Iz nekog razloga Marvelovi scenaristi već decenijama imaju želju da smeštaju priče o Spider-manu u horor kontekst. Možda je u pitanju imanentna jeza koja čoveka obuzme kada pomisli na arahnide a za neke je, dokazano, u pitanju to da su Spajdermena što ga je pisao J.M. DeMatteis čitali u osetljivim godinama i ostali bespomoćno fiksirani na kombinaciju horora i heroizma koju je ovaj legendarni scenarista tako autoritativno uveo u ovaj strip. Štagod da je u pitanju, horor serijali o omiljenom superheroju izlaze izluđujuće pravilnim tempom, sa, čak, vrlo naglašenim horor-elementima i u samom sržnom Amazing Spider-man serijalu u poslednjih nekoliko godina.
Utoliko, to da je miniserijal Deadly Neighborhood Spider-man jedna naglašeno horor priča sa Spajdermenom u glavnoj ulozi nije sad baš nekakvo iznenađenje kako bi se možda činilo. To da je jedan od scenarista ovog stripa Jaime Luis Gomez poznatiji i kao Taboo, član uspešnog pop sastava Black Eyed Peas je možda za nijansu veće iznenađenje ali Taboo je već pisao za Marvel, i to baš u horor serijalu Werewolf by Night, pa strip o Spajdermenu u kome se mitologija nativnih Amerikanaca meša sa psihodeličnim hororom deluje kao najprirodniji naredni rad za čoveka koji i vuče poreklo od američkih starosedelaca. Njegov partner na scenariju je B. Earl, takođe saradnik na Werewolf by Night a u stvarnom životu čovek koji se bavi razvojem veštačke inteligencije i konsultovanjem vezanim za blokčejn tehnologije. Ako vam sve ovo deluje malčice sumnjivo i čini vam se da je Marvel ovde malo više išao na star-power koji će sam od sebe da reklamira strip a malo manje na obezbeđivanje spisateljske, jelte, ekspertize koja bi ovaj serijal učinila vrednim čitanja, pa, cinični ste. Ali nije da ste baš u krivu. Srećom, crtež i kolor je ovde radio Juan Ferreyra, u svom, koliko mogu da kažem, prvom ozbiljnijem serijalu za Marvel (do sada je uglavnom uskakao za po koji broj) i ovo je ako ništa drugo strip koji ima snažan i prijemčiv vizuelni identitet. Sve dok od njega ne tražite klasičnu spajdermenovsku akciju, naravno.
Ali da se razumemo, ovde nema skoro ničeg klasičnog i mada je Spajdermen i ranije u svojoj karijeri imao bliske susrete sa onostranim, oniričkim i ontološki kompleksnim, po tonu i ambiciji ovaj serijal zaista odudara od svega što mi pada na um, uključujući i najnovije primere Spajdijevog petljanja sa magijom u serijalu Symbiote Spider-man, ali i sada već snažno utemeljeni totemski element njegovog identiteta i njegovu multiverzalnu, er, univerzalnost kroz tzv. „Mrežu života i sudbine“.
Ovo, dakle, nije Spajdermen naših otaca pa čak ni naše starije braće, već jedan narativ koji planski i sistematski ide na to da eksperimente iz oblasti granične nauke kredibilno poveže sa percepcijom realnosti, kolektivnim nesvesnim, snovima kao svetom simbola, te folklorom i mitologijom kao naporima da se simbolike sistematizuju i daju im se smisleni narativni tokovi. Za potrebe ove priče, autori naspram Spajdermena stavljaju jednog starog Marvelovog „onostranog“ negativca, Demonskog medveda a koga old school publika pamti iz New Mutantsa sa početka osamdesetih godina. Chris Claremont je tamo napravio svestan napor da zahvati što dublje može u folklor američkih starosedelaca, a imao je Billa Sienkiewicza na crtežu koji je kreirao dizajn i izgled totemskog medveda i učinio ga vanvremenskim.
Odlična vest odmah na početku je da je Juan Ferreyra čovek sa očiglednim apetitom da se igra na terenu oniričkog i onostranog i da strip ne pretvori u puki „horor“ definisan samo tamnim koloritom i viscerom. Njegov crtež, iako verovatno kroz nekoliko (generacija) posrednika, duguje svoje ishodište i samom Sienkiewiczu, nikako nije puka imitacija stila i tona velikog prethodnika i, naprotiv, nabijen je folklornom energijom i motivima a da opet deluje moderno, žanrovski i ne izgleda kao kopiranje nekakvog naivnog nativnoameričkog slikarstva. Ferreyra definitivno nije crtač koga biste zvali da vam crta „realističan“ strip sa čistim linijama i jednostavnim pripovedanjem, on, naprotiv, blista u scenama koje zahtevaju bučnu teksturu i komplikovanu, „nerealističnu“ kompoziciju, te na tablama gde oko čitaoca treba voditi složenom putanjom (videti spiralnu naraciju na početku prve epizode). „Obične“ scene koje Ferreyra radi u ovom serijalu su uglavnom prihvatljive, bez nekog posebnog estetskog „ukusa“ ali scene u kojima se dešava stvarna radnja, dakle one u kojima se granice između realnosti tanje, matematika postaje magija a magija matematika, onostrani entiteti prete da prodru u naš svet a „naši“ se junaci transformišu u prikaze iz psihodeličnih košmara – tu je Ferreyra izvrstan. Ovo je vrlo karakterno rađen crtež, sa samim Spajdermenom koji se izdužuje i pretvara u još uvek ljudsku ali sada decidno više arahnidsku figuru koja ima višak zglobova, manjak muskulature, uglove tamo gde ih ne očekujete, oči koje gore… I sve ostalo oko njega se transformiše u neku vrstu simboličke, košmarne verzije sebe, sa okvirima panela koji često dobijaju posebne teksture i sugerišu materijal sveta kroz koji se protagonisti kreću.
