Imam nešto utisaka nakon vikenda u kome sam igrao Diablo IV Open Beta, a što je bila verovatno poslednja prilika za masovno testiranje pre nego što igra konačno izađe u Junu i onako kako će nama čekanje do June biti slatka muka, tako će verovatno i Blizzardu analiziranje ogromne količine podataka i njemu sukladno ugađanje igre sa nekakvim njenim idealnim oblikom biti ne toliko slatka muka. Naravno da desetak nedelja koje su preostale do projektovanog datuma izlaska igre nikako nisu dovoljno vremena da se u tako kompleksnom sistemu kao to je Diablo IV promeni nešto fundamentalno ali nikako ne treba potceniti apetite industrije video-igara, pogotovo na elitnom AAA nivou koji ovde imamo na programu, da pravi nesmotrene odluke u najgorem mogućem trenutku.
Sa jedne strane, naravno, Diablo IV je produkt iterativnog dizajna, četvrta sržna Diablo igra za više od dve i po decenije, od kojih je svaka nastajala kao pažljivo, kontrolisano mutiranje i transformisanje sistema i koncepata iz prethodne, više nalik procesu prirodne evolucije nego racionalnom, inženjerskom razvoju projekta*pa ovde nekakve radikalne izmene u poslednjih jedan posto razvojnog perioda igre ne bi trebalo da su uopšte na meniju. Sa druge strane, krvavi rat za vreme i novac konzumenata je svake sezone sve uskovitlaniji i pogotovo veliki izdavači – a Blizzard su sada deo jednog od najvećih – rade sve što mogu da dođu u monopolsku poziciju po svaku cenu, bez obzira na to koliko to u ovom trenutku može da ih košta ali i dovede u nepriliku sa antimonopolskim regulativama. Utisak je da je, pogotovo sa Microsoftovim naporom da za neprecendirano astronomsku sumu od skoro 70 miliona dolara kupi Activision Blizzard, u industriji video igara na zapadu sada preovladao osećaj da se nalazimo u prelomnom istorijskom trenutku i da će ga preživeti samo firme sa dovoljno novca da prekrše zakon svesno i drsko, te da je važno ščepati najveći deo market šera i držati ga se kao pijan plota, a zakonom nek se bave pravnici.
*o ovome svedoče i, recimo implementiranje a onda odbacivanje koncepta aukcija u igri koje bi koristile pravi novac, kontroverznog sistema koji je trebalo da bude okosnica strategije monetizacije u slučaju igre Diablo III i obezbedi jednostavniji „igre kao usluga“ kontekst u vreme kada se termin „igre kao usluga“ još zapravo nije široko koristio
Utoliko, nije mi nezamislivo da će Diablo IV koji nam stigne u Junu biti donekle i fundamentalno različit od onog što smo igrali prošlog vikenda – ova igra je već napravila jasne korake u smislu „permanentizacije“ svog sveta (što je, kad malo razmislite, za igru koja je nastala iz roguelike filozofije, zabavan preokret) i transformisanja u „pravi“ MMO i Diablo IV je već u sadašnjoj formi igra u kojoj susrećete druge igrače i u gradovima i na terenu, sa njima lako i ugodno komunicirate putem predefinisanih alatki i bešavno se uključujete jedni drugima u akciju, boreći se sa istim mobovima i, konačno, napadajući i iste bossove (uključujući World Boss instancu dostupnu samo u određeno vreme) i ovo je na neki način dalje iterativno usavršavanje modela i alata koje je Blizzard već ozbiljno proradio kroz prethodne Diablo igre ali i World of Warcraft a koje su i druge Activision igre (Destiny, recimo, dok je Bungie još plaćao Activision) koristile. Naravno, još ne znamo koje će pristupe ActiBlizz napraviti u pogledu monetizacije igre. Više je nego jasno da kupovina klijenta igre u Junu po ceni punog AAA produkta ima da bude samo ulaznica u zabavni park a da će se mnoge atrakcije plaćati zasebno. Naravno, ostaje da se nadamo da će Blizzard ići konzervativnom putanjom objavljivanja DLC paketa/ ekspanzija, eventualnom naplatom kozmetike i molimo se mračnim bozima podzemlja i majci Liliti da ekscesa sa Real Money Auction House ili nekakvim komplikovanim season passovima neće biti, ali opet, problem je što svi znamo da će Diablo IV zaraditi MNOGO para ali što je za igre ovog tipa jedino prihvatljivo da zarade SVE pare i da će svaki rezultat ispod toga biti tretiran kao pobačaj.
