Pogledao sam film Harka, igrani prvenac američkog režisera po imenu Lotfy Nathan, a koji je pre desetak godina uradio dosta zapaženi dokumentarac 12 O’Clock Boys o klincima u Baltimoru koji se trkaju na motorima. Nathan je, kako sam kaže zaljubljenik u film iako se originalno zanimao za klasičnije vizuelne umetnosti, pod uticajem svog dede koji je bio slikar, pa je kao klinac gledao Kuma, Lorensa od Arabije, filmova Vudija Alena i, kako kaže, bio jedno vreme opsednut Indijanom Džonsom. No, Let iznad kukavičijeg gnezda koji je pogledao sa šesnaest godina je bio, veli prvi film koji je u njemu proizveo poseban osećaj, ukazavši mu da filmovi mogu biti slojeviti, kompleksni i smisleni.
Harka je, da se odmah razumemo, dosta jednostavan film ali film koji bez sumnje teži da bude slojevit i da nešto smisleno kaže. Njemu me je privukla pre svega interesantna tema i upečatljiva fotografija, a onda i činjenica da je napravljen u dosta neobičnim producentskim uslovima. Naime, iako je autor scenarija i režiser Amerikanac, film je kompletno snimljen u Tunisu, u kombinaciji francusko-belgijsko-nemačko-luksemburško-tuniskih produkcija, sa glavnim glumcem koji je francuski Arapin, a onda sa temom koja je veoma „arapska“ i partikularno „tuniska“. Film je dobio odlične kritike kada je prošle godine prikazan na Kanskom festivalu, u okviru programa Izvestan pogled a glavni glumac, Adam Bessa je za rolu Alija Hamdija dobio i nagradu za najbolju glavnu ulogu u okviru ovog programa ali i na još tri festivala, od čega dva u Francuskoj i jedan u Saudijskoj Arabiji. Naravno, ovo je delom i prirodno, s obzirom na to koliko je Francuska usko povezana sa Tunisom pa se može pričati i o izvesnom pranju savesti. No, Harka priča jednu savremenu priču, veoma aktuelnu ne samo za današnji Tunis već i za dobar deo arapskog sveta i ona nije direktno povezana sa kolonijalnom istorijom regiona. Mada indirektno itekako jeste.
Sam termin Harka, naime, u tuniskoj verziji arapskog ima dva značenja. Jedno se odnosi na gorenje u plamenu a drugo na odlazak u (ilegalnu) migraciju čamcem preko Sredozemnog mora, put Evrope koja je ovaj region držala u kolonijalnom ropstvu i ostavila ga u nekoj vrsti permanentne zavisnosti od sopstvene ekonomije. Oba ova značenja su relevantna i u centru su problema koji film tretira.
Nathan je i sam severnoafričkog porekla, sa mešovitim egipatsko-britanskim nasleđem u porodici pa iako ovaj film nije „stvarno“ tuniski ili afrički, njegov senzibilitet i razumevanje tuniskog aktuelnog trenutka nadilazi ono što bismo očekivali od produkcije koja bi bila američka, ili čisto evropska. Već to da je film snimljen u Tunisu, sa lokalnim glumcima dosta znači u pogledu autentičnosti izraza, mada je, kako rekosmo, sam Adam Bessa, iako tuniskog porekla, rođen u Francuskoj. Opet, njegova gluma je nešto na čemu uverljivost i značaj ovog filma počivaju u velikoj meri i ovde govorimo o vrlo dobro odabranom glumcu za glavnu ulogu.
Tunis je država iz koje je 2010. godine krenuo talas protesta, pa i revolucija širom siromašnijeg dela arapskog sveta poznat i kao Arapsko proleće. Usmeren na uklanjanje okoštalih režima ogrezlih u korpuciji i zaklonjenih iza fasada tradicionalnoh vrednosti, ovaj je pokret u dobroj meri bio nošen snagom običnih, često siromašnih ljudi koji su imali utisak da svet ubrzano napreduje a da oni ostaju zaboravljeni. Ovaj se talas pobuna u dobroj meri povezuje i sa prodorom bržeg interneta i porastom korišćenja društvenih mreža i u najsiromašnijim delovima sveta, što je svakako delimično tačno ali ne treba zaboraviti da je glavni pokretač bio čin samospaljivanja koji je preduzeo dvadesetsedmogodišnji tuniski ulični prodavac Mohamed Bouazizi, očajan zbog odsustva perspektive i voljan da svojim javnim žrtvovanjem skrene pažnju na bezizlaznost položaja u kome se nalazio i on ali i veliki deo njegove generacije i klase. Bouazizi se zapalio nakon sukoba sa činovnicima lokalne opštine, 17. Decembra 2010. godine, u kome mu je roba bila konfiskovana a, u zavisnosti od toga u čuje izjave verujete, on dobio i batine. Nesrećni mladić je pokušao da se žali guverneru, preteći da će se spaliti ako se ovaj ne sastane sa njim a onda se polio benzinom i zapalio. Uprkos borbi da mu se život spase, Bouazizi je umro četvrtog Januara i postao simbol ustanka protiv ekonomske i političke nepravde za veliki deo severne Afrike i drugih arapskih krajeva.
Film Harka je sa jedne strane snažan i potresan jer pokazuje da se desetak godina nakon Arapskog proleća gotovo ništa nije promenilo u Tunisu ili regionu, pričajući priču o Aliju, mladom uličnom prodavcu benzina koji stoji na ćošku preko puta guvernerove rezidencije, valja benzin iz kanistera i policajcima plaća mito da ga ne diraju. Iako se „revolucija“ odavno desila, sve je, reklo bi se ostalo isto. Sa druge strane, film Harka je depresivno predvidiv i ovo je njegova i jaka i slaba strana.
Adam Bessa igra Alija perfektno, pokazujući mladića koji se ne usuđuje čak ni da sanja. U nekoliko navrata on pominje da je želeo da sedne na čamac i zaputi se ka Evropi – bez obzira na zastrašujući rizik na koji se i u filmu uzgredno podseća sa radijskm vestima o utopljenim migrantima u Sredozemnom moru – ali u sceni gde uspešni gastarbajter priča da je za dve godine u Nemačkoj imao i pare i kola i drolje vidimo svu frustriranost koju u Aliju ovo proizvodi. Iako nema dijaloške diskusije o ovoj temi, jasno je da ima i nečeg izrazito ponižavajućeg u celom tom konceptu.
Naravno, ljudi prave planove a život se dešava pa Ali, koji je otišao od kuće da bi živeo samostalno (a što podrazumeva ilegalno prebivalište u nedovršenoj građevini na napuštenom gradilištu) saznaje da mu je otac umro od raka a da stariji brat odlazi da radi kao kelner u udaljenom letovalištu. Brigu o sestrama koje su ostale same onda preuzima Ali, vraćajući se u porodičnu kuću – samo da bi onda postalo jasno da je otac iza sebe ostavio velike dugove i da će kuća biti zaplenjena na kraju meseca ako se dugovi ne plate. Ali svom „šefu“, ilegalnom dileru benzina, kaže da želi da radi riskantnije, bolje plaćene poslove i ovaj ga stavlja na pustinjske rute prevoza velikih količina goriva koje podrazumevaju teške, duge vožnje i nadmudrivanje sa policijom…
Harka je umešno i vrlo lepim tempom vođen narativ, sa glavnim likom koji, iako nije nikakav heroj, pa čak ni „prirodni“ protagonist, preuzima na sebe odgovornost, samo da bi metodično, jedan po jedan korak video kako mu se sva vrata zatvaraju. Pokušaj da se zaposli u očevoj firmi – pozivajući se na tradiciju da sinovi nasleđuju radna mesta svojih očeva – je neuspešan zbog, nagađamo korupcije i prodaje radnih mesta. Posao sa benzinom ide loše i Ali jedva izbegava hapšenje ali ne i kaznu od strane svog poslodavca. Kada ga na kraju policija privede – i prebije – posle svađe na ulici oko plaćanja mita, on je na ivici i odlazi u opštinu da traži pomoć kako bi tužio policajce, samo da bi i odatle bio ispraćen rečima da oni nisu nadležni za njegov slučaj i da se tužbe ne podnose ovde. Ali urla da mu nije jasno kako oni misle da ljudi žive kada im se sve uzima, a onda odlazi pred guvernerovu rezidenciju i traži sastanak, samo da bi i tamo naišao na potpuno nerazumevanje.
Nathanovo pripovedanje je prirodno, uverljivo, naturalističko ali uvek sa merom filmske estetike i izvrsna Bessina gluma uvezana sa odmerenom režijom ovde rade odličan posao. Ove su scene onda presecane prikazom života kod kuće, sa sestrama, a gde film sebi dopušta notu sentimentalnosti koja je možda i tipično „arapska“, sa mlađom sestrom koja u nekim delovima filma služi i kao narator. Mislim da je ta dimenzija „objašnjavanja“ filma možda i nepotrebna jer su scene sa Alijevim naporima da NEŠTO promeni u svom životu dovoljno snažne same za sebe. Opet, prikaz domaćeg života pomaže da se priča utemelji u nečem opipljivom. Starija sestra je preduzimljiva, aktivna žena koja i sama radi, čisteći kuće bogatih sugrađana i film izuzetno spretno izbegava „misery porn“ ugođaj koji je mogao da ga ukalja. Alijeva porodica jeste siromašna ali ovo su ljudi koji gledaju televiziju, nose odeću sa logotipima na Engleskom, vole slatkiše. Scena u letovalištu, kada Ali ode da potraži pomoć starijeg brata – koji ju je uostalom obećao – je takođe odlična jer pokazuje, a bez ikakvog napadnog pojašnjavanja tu vezanost Tunisa – i ostalih država u regionu – za industriju usluga koja ga drži ne samo u ekonomski podređenom položaju moćnoj Evropi (a što mu je već uzela prirodne resurse i otima radnu snagu) već i ima u sebi podrazumevanu meru klasno ponižavajućeg. Naravo, finale filma je mogue predvideti mnogo pre nego što se ono desi…
A što je i donekle depresivno. Naravno, u umetničkom pogledu, smisao filma i jeste u tome da pokaže da dekada nakon Arapskog proleća nije donela gotovo nikakvu promenu za proletere i prekarijat, pa gotovo doslovno ponavljanje poznatih događaja što su doveli do revolucije ima jasnu umetničku intenciju. Sa druge strane, Harka je drama kojoj fali dramatičnosti ili, ako hoćete, dramaturgije jer vrlo rano u filmu znate tačno šta će se do kraja desiti i on sa svojih vitkih 85 minuta ni ne pokušava da skrene sa zacrtane putanje. Utoliko, Alijeva tragedija nema gotovo ništa izvan prepričavanja poznatih tragedija iz života a njegova borba za porodicu je osuđena na propast od početka ali i lišena dramatičnosti. Podzaplet sa zaplenom kuće se ne razreši ni na koji način, kao što ni Alijeva krađa novca od turista nema nikakvu dramaturšku refleksiju kasnije u filmu. Ovo Harku čini i donekle nedorečenom, ako ne u celini a ono u detaljima, sa propuštenim prilikama da se ispita glavni lik izvan te depresivne, mučne determinisanosti njegove sudbine za koju znamo kako će biti zapečaćena na kraju.
No, Harka je film koji mnogo toga radi dobro pa sam na ime toga voljan da prihvatim i neke elemente koji nisu sasvim perfektni. Kako već rekoh, pripovedanje centralnog narativa je umešno, sigurno, sa odličnim glumcima i režijom koja scene čini naturalističkim ali ne bez ukusne, filmske estetizacije. Nathan je, rekosmo, prvo želeo da bude slikar i izbor Maximiliana Pittnera za direktora fotografije doneo je neke veoma lepo, likovno urađene kadrove ali i kvalitetan rad u scenama „akcije“ gde se povišene emocije i konflikti odrađuju ubedljivo, sa dovoljno estetizacije a bez klizanja u žanr. Naravno, najimpresivnije je finale filma koje jedan mučan, tragičan momenat prikazuje dostojanstveno, pa čak i uzvišeno, ne bežeći od beznadežnosti i tragedije koji treba da upozore i, idealno, pozovu na akciju. Naravno, ironija ove snažne scene je što je njena poenta upravo da je tragedija normalizovana a žrtvovanje banalizovano do mere da je to sada nešto na šta smo navikli i prolazimo pored njega bez reakcije. Harka je uspešan film jer radi ono što film radi najbolje, prikazujući nešto što nije „stvarno“ ali jeste istinito i ostavlja gledaoca da promišlja „večno vraćanje“ koje ovde nije ničeovskog, apstraktnog tipa već je posledica nepravične političke ekonomije. Za koju smo svi delom odgovorni ali zbog koje se nećemo svi politi benzinom i zapaliti. Očajanje koje dovodi ljude do ovog za većinu nas nezamislivog čina u ovom je filmu prikazano pažljivo, bez eksploatacije tropa trećeg sveta, sa poštovanje za svoje likove i mada je Harka, možda, samo poziv u pomoć u ime onih za koje, možda, još nije prekasno, on dolazi iz pozicije dostojanstva i zahteva za njegovim prepozvavanjem u svim ljudima.
