decenijama niti su poznati po mnogo kolaboracija sa drugim muzičarima (barem ne kada sviraju kao The Necks). Ima nečeg zaista osobenog i, pa, da, magičnog u tome kako ovaj bend i dalje postoji izvan vremena i kako njihova muzika to vreme savija, uvlači ga nazad u njega samog i tera da se i ono samo izgubi. Travel je možda samo još jedna mađioničarska tačka, ali ona i dalje nosi izvornu začudnost magije ponosito na svom reveru: