Pročitao sam šest do sada na Engleskom jeziku izašlih kolekcija mange Sakamoto Days koje objavljuje Vz Media i, da budem iskren, nisam, ulazeći u ovaj strip znao šta da očekujem. On me je privukao pre svega crtežom, jednim simpatičnim, pomalo goofy komičnim stilom koji danas zapravo nije toliko prisutan u popularnim shonen manga serijalima. Ako otvorite neku od svesaka Kaiju No. 8 ili Chainsaw Man, da ne pominjem Jujutsu Kaisen, videćete moderniji, oštriji stil i ozbiljniji, mračniji ton. Sakamoto Days je u kontrastu sa tim dinamična manga koja svoju komičku nameru sugeriše već u startu i mada je po zapletu i radnji u teoriji bliska nabrojanim naslovima, zapravo je po vizuelnom stilu srodnija radovima kao što je na primer Spy X Family, insistirajući manje na „edgy“ atmosferi a više na naglašenoj, dobrohotnoj komediji. A što je svakako značajno, imajući u vidu da pričamo o stripu u kome se legendarni plaćeni ubica posle besprekorne karijere povukao u penziju, postao porodičan čovek i omiljeni lik iz komšiluka a sada se mračna prošlost pomalja da mu naplati stare dugove…
Autor ovog serijala, Yuto Suzuki, a koji je pre toga imao samo dva autorska one-shot stripa za Shueishina izdanja, započeo je Sakamoto Days u magazinu Weekly Shonen Jump sa jasnom idejom da uzme jedan klasični motiv iz popularne kulture – i jakuza-fikcije – a onda da komični sadržaj nađe u kontrastu između mračnog, gritty sveta organizovanog kriminala i jedne porodične, zdrave, pristojne svakodnevnice. Utoliko, ovo je strip koji se verovatno najviše može uporediti sa mangom Gokushufudou, odnosno The Way of the Househusband, o penzionisanom jakuzi koji pokušava da bude dobra, jelte, domaćica dok njegova žena radi a likovi iz njegove prošlosti se stalno pojavljuju i ubeđeni su da je za njega ovo samo maska i da je ispod krinke nezaposlenog muškarca koji ujutro ide u nabavku a onda sprema ukusne ručkove svojoj ženi zapravo i dalje mračni kriminalni genije.
Sakamoto Days svakako ima istu ideju u svojoj osnovi: Taro Sakamoto jeste najbolji plaćeni ubica koga je Japanska asocijacija plaćenih ubica ikada imala na platnom spisku, a koji se iz posla povukao kada se zaljubio u svoju sadašnju suprugu Aoi. Ljubav ga je transformisala, njena želja da on više nikada ne ubije nikoga je postala temelj njihove veze i braka i Sakamoto je od opasnog profesionalca postao nežan suprug, brižan otac male Hane i vlasnik i menadžer malog supermarketa u komšiluku. Transformacija je i vizuelno označena njegovom tranzicijom od mršavog, snažnog tipa sa cigaretom u zubima, u podgojenog čikicu koji žvaće mentol-bombone i srče ramen direktno iz kartonske čaše na pauzi za ručak.
No razrada ovog stripa je sasvim različita od Gokushufudou. Sakamoto Days se veoma brzo pokazuje kao ansambl-narativ u kome se oko titularnog junaka okupi zanimljiva ekipa likova što svi dolaze iz neke od sfera organizovanog kriminala i i sami bivaju transformisani njegovim uticajem. Ovo je, utoliko, strip koji zaista najpre mogu da preporučim publici kojoj se dopadaju ton i svetonazor Spy X Family. Iako Sakamoto Days nema jednako visoki koncept i zapleten narativ, njegova je ambicija da razonodi čitaoca kontrastom mračnog i optimističnog ista a napor da se pokaže spontano građenje porodice od strane ljudi koji svi u sebi pronalaze kapacitet za dobro iako pripadaju podzemlju je praktično identičan.