Sve u svemu, pokušavam da kažem da me je strah najviše na ime toga što sam u Open Beti zaista uživao i što se plašim da će konačna igra ukaljati lep osećaj koji mi je ovaj vikend ostavio.
Kao vrlo kežual igrač Dijabla u njegovim dosadašnjim inkarnacijama, sa dosta sam zabavljenosti posmatrao igrače kako poslednjih nekoliko dana komentarišu kompleksnosti bildova za različite klase i diskutuju o najefikasnijim kombinacijama opreme i sposobnosti za prelazak igre. Za mene je Diablo uvek, počev od prve igre, bio feelgood pustolovina u kojoj se uživa na ime raznovrsnosti sistema u ponudi i živosti sveta na koji su ti sistemi primenjeni. Naravno da i Blizzard shvata da ogroman broj igrača igra kao ja pa je i Diablo IV u Open Beta formi ponudio dva nivoa težine od kojih je onaj viši otprilike na nivou „easy“ moda za neku drugu igru. Viši nivoi postaju dostupni kada igrač dosegne nivo 50 (u beti je najviši dostupan nivo bio 25) i smatraju se endgame ponudom za igrače koji žele da svoju filozofiju građenja lika i opreme testiraju u brutalnijim uslovima i specijalnim situacijama. No, već pet klasa likova sa kojima se mogla igrati beta (i koje će možda biti i sve sa čime počinjemo igru kada ona konačno izađe) je među sobom dovoljno različito da se obezbedi ne samo prijatno drugačiji pristup borbi, već i osetna razlika u težini u različitim segmentima. Kako sam ja imao vrlo malo vremena za igranje a Necromancer mi je bio omiljena klasa u Diablo III tako sam i ovde imao vrlo ugodno iskustvo apsolutnog gaženja po svetu Sanctuaryja sa likom koji se maltene doslovno iživljavao na mobovima u overworldu i imao i vrlo malo problema sa neprijateljima u samim dungeonima. Necromancer ima toliko jeftinih opcija za area of effect napade – uključujući „corpse explosion“ koji ne troši esenciju i može se pržiti beskonačno sve dok ima dostupnih leševa, kao nekakav dementni perpetuum mobile uništenja – da je igranje sa ovim likom neka vrsta lake šetnje u parku, bar dok ne stignete sve do samih dungeon bossova od kojih neki nemaju saradnike pa je nemoguće koristiti manipulaciju leševima za svoje mračne ciljeve. Iskreno, moj utisak je da je Necromancer viđen za nerfovanje pre izlaska konačnog produkta – mada, naravno, nisam imao dovoljno prilike da proverim koliko je on ranjiv u kasnijim instancama igre. No, ulazak u nekoliko borbi u saradnji sa drugim igračima pokazao je da je Necromancer vrlo pouzdan damage dealer i prosto me svrbi da isto ovo probam sa rogueom – povratnikom iz originalnog Diabla za koga vele da ima još urnebesniji DPS skor.
No, to na stranu, sama struktura igranja je ovde, moram da primetim, vrlo stručno unapređena sa decenijskim lekcijama iz Diablo II i Diablo III koje su ovde primenjene sa puno razumevanja. Ogromne zamerke na Diablo III – pogotovo u prvom periodu života ovog naslova – išle su na to da je igra isuviše šarena, da je napušten mračniji, horor ton prve dve igre, a da je akcioni spektakl zamenio sržno iskustvo dungeon crawlinga.
Diablo IV obe ove zamerke vrlo prima k srcu, pa je – barem na osnovu Open Beta iskustva – ovo igra smeštena u ledenu, negostoljubivu zemlju koja jako asocira na slovenske krajeve severne Evrope po mnogim elementima (uključujući imena i akcenat likova – od kojih se jedan zove Ozren), a priča je, za sada, svedenija, fokusiranija na likove i njihova lična proživaljavanja mračnih, pretećih događaja koji najavljuju veliku promenu u svačijim životima sa „ćerkom zla“ iz turobnog predskazanja koja se pojavljuje na Zemlji i propovedanjem greha kao vrline što ljude vraća njihovim izvornim ličnostima, preteći da bogobojažljivu zajednicu pretvori u naciju pervertita, nasilnika i krvožednih ubica.
Osvežavajuće je u Diablo igri imati glavnog negativca koji je ne samo žensko već i ima malo više karaktera od generičkih đavola iz prethodnih, makar taj karakter i sam igra na stereotipne karte erotizovanog zla. I mada Diablo nije STVARNO narativna igra, kombinacija palpi drame i likova koji emotivno glume te svoje potresne scene preko slatkih diorama urađenih u aksonometrijskoj projekciji je prilično simpatična. I prethodne Diablo igre su pravile napor da igrača uvuku u fantazijsku dramu sa religijskim prelivima, ali ovde je i sama struktura kvestova na koje igrač kreće u društvu drugih (NPC) likova urađena sigurnije da ostavi utisak priče koja dramatično evoluira i kombinacija art direkcije, glasovne glume i muzike sa tim dosta dobro odmerenim ritmom pripovedanja postiže solidan uspeh.
Ali naravno da je Diablo pre svega igra za igranje a manje za gledanje i slušanje i da sve te priče i drame bivaju zaboravljene posle stotina sati silazaka u rovove i cepanja po demonskoj pešadiji pa je jednako bitno da Diablo IV uspeva da bude srećan spoj superiorno dizajniranog spektakla Diablo III gde se intenzitet borbe, moćan fidbek i dobro podešeni tajminzi kuldauna raznih sposobnosti integrišu u jednu fabriku za proizvodnju dopamina, a sa druge strane atmosferičnog, izrazito „horor“ dungeon crawlinga po uzoru ne samo na Diablo II već i na original iz dvadesetog veka. I naravno da je sasvim legitimno sedeti i proučavati character sheetove i znojiti se nad najefikasnijim mogućim bildom i putanjom apgrejdovanja partikularnog komada opreme – sve je to deo RPG iskustva koje Diablo IV samouvereno pruža ne šarajući predaleko od dve i po decenije razvijane srži serijala – ali kako je Diablo IV VIDEO-igra, a ne apstraktni matematički konstrukt, značajno je imati na umu koliko, barem po iskustvu ove Open Beta avanture, svi njegovi kompleksni podsistemi u sumi daju osećaj pustolovine koji je veoma zavodljiv. Prošle godine smo imali Elden Ring a kasnije ove stiže nam The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom, no moram da kažem koliko je olakšanje videti da Diablo IV sebe elegantno upisuje u ovo društvo, bežeći od sigurno nemalog iskušenja da se transformiše u šarenu skinerovu kutiju (dodatno natrpanu mikrotransakcijama) i umesto toga dopusti sebi prostor za disanje između borbi, dopusti igraču da upije svet oko sebe, oseti čak i malo straha iako je većinu vremena ON taj kog treba da se plaše.
Ne znam, naravno, kakva će biti konačna igra – Beta je imala i solidnu količinu bagova sa šlajfovanjem likova u mestu na ime sinhronizacije sa serverom, nestajanja modela igrača sa ekrana itd. – i da li će ovaj superiorni kombo fantazijske pustolovine i matematičke zagonetke u kojoj učestvuju razni prodavci opreme, kovači itd. biti ovako sigurno realizovan i u punom produktu u Junu. Ali opet, danas su igre generalno „work in progress“ i godinama nakon što zvanično izađu, a Blizzardove igre pogotovo, pa je legitimno reći i da Diablo IV koji izađe u Junu neće biti onaj Diablo IV koji ćete igrati u Decemberu ili u Junu NAREDNE godine.
Ono što jeste sigurno je da trenutno imamo osećaj da gledamo model sveta koji izgleda neverovatno primamljivo i obećava desetine i stotine sati bezumne, ali ne i besmislene zabave. Diablo IV se i dalje nalazi na mestu na kome vaša mašta i kreativnost rade lavoski deo posla dok prsti samo manično klikću a na ekranu sve oko vas eksplodira i mada niko nikada ovaj serijal nije opisao epitetom „cerebralan“, Diablo IV Open Beta podseća na to koliko je bitno igrača zagolicati da sam dopuni ono što mu je igra samo sugerisala. S obzirom na mnoge smislene quality of life dodatke oprobanim sistemima (ozbiljno: mogućnost da komad opreme stavite u upotrebu direktno iz menija za prodaju prodavcu, jer ste shvatili da je bolji od onog što trenutno koristite – pa to mi je nateralo suze u oči), Diablo IV je idealan spoj starog, oprobanog ali i strimlajnovanog, na neki način igra i poznata i zavodljivo nova, future-proofovana za narednih deset godina igranja. Nadajmo se da je Activision, Microsoft ili ko već bude u pilotskoj stolici, neće (brzo) upropastiti.