No, pored Ferreyrinog crteža, ovaj strip ima i dosta teksta i tu se onda pojavljuju brojni problemi.
Da odmah to kažem ovako: ni Taboo ni Earl nisu ni profesionalni ni iskusni scenaristi i mada je sasvim moguće da je pomoćnica urednika Lindsey Cohick ovde uložila i vreme i trud da se njihov scenario uobliči u funkcionalan sekvencijalni narativ, rezultati su i dalje prilično nezgrapni u čisto tehničkom smislu. Ovo je strip sa viškom slova u raspričanim razgovorima protagonista, scenama dijaloga i monologa koje traju predugo i u njima se previše toga objašnjava, do mere kada se čitalac legitimno zapita da li bi ovaj strip bolje funkcionisao kao kratka prozna priča. Scenaristi sasvim očigledno imaju mnogo interesovanja za mnogo različitih tema i uložili su dosta napora da ih sve pomenu, prodsikutuju, pretresu i nekako uključe u ovu priču ali time je ona dobila na masi ali značajno izgubila na planu pripovedanja. Folklor američkih starosedelaca, matematika, psihoanaliza, magija, lavkraftovština, sve se to ovde sve vreme bori za čitaočevu pažnju i strip ima previše motiva, previše, bukvalno, predmeta na koje je čitalac pozvan da obrati pažnju (uključujući komad stene sa ornamentima, ali i paučji logo koji se pojavi na golim prsima Petera Parkera samo da bi posle nestao bez objašnjenja) a koji u konačnom razrešenju nemaju dovoljno jasnu (ili iole jasnu) funkciju. Ovo je primer razbarušenog, nejasnog pripovedanja koje ne zna da fokusira narativ, da odvoji bitno od nebitnog i priču oblikuje oko minimuma esencijalnih motiva, fokalizatora, ali i likova.
Jer, kad već pominjem likove, fer je reći i da Deadly Neighborhood Spider-man naprosto ne ostavlja utisak da čitate strip o Spajdermenu. Sa jedne strane, da damo pohvalu tamo gde je zaslužena, scenaristi se ovde ne oslanjaju na generičku, pomalo izlizanu postavku u kojoj je Spajdi siromašni njujorški mladić kome ništa ne ide u životu i akcenat stavljaju na Petera Parkera, mladog, inteligentnog naučnika koji radi vrlo interesantna istraživanja. Ali tu pohvale uglavnom staju. Ovo je strip u kome Peter Parker naprosto nema ništa od okruženja koje poznajemo, izmešten u Malibu i sa potpuno novim ansamblom karaktera i, kad se to upari sa činjenicom da, kada je u kostimu, ispaljuje veoma slabe geg-replike, dobijamo lik koji samo nosi Spajdermenov kostim ali zapravo nema ništa od njegove karakterizacije i istorije.
I to je, naravno, dodani problem za nekoga ko je ovaj strip u ruke uzeo jer se radi o jednom od najpopularnijih superheroja svih vremena. A što su, statistički gledano, skoro svi čitaoci ovog serijala.
Drugi, mnogo manji deo čitalačke publike je verovatno uzeo da čita Deadly Neighborhood Spider-man na ime svoje ljubavi prema Black Eyed Peas, ali teško mi je da zamislim da će njima, ne računajući jednu scenu u kojoj ansambl ovog stripa peva jednu od pesama Black Eyed peas na GOMILI sukcesivnih panela, ova papazjanija nabacanih folklornih, magijskih, matematičkih i psihoanalitičkih motiva biti mnogo zanimljivija nego nama ostalima. Deadly Neighborhood Spider-man nikako nije najgori strip koji sam pročitao u poslednjih godinu dana, pa čak ni najgori strip o Spajdermenu koji sam čitao u tom periodu ali jeste razočaravajuće nezgrapan i svoje potencijalno interesantne premise i odličan crtež (da ne pominjem nadahnut letering Travisa Lanhama) protraćio je na neubedljivu, nespretnu priču. Ipak, teme su zanimljive a Ferryera pruža crtačko-koloristički vatromet pa svakako možete proveriti kako bi to vama leglo. Amazon ga ima ovde.