Sam zaplet Sakamoto Days je u početku vrlo jednostavan i zapravo se isprva bazira na gegovima koji bivaju razvijeni u nešto duže epizode. Kako je Taro Sakamoto zaista legendarna figura japanskog podzemlja, tako i to podzemlje ne dopušta da on iz njega išeta bez kazne i šalje mladog ubicu po imenu Shin da ga pogubi, za nauk svim drugim profesionalcima koji pomisle da se ovaj život tek tako napušta. Shin, nekada Sakamotov saradnik, je pritom u stanju da čita misli ljudima iz svoje blizine i kao takav je možda jedini koji može da se nada uspešnoj asasinaciji čoveka sa skoro nadljudskim veštinama.
Naravno, Sakamoto ne samo da Shina porazi gotovo bez napora – u jednoj sceni odbija metak ispaljen iz pištolja tako što na njega ispljune mentol-bombonu – već i njegova demonstracija da je i dalje DALEKO ispred svih drugih ubica, bez obzira na stomačić i miran porodični život, ali i ta mirna, stoička posvećenost „dosadnom“ životu u gradiću sa ženom, ćerkom i obavezama oko radnje, u Shinu proizvedu potpunu kognitivnu revoluciju. Shin, čija je ambicija do malopre bila samo da ako ikako može i sam postane profesionalni ubica na Sakamotovom nivou, i u tome je nalazio ispunjenje svojih životnih snova ali i ponos, biva potpuno privučen na drugu stranu i postaje Sakamotov saveznik, spreman da žrtvuje i svoju glavu kako bi penzionisani ubica sačuvao svoj mirni, ljupki porodični život.
Naravno, to ne ide tako lako pa na kraju prve priče Shin i Taro prolaze kroz paklenu akcionu scenu u kojoj se bore protiv desetina naoružanih kriminalaca i uspevaju da ih savladaju bez i jednog jedinog ubistva.
No, „pravi“ ton stripa se uspostavlja nakon ovog akcionog krešenda kada Shin prihvata Tarovu ponudu da počne i sam da radi u prodavnici za platu od 850 yena po satu i zameni uzbudljivi život profesionalnog asasina za celodnevno drndanje sa barkodovima, punjenje rafova, usluživanje mušterija i srkanje ramena iz kartonske čaše na pauzama.
Taro i Shin brzo postaju sjajan duo, neka vrsta majstora i učenika koji imaju česte „misije“ a koje se odnose na posliće što treba obaviti za Tarovu ženu, pomoć Tarovoj ćerki, nabavke vezane za radnju ali i ponovljene sukobe sa lokalnim kriminalcima a onda i profesionalnim ubicama. Taro više nije na nišanu samo svog bivšeg poslodavca i njegova je glava ucenjena od strane mračne organizacije iz japanskog podzemlja pa se periodično pojavljuju novi plaćenici koji će pokušati da ga skrate za istu i dinamika drame i komedije ovog stripa je naravno u tome da glavni junaci moraju da čine vratolomne napore ne samo da poraze atentatore od kojih neki, u skladu sa pravilima žanra, imaju skoro nadljudske sposobnosti, već i u tome da to izvedu nekako zadržavajući fasadu mirnog, dosadnog porodičnog života, kako se supruga Aoi i ćerka Hana ne bi bezrazložno stresirale a komšije ostale blaženo nesvesne da se oko njih vodi pravi rat.
I ovo je fina dinamika, pogotovo što strip vrlo brzo proširuje svoj ansambl, dodajući u njega prvo mladu kinesku curu Lu Xiaotan a koja je naslednica velikog šefa Trijade, i koja će napustiti to kriminalno okruženje da i sama radi u Sakamotovoj prodavnici, pa onda i snajperistu po imenu Heisuke Mashimo, socijalno rekluzivnog klinca kome je asasinacija jedini posao što ume da radi a papagaj Piisuke, koji mu služi kao spoter, jedini stvarni prijatelj. Tu su i drugi likovi, svi na ovaj ili onaj način vezani za svet profesionalnog kriminala i asasinacija u kojima bez greške Sakamotova smirenost i plemenitost uspevaju da inspirišu kopernikanske obrte i privuku ih na stranu dobra.
Strip u daljem razvoju priče postavlja i kompleksniji zaplet sa nekoliko mračnih organizacija koje stupaju u rat, nekoliko timova (praktično natprirodnih) ubica koji se međusobno sukobljavaju, prikazivanjem tajnog programa eksperimentisanja na deci – a koji je zaslužan za Shinovu telepatiju – i postavljanjem Sakamota i njegove sada proširene porodice u njegov centar. Čak se i ton stripa blago zaoštrava u kasnijim epizodama, prikazujući povremeno patološki izvitoperene, sadističke likove za koje je ubijanje pasija a ne puka profesija.
No, Sakamoto Days nikada ne odlazi predaleko u gekiga smeru i ovo ostaje strip u kome su komedija, drama i akcija u lepom balansu. Možda najvažnije, rad sa likovima i njihovim interakcijama je perfektan. Ovakvi stripovi, barem što se mene tiče žive ili umiru na ime toga koliko su likovi ubedljivi i koliko se iz njihovih odnosa može iščitati kako reaguju na događaje oko sebe i menjaju svoje svetonazore. Yuto Suzuki ovde radi odličan posao i uspeva da žonglira sa velikim brojem likova u Sakamotovoj proširenoj familiji i postigne finu dijalektiku. U prvom redu, njihove transformacije iz ubica i kriminalaca u ljude koji su istinski požrtvovani i dobri su ubedljive, a zatim su tu svi fini začini koji stripu daju komični ton i zabavne epizode – to kako Shin i Lu razvijaju love/ hate odnos brata i sestere, to kako Heisuke sa svojom dudebro personom naprosto biva prirodno prihvaćen od drugih likova, bez osude ili podsmevanja.
Zapravo, ovo je možda i najvažniji element svetonazora ovog stripa: sam Sakamoto je ćutljiv, naizgled sasvim jednostavan čovek, dežmekasti lik sa naočarima, punđom i pocepanim papučama koga ne zanima ništa sem da vodi radnju bez mnogo stresa i bude sa svojom ženom i ćerkom, ali Sakamotova mirnoća i ćutljivost imaju u sebi dimenziju budističkog. On je, uprkos bivšoj karijeri ubice, plemenita, potpuno čista duša čiji je dar drugim dušama upravo to da ih ne osuđuje. Sakamoto će se, naravno, u ovom stripu boriti protiv mnogo mračnih likova, ali njegova borba je uvek u samoodbrani, uvek samo u meri potrebnoj da zaštiti sebe i svoje, i nikada proizvod gneva ili želje da nekog povredi. Sakamoto to ne izgovara ali on očigledno duboko u sebi veruje da u svakome postoji srž dobra koja je samo možda zaprljana događajima tokom života i da se ona može ponovo pronaći jednim bezuslovnim pružanjem ruke onda kada ona druga strana, poražena, očekuje finalnu kaznu.
Suzukijev crtež je EKSTREMNO presudan u komuniciranju ove poente, sa pogotovo radom na glavnom liku koji deluje varljivo jednostavan. Sa jedne strane, ovo je i temelj mnogih komičnih scena u stripu, sa Tarovim izrazima lica i nemuštim reakcijama na događaje oko njega, ali i sa činjenicom da mnogi okoreli kriminalci sa kojima se suočava misle da dežmekasti, kratkovidi lik u papučama protiv njih nema šanse, samo da bi nekoliko trenutaka kasnije zapanjeno sedeli na podu, poraženi neverovatnom demonstracijom snage i veštine. Ali sa druge strane, ovo je i esencijalan element „poruke“ stripa koji dekonstruiše mačo-arhetipe ne samo zarad komičnog efekta već i pokazuje tu veru u snagu dobra, iskrenosti plemenitosti, požrtvovanja što trijumfuju nad zlim, iskvarenim, lažnim i podmuklim.
Suzuki sjajno radi na samo sa Tarom već i sa svim ostalim likovima, dajući njegovom ansamblu ali i protivnicima jake persone. Naravno, većina njih spada u neke standardne manga i anime kategorije, ali njegov crtež im daje ekstra dimenziju karaktera i čini ih interesantnim. Likovi poput Shina, Lu i Heisukea su, uprkos lako prepoznatljivim tipskim karakteristikama naprosto neodoljivi i snažno ulaze pod kožu čitaocu, a ogroman deo tog šarma otpada na njihove izraze lica, grimase, govor tela i vidljivo pokazivanje emocija.
Sa druge strane, akcija je ovde urnebesna. Jedna od Sakamotovih glavnih osobina je ogromna brzina kojom se on kreće – na nivou, recimo, DC-jevih i Marvelovih superheroja kao što su The Flash ili Quicksilver – i Suzukijev crtež akcionih scena fantastično hvata ovaj njegov kvalitet, ali i generalno nam daje visokoenergetsku a čitku akciju. Heisukeova nadnaravna snajperska talentovanost, ali i Shinovo čitanje misli su takođe maštovito zamišljeni i briljantno predstavljeni (sa ponovljenim gegom u kome čitalac prvo vidi ekstremno nasilnu scenu ubistva a onda shvati da je ovo samo misao koju je Shin pročitao u Sakamotovom umu nakon što je napravio neku brljotinu), sa odličnim tempom ređanja kadrova i perfektnim pančlajnima kako u smislu komike, tako i u smislu akcije ali i tih dramskih poenti o svetosti porodice i međusobnom ispomaganju bližnjih.
Naravno, kako je ovo serijalizovana, dugačka manga, Suzuki radi dosta metodično pa i mehanički na razrađivanju pojedinačnih epizoda i set-pisova i shvatam da to može da bude pomalo problematično za čitaoca koji čeka da se glavni zaplet pomeri unapred dok čita jednu istu ackionu scenu 5-6 epizoda za redom, ali ovo je naprosto deo medijuma u ovom trenutku, i mora se prihvatiti ili makar očekivati.
Iznenadio sam se koliko mi Sakamoto Days prija. Nešto što je isprva delovalo kao maltene čista geg-manga razvilo se u ugodan ansambl-strip sa veoma prijemčivim likovima i relativno predvidivim ali vrlo uslužnim zapletom koji isporučuje potrebne količine humora, akcije i drame u perfektnom odnosu. Suzukijev crtež je izvrstan, dinamičan, karakteran, veoma detaljan kada je to opravdano, a izuzetno fokusiran na efekat kada je to potrebno. Vredi istaći i engleski prevod koji je radila iskusna Camellia Nieh (u svom CV-ju ova gospođa ima i takve legendarne mange kao što su Black Jack i Tezukin MW) i koji uspeva da sačuva vrcavu ekscentričnost originala a da je opet prilagodi anglofonoj publici (videti kako sjajno ispadaju Heisukeove replike). Sve u svemu, ovo je serijal koji, za moj groš, vredi pratiti. U Japanu je Shueisha stigla do desete kolekcije, a Viz Media najavljuje sedmu englesku za April, pa je možete, zajedno sa ostalima kupiti ovde. Naravno, kao što je slučaj i sa mnogim drugim Shueishinim izdanjima, i Sakamoto Days se na Engleskom može u nedeljnim epizodama (u trenutku dok ovo kucam ima ih 108) besplatno čitati onlajn. Pa ga isprobajte, nadam se da ćete uživati.
